Blog

Srbi, stvarnost i sloboda

Stefan Pajović, Novi Sad

...Mesto svetle istorije i grobova

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove.

Vladislav Petković – DIS, Naši dani

Jedna stara radost! Zora novog dana!

To sjedinjen narod gleda sunce smelo.

                                                                Vladislav Petković – DIS, Novi dani

Malo ko je zapazio promenu vrste reči imenice „rijaliti“ kada je ona ušla u srpski jezik. Na izvornom engleskom ona je pridev (reality show), dok bi se na srpskom mogla svrstati rame uz rame sa imenicom „stvarnost“. Ako izuzmemo šarlatanski prevedenu „realnost“, postavlja se pitanje kakav se to takmac „stvarnosti“ pojavio u nas početkom ovog veka?

Čitav koncept rijaliti programa kao da je izašao iz vlažnih snova hipermodernista: stvarna publika posmatra nestvarnu sliku stvarnih dešavanja u nestvarnoj stvarnosti. Kada se tu doda primesa sociologije dobija se koktel kome malo ko može odoleti, bilo da ga se gnuša ili ga glatko ispija. Poput oprobanog recepta latino-američkih televizijskih sapunica, gledalac je već nakon par minuta prinuđen da formira stav prema sadržaju koji gleda, koji je obično sve samo ne umeren, što i jeste namera s kojoj se takva vrsta programa kreira. Posredi je paradna demonstracija primitivizma koja u stilu psihološkog rata primorava gledaoca da položi oružje i pre početka bitke.

Udarci u udarnom terminu ne ostavljaju nikoga ravnodušnim, pa se pokreću internet peticije za zabranu, SANU piše saopštenja, a ne izostaje ni upliv u folklor srpskog naroda preko popularne kulture. Dakle, govorimo o pravoj pošasti, odnosno virusu koji zadire u sve sfere društva, baš kao što je novoosvešćeni nacionalizam prostrujao srpskim glasačkim telom devedesetih godina prošlog veka. Nismo bili tada imuni na „Niko ne sme da vas bije“, ali danas takvi političari i takve stranke ne bi imale previše uspeha. Vremenom je bolesnik razvio imunitet na zapaljivu retoriku, te sad voli da se kljuka umerenijim stavovima.

Ako smo se otrgli kandžama bratoubilačkog rata, valjda smo kadri da odbijemo atak golih grudi sa malih ekrana? Vrlo verovatno, jer ako Amerikanci mogu da ignorišu sopstveno čedo sociološke patologije onda možemo i mi kod kojih je stiglo u dobranom zakašnjenju. Oni veličaju Kim Kardašijan i bratiju tako što im daju što je više moguće prostora u medijima, dok su istovremeno distancirani od takvih pojava jer u srži njihove logike stoji jedna reč koju su Srbi spoznavali mnogo puta tokom istorije (ali očigledno ne i spoznali u potpunosti): sloboda. Prosečno američko domaćinstvo ima 189 kablovskih TV kanala i može birati koje će da gleda. Pluratitet, koji je i tekovina Evropske unije (doduše pod teškim ispitom usled migrantske krize), predstavlja sabrata slobode koja u svom mirnodopskom značenju obhvata toleranciju na postojanje različitosti, odnosno demokratiju.

Ako od našeg stepena demokratičnosti zavisi koliko će na nas uticati rijaliti programi, onda postaje jasno zbog čega je ovaj televizijski format rak-rana našeg društva. Mlade smo demokrate, a još mlađi gledaoci: potrebno je vreme da sazremo i shvatimo da je poštovanje sudbina drugih ljudi osnovna hrišćanska tekovina. Neka oni planduju na pseudo-seoskim gazdinstvima, drečavim kulisama ispunjenim đinđuvama i tropsko-rajskim tapetama, ako im je već toliki gušt. Naša stvarnost je mnogo primamljivija i izazovnija jer preživljavanje u Srbiji predstavlja rijaliti per se, zašto propustiti tako izvrstan oblik nadmetanja?

Koliko god paradoksalno zvučalo, beg od rijaliti programa je moguć samo ukoliko se izađe njima u susret, poput golmana koji skraćuje ugao pred igračem navale. Neka postoje, neka imaju publiku, to je njihovo pravo, i emitera i sloja građani koji uživa u dogodovštinama taložne društvene kategorije. Neka zajedno potonu na dno društvene lestvice i tu se ukotve da nas vazda podsećaju kakvi možemo biti, baš kao što nas grobnice srpskih vojnika sećaju kakvi još možemo biti. Ako nas baš toliko interesuje, to je istinska demokratija kao tekovina one slobode za koju smo se borili u prošlosti. Mogućnost da se učesnici rijaliti programa, sa biografijama kakve jesu, predstave široj javnosti je pobeda sama po sebi, tako da nema potrebe praviti od gotovog veresiju. Ostavimo ih u camera obscura–ma koje toliko vole, a mi se posvetimo istinskom napretku, jer kako su najavili iz demijurške produkcijske kuće: nova epizoda stvarnosti počinje svakog dana u terminu rane zore. Naša deca je gledaju.

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.