Blog

Ovo nije članak o vanili. Ovo je članak o ljudima. O svima nama po malo i o onome u šta smo se pretvorili

Vanila ljudi

Nikola Čobić

Vrelo je ovo leto. Na svaki način. Jedno od najomiljenijih osveženja tokom ovih uzavrelih dana je svakako - sladoled. A da li znate koji je najprodavaniji i najrasprostranjeniji ukus sladoleda? Lako je: vanila. Onaj bazični, neutralni, blagi ukus, koji upravo zbog te svoje neutralnosti odlično može da ide u kombinaciji sa skoro svim ukusima. Bilo da su voćni, čokoladni, kiselkasti, slatko-gorki, vanila je uvek sigurna kombinacija. Vanila je jednostavna, sigurna, nenametljiva, blaga, ne dolazi u konflikt sa bilo kojim drugim ukusom, i nije ni čudo što je među sladoledžijama tako popularna i rasporstranjena.

A da li ste svesni da je među nama sve više „vanila ljudi“. Ne, ne mislim na ekstremne obožavaoce vanile. Mislim na ljude koje je društvo, okruženje, mediji, političari (strani i domaći) i sveukupan tok događaja poslednjih decenija doveo do toga da ih osim svoje najuže okoline ništa ne interesuje. To su ljudi kojima je sad svejedno. Iako se često žale na svoj život, oni zapravo nemaju neki određen stav. U vezi većine aktuelnih pitanja su prilično neutralni, koliko god da gunđaju. Ili ako ga imaju, svoj stav veoma lako promene, takoreći  svakodnevno.

Da pojasnim na nekoliko primera. „Vanila ljudi“ nemaju izražen nacionalni identitet. Bili su nekad Jugosloveni, pa nešto kratko Srbi, ali su se razočarali u patriotizam, pa tako sada ne znaju više tačno šta su, ali „jedva čekaju da Srbija već jednom postane Evropa“. Vera im je maksimalno oslabljena. Roditelji su im uglavnom bili nereligiozni, a oni sami su verovatno bar jedno vreme bili vernici (makar su se tako izjašnjavali), ali su se razočarali jer su ih mediji ubedili da su „svi popovi lopovi koji voze Audi“.  Ne veruju ni rođenoj majci, ali „ako tako piše u novinama, mora da je istina“. Svejedno im je da li je ćirilica ili latinica, odnosno „lakše im je da pišu latinicom“ (navikli su), mada tvrde da se „uvek potpisuju ćirilicom“ i misle da smo „bogatiji ako imamo dva pisma“. Ubeđeni su da je Srbija najgora zemlja na svetu („Ovo što se dešava, to ima samo u Srbiji“), ali im bude drago kad Đoković pobedi. Strašno im je što se desila „Oluja“, ali „šta se tu može, sami smo krivi“. Ustvari, Srbija, Hrvatska, Crna Gora, Bosna... svejedno im je jer „svi smo mi isti, Balkanci, i ko nas bre zavadi“. O Kosovu nemaju stav. Imali su ga nekad ali „Kosovo je već odavno otišlo“, pa zašto da dovode sebe u opasnost da uganu neku moždanu vijugu brinući se zbog Kosova. Republika Srpska ih se ne tiče jer „to je druga država“. Gej parada ih je u početku nervirala, ali sada uglavnom izjave „ma neka ih puste nek prošetaju, šta me briga uostalom“. Ne smeta im što se strani političari toliko mešaju u unutrašnje poslove Srbije, jer „ovi naši su nesposobni i korumpirani, a nama treba čvrsta ruka“. Devedesetih su većinom govorili „Ni ja ne volim Miloševića, ali glasam za njega jer nema niko bolji“, a danas se to pretvorilo u „Nije EU cvećka, ali šta ćemo kad nemamo alternativu“.

Sve u svemu, „vanila ljudi“ vole da kritikuju, gunđaju, raspravljaju, kukaju, ali su potpuno bezopasni po sistem. Nemaju nikakvu snagu niti uticaj. Oni ustvari ne prave nikakve prave probleme.  „Vanila ljudi“ su najlakši za manipulaciju. Njima se najlakše vlada. Najlakše bivaju ubeđeni u nešto, najbrže zaboravljaju, najlakše promene stav, najlakše progutaju ono što im se servira. Drugim rečima, da se opet poslužimo kulinarskim metaforama - od vanila ljudi se može stvoriti svaki ukus koji „kuvar“ zaželi. A „kuvari“ na ovim prostorima umeju baš dobro da zakuvaju. To gledamo već decenijama. Oni će od „vanila ljudi“ napraviti verne sledbenike, neutralne i bezopasne podanike, koji će razmišljati  upravo onako kako sistem od njih traži. Kupovaće proizvode koji im se serviraju, čitaće popularne bestselere, gledaće holivudske filmove i serije, pratiće svaki rijaliti šou (na koji će kukati), raspravljaće o stvarima koje su aktuelne maksimum dva dana... I ono što je najvažnije – zaista neće praviti nikakve ozbiljne probleme.

Neki će možda reći da su „vanila ljudi“ ustvari one čuvene „skuvane žabe“. Za poslednjih 15 godina (pa i više), domaći i strani političari, „nezavisni“ mediji (u vlasništvu stranaca), politički komentatori, kolumnisti, kvazi-satiričari, lažni buntovnici, branioci „evropskih vrednosti“, specijalni izaslanici, ambasadori, su postepeno kreirali takve društvene okolnosti u Srbiji, da je stvaranje ogromnog broja „vanila ljudi“ bila neminovnost. Javnost je bombardovana besmislenim vestima, lažnim problemima i dilemama, senzacionalističkim novinarstvom, šund kulturom (koje se najviše gade upravo oni koji su trend liberalno-kapitalističke tabloidizacije društva i doveli na ove prostore), u toj meri da su ljudi većim delom oguglali. Društveni duh im je ubijen. Preko glave im je svega i jednostavno su se moralno predali. Postali su bezopasni i bezukusni.

„Vanila ljudi“ je sve više. I svako od nas je već pomalo postao takav. I upravo je omasovljenje „vanila ljudi“ i njihov način razmišljanja i (ne)delovanja jedan od krajnjih ciljeva sistema koji je uspostavljen u Srbiji posle pada Miloševića. Ide se ka tome da ubedimo sami sebe da mi ništa krupno ne možemo da promenimo, da su "gubitak" Kosova ili „Oluja“ delo nekih već pokojnih, da su svakodnevne ucene, pritisci, slabljenje društva, društvenog duha, siromaštvo, uništavanje identiteta i sloge potpuno mimo nas, i da mi ustvari i ne treba da se time bavimo, već da gledamo svoja posla, brinući o "sitnim" problemima, hrastovima, LOTO-u, starletama, sitnim korupcijama, lokalnim aferama, psima lutalicama, migrantima, nezavršenim ulicama... (ne umanjujem važnost svih ovih tema, nego pričam o prioritetima).

Cilj je da prioritete potpuno pobrkamo, da se bavimo samo sopstvenim životima, neposrednim okruženjem, a sudbinu zemlje i naroda, opštu nemaštinu i siromaštvo, moral i duh društva, svest i identitet - pa za to ima ko je moćniji i pametniji da odlučuje. I upravo tako se polako pretvaramo u skuvanu žabu, sivu masu, vanila ljude, imune na krupna pitanja, koji pognute glave "prihvataju realnost", i kojima je veoma lako vladati i manipulisati. Upravo smo to i postali. Da su naši stari ovako razmišljali 1804. i 1914, sad bi... ma ne smem ni da pomislim. Tada je pobedila hrabrost, ljubav, ideja, vera, samopouzdanje, sloga, želja za slobodom i budućnošću koju sami kreiramo... A sada pobeđuje strah. I pobeđuje sebičnost. I pobeđuje apatija. Možemo sa time i da se pomirimo i nastavimo da gledamo svoja posla. I to je jedna od opcija. Samo, onda da se ne pitamo zašto smo kao narod tu gde jesmo.

Reče jednom Bora Đorđević: "Imam svoj mali svet i oko njega kineski zid". I upravo to je i glavna odlika „vanila ljudi“. I svih nas po malo.

Autor je pesnik, muzičar i ekonomista