Blog

Oprostite meni nesretniku (deo prvi)

Branko Dimitrijević, Beograd

Prvo dve istinite anegdote iz života. Prva je iz Nemačke, u to vreme još uvek zapadne. Bio sam u poseti kod Hartmuta u Erlangenu, gradiću univerzitetskom , blizu Nirnberga. Jeo i pio i spavao džabe, pa kad mi je rekao da se jedan njegov drug seli i da mu treba pomoć, nisam našao načina da odbijem. Na nemačkom su oni dva sata diskutovali i planirali kako to da se izvede, a ja sam pio pivo. Sutradan je stigao taj koji je obećao kombi, pa su sve po planu napravljenom prethodnog dana, stvari u taj kombi unesene, dok sam ja pio pivo, pa je sve prevezeno i onda uneto, po planu, i svi su se rukovali i rastali, a ja sam otišao po još piva. A onda sam im rekao da u tadašnjoj Jugoslaviji jedna selidba čak i tako malih dimenzija ne bi prošla bez nekoliko katastrofa.

Pod jedan, taj koji je obećao kombi se ne bi pojavio, mada bi posle imao dobar izgovor, pa bi se onda svađali kojim redom idu stvari, pa bi se neko naljutio i otišao, pa bi se nešto sigurno razbilo, pa gazda stana u koji se useljava verovatno ne bi došao na vreme sa ključem, nego bi stvari ostale napolju i onda bi sigurno pala i kiša, posle citata iz filma Mela Bruksa: ćuti, moglo bi da bude i gore..... Posle mi je Hartmut rekao da je Rihardova mama (to je taj što se selio) imala plan  be, da je rezervisala kombi u agenciji, za slučaj da se ovaj ipak ne pojavi, te da je od gazde uzela ključ dan ranije, a mislim, mada nisam siguran, da je bila preduzela nešto i u pogledu kiše.

Druga anegdota je iz Amerike. Ispalo je tako da sam bio kum na jednom venčanju u Oregonu, državi poznatoj po tome što su tu u vreme hipi pokreta bile osnovane mnogobrojne komune. E, pa u jednoj od tih komuna je rođen i mladoženja, pa ga roditelji, koji su, jelte, bili protiv konvencija, nisu ni prijavili, te nije bio upisan u matičnu knjigu rođenih. I kad god je njemu trebao "izvod" iz matične knjige, odnosno kad je trebalo ostvariti neka prava, on nije mogao da dokaže da je uopšte rođen. Mislio bi čovek, to jest ja sam tako i mislio, da on nikakva prava neće moći ostvariti i da će i njega, a i mene kao kuma, samo šetati od jedne do druge službe, od šaltera do šaltera i da ćemo na kraju otići na pivo neobavljenog posla.

Kad, međutim, neko je u toj birokratiji američkoj zamišljao razne scenarije, pa i takav. Šta ako se pojavi neko ko je pao s Marsa, neko ko je kloniran, neko koga je ludi naučnik sklopio u laboratoriji ispod roditeljske kuće...... Uglavnom, taj neko je onda smislio formular koji se u takvim slučajevima upotrebljava. I tako dođemo Kris i ja pred šalter i on kaže treba mi dozvola za venčanje, oni kažu dajte nam izvod iz matične knjige rođenih, a on kaže nemam, nisu me upisali, onda službenik iz poslednje fijoke izvadi taj formular gde Kris upiše kako i zašto nije upisan. I sve se obavi kako treba, a jesmo posle otišli i na pivo.

Setio sam se ovih anegdota kad sam se u Beogradu selio i kad su mi se ugrađivali "viseći elementi" u kuhinji, što je sve prošlo bez ljudskih žrtava, ali sa materijalnom štetom i dosta nepotrebnog nerviranja. Setio sam se Krisa kad sam u svojoj zemlji, gde sam u sve knjige upisan, šetao od šaltera do šaltera da ostvarim neka najosnovnija prava, a gde su se na mene drali, naročito ako oni nešto pogreše, slali me po nepotrebne potvrde, pa me onda pitali ko mi je to tražio i tako te stvari. A naročito su mi na umu te zemlje i nacije koje imaju sposobnost ANTICIPACIJE ovih dana. Živim u Beogradu, a posla imam u Novom Sadu. Od jednog do drugog mesta sam obično išao autobusom. Ali već nekoliko meseci autobusi prema Subotici i Kanjiži prepuni su emigranata. Prvo su to bili Albanci sa Kosova, a sada Sirijci, Eritrejci i Avganistanci. Problem prevoza sam rešio tako što sam se preorijentisao na bačke pravce, jer imigranti, iz razloga koji su njima poznati, preferiraju Banat. No drugi problem se tu pojavio i stvarno molim da mi se oprosti (vidi naslov) što o tome uopšte govorim.

Živa bića radi dobijanja energije za egzistenciju vrše razmenu materija. To je tako i to se uči još u nižim razredima osnovne škole. Ali ta činjenica izgleda da našim nadležnima nije poznata. Oni valjda smatraju da se hiljade izbeglica koje u Beogradu danonoćno kampuju i piknikuju u dva parkića pored autobuske stanice bave fotosintezom i prave hlorofil. Istina je, međutim, malo prozaičnija. Mala nužda više nije jedan, a velika dva dinara. U tri sanitarna objekta na autobusoj stanici upotreba, bez obzira na namere, je 50 dinara. Ne znam koliko košta upotreba na železničkoj stanici, koja je dosta udaljena od mesta stanovanja ovih izbeglica i ne znam da li je otvorena noću. Ova tri objekta na autobuskoj stanici noću ne rade. Ali zato su tu žbunovi, zato je tu parking na sprat, zato su tu objekti brze hrane koji štite od pogleda, zato su tu ulazi i kapije prolazi, ograda ekonomskog fakulteta..... A zato je tu i neprijatan miris koji se oseti  na prilazima ovom kraju grada, a sve to dvestotinak metara od nameravanog reprezentativnog objekta "na vodi", koji treba prestonicu da nam uvede u svetlu budućnost, dvadeset i prvi i sve ostale vekove.

Da se neko bavio anticipacijom, ostavio bi jedan od ova tri vecea na upotrebu izbeglicama - besplatno. Šteta bi bila manja od sve goreg stanja (izbegavam sve igre reči, nije to moj nivo - ustvari jeste ali ipak sam se nekako uzdržao u ovoj prilici) u celom ovom kraju Beograda, a da ne govorimo o sve većoj opasnosti od zaraze. Naravno, znajući naše nadležne, pretpostavljam da oni misle da će sve ovo proći, a da oni ne moraju da preduzmu ama baš ništa. I zato u novinama slavodobitno piše kako od najezde izbeglica nema baš neke štete, a koristi imaju jedan brica tamo kod stanice i jedan buregdžija tu negde odmah pokraj brice, a pljeskavičar na obodu parka se hvali da mu je skočio promet i dodaje da nesretne izbeglice od muke jedu i svinjetinu kad nema ništa drugo.

Pitao bih ovde a šta mi ovdašnji od muke da jedemo, ali se opet nekako uzdržavam. A kako se stotine hiljada izbeglica pripremaju da krenu put Evrope, a mnogi će ipak izabrati da prođu ovuda, mada naši nadležni, čvrsto zatvorenih očiju, zamišljaju da se to neće dogoditi, nudim spasonosno rešenje. Rihardova mama je još uvek živa, predlažem se bakica pozove i objasni našim nadležnima šta im je činiti. 

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda