Blog

„Oluja“: klin u temeljima državnosti

Stefan Pajović, Novi Sad

„Državljanin Republike Hrvatske ne može biti prognan iz Republike Hrvatske niti mu se može oduzeti državljanstvo...“. „Svatko u Republici Hrvatskoj ima prava i slobode, neovisno o njegovoj rasi, boji kože, spolu, jeziku, vjeri, političkom ili drugom uvjerenju, nacionalnom ili socijalnom podrijetlu, imovini, rođenju, naobrazbi, društvenom položaju ili drugim osobinama“.

Članci 9 i 14 Ustava Republike Hrvatske

Istoričari i kulturolozi su odavno dokazali da je nešto se može nazvati „američkom nacijom“ formirano pre početka rata za nezavisnost 1776. godine, nakon koga su nastale Sjedinjene Američke Države. Politike, statuti, nacionalne ideje i ustavi se u načelu uvek obrazuju pre nego se ozvaniče jer postoji prethodna volja učesnika da tako bude. Nacionalne države se formiraju tako što pripadnici većinskog naroda odluče da proglase državu i uspostave suverenu vlast u okviru međunarodno priznatih granica.

Avgusta 1995. godine se na tada ratom zahvaćenom Balkanu dogodio presedan po pitanju državnosti. Naime, vojno-policijska operacija „Oluja“ je osporila sve one principe koji su joj prethodili i koje je trebalo da zaštiti. Moramo napomenuti da su građanski ratovi, ta najprljavija vrsta obračuna koju je čovek mogao smisliti, uvek prepuni kontradiktornosti i gde crno-bele situacije ne postoje. Zato danas i jesmo svedoci paradoksalnih Dana pobjede i Dana žalosti koji živo svedoče o rascepu koji se pre dvadeset leta dogodio na istočnim granicama tadašnje i sadašnje Hrvatske.

Želeći da vojno i politički sačuvaju svoju autonomiju, Krajiški Srbi su bili organizovani u Republiku Srpsku Krajinu. Tadašnje hrvatske vlasti, a setimo se da je Republika Hrvatska nastala 1991. godine, su smatrale da je taj čin ravan secesiji i preduzele su vojne mere kako bi ugušile otpor. Kao što smo već napomenuli, ovo je bolno uprošćavanje zbivanja koja svoje korene imaju još u dešavanjima tokom Drugog svetskog rata (logor Jasenovac). Ukoliko neka demokratska država odluči da preuzme deo teritorije koji ona smatra da je okupiran, onda je njen cilj da uništi sve vojne formacije koje narušavaju njen teritorijalni integritet i suverenitet. Pretpostavlja se i postojanje potencijalnih civilnih žrtava, ali uvek kao kolateralne štete, nikada kao legitimnih ciljeva. Velika Britanija je na primer ugušila Uskršnji ustanak 1916. godine ubijajući i kasnije streljajući ustanike koji su želeli da Irska bude nezavisna. Borci za nezavisnost su bili Irci, isto kao i građani tadašnje nepodeljene Irske, ali nemilosrdne britanske snage su ciljale one s puškama, nikakocivile (nažalost, broj civilnih žrtvava je ipak bio dvostruko veći od vojnih).Veliki broj Dablinaca nije podržavao ustanikei bili su poprilično srećni kada je Kruna uz pomoć vojske i policije zavela red. Podsećanja radi, ovo se sve dešavalo za vreme Prvog svetskog rata, oružanog sukoba daleko većih razmera nego krvavi raspad Jugoslavije.

Ako znamo da je tokom „Oluje“ svoju državu Hrvatsku napustilo preko četvrt miliona Srba, a ubijeno oko 2000 ljudi, postavlja se pitanje protiv koga je bila uperena „oslobodilačka“ akcija. Teško je poverovati da bi jedna demokratska država poduzimala vojnu akciju protiv sopstvenih građana pripadnika manjinskog naroda i drugačije veroispovesti. Naprotiv, hrvatska vojska i policija su bili poslati da ih „oslobode“, ne da ih proteraju. Zašto se onda tih agvustovskih dana nepregledna kolona izbeglica zaputila ka sigurnosti Srbije i zašto su bežali pred hrvatskom vojskom i policijom ako nisu bili njihova meta? Oni nisu bili pod oružjem, bili su deca, starci, nenaoružani civili, nisu mogli biti neprijatelj Hrvatske poput onih koji su pružali oružani otpor i bili legitimni ciljevi? Najvećem egzodusu jednog naroda nakon Drugog svetskog rata, koji bi se slobodno mogao okarakterisati kao pogrom, nema mesta ni u jednoj demokratskoj državi, ma koliko god velika pretnja bila njenom ustavnom poretku. Čovečnost treba da pada nakon državnosti.

Na posletku, ne treba propustiti da se potvrdi da je „Oluja“ bila vojna pobeda; a gde su pobednici,tu su i poraženi. Srpski premijer Aleksandar Vučić je pored mosta u Sremskoj Rači govorio o „srpskom porazu“ koji de fakto to i jeste bio. Prognani ljudi jesu bili Srbi, iako ne u okvirima SR Jugoslavije čiji odnos prema njima ostaje krajnje upitan. Dok se na granici Republike Srbije i Republike Srpske (BiH) održava Dan sećanja,s druge strane Drine, u Zagrebu se održava vojna parada. Parada koja slavi pobedu, ali ne pobedu Hrvatske nad neprijateljem, već pobedu Hrvatske nad samom Hrvatskom. Gubitak 250.000 stanovnika manjinskog naroda koji je vekovima živeo na tim prostorima je čemerna pobeda većine nad manjinom, tužan dan svake demokratije čija je kruna uspešan suživot. Sve dok se barem većina prognanika ne vrati na svoja ognjišta, tenkovi u Vukovarskoj ulici neće moći da slave, koliko god to oni žele, opravdanu vojnu pobedu, već tužan dan hrvatske istorije. Dan kada je Hrvatska izgubila svoje stanovništvo zarad teritorija i dan koji večno traje za sve izbeglice danas integrisane u srpsko društvo gde kulturom i nasleđem predstavljaju bogatstvo Republike Srbije umesto da budu kićanka na perjanici svoje istinske domovine. Oni danas ne mogu zapevati u rodnoj Liki, Kordunu, Severnoj Dalmaciji ili Baniji. Njihov poj je toga olujnog avgusta izgnan iz temelja hrvatske demokratije sa posledicama koje se još uvek ne mogu objektivno sagledati.

Now the refugees

Come loaded on tractor mudguards and farm carts,

On trailers, ruck-shifters, box-barrows, prams,

On sticks, on crutches, on each-other’s shoulders...

Seanus Heaney, Known World

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu