Blog

Iz „mi“ u „ja“

Luna Gradinšćak, Subotica

Sećam se priče odraslih o jednom filmu u kojem fašisti streljaju civile, dok Nemice sa druge strane ograde posmatraju scenu letargično, uz konzumiranje sladoleda. Budući da ta priča do mene dolazi prvi put kad sam bila dete, imena filma se ne sećam, već samo onog što se moglo, kao upečatljivo, urezati u pamćenje dečje svesti. O toj sceni govorili su pojedini izvesni svedoci i naslednici tih priča. Iako se o takvom postupku danas ne priča mnogo, i sada su dokazi slabo dostupni običnom građaninu. U svojim intervjuima govorila je gđa Vidosava Vida Janković u Telegrafu, a nešto o tome spominje se i na sajtu naslovi.net u sklopu svedočenja o ratnim zločinima Vermahta iz ruke fotografa Drugog svetskog rata Gerharda Gronefelda. Ovakav događaj predstavlja nešto sporno, kratko-šokantno, u odnosu na cifre ubijenih i sam čin smaknuća. Međutim, ne bi bilo uzaludno izanalizirati gore spominjanu scenu iz filma, laički, pa makar i kao priču koja se provlači još ponegde, kao scenu koja bi trebalo da sadržu umetnički karakter i moralnu pouku.

Prilikom same slike koju možemo imati u glavi nakon ispisanih redova, naravno, prvo se javlja zgražavanje i zapitkivanje „kako je neko uopšte u mogućnosti, u stanju“ da zločinački čin posmatra sa zadovoljstvom (što se vezuje za motiv sladoleda – asocijacije na njega bi bile leto, praznična/odmarajuća atmosfera, aktivacija hormona sreće) i letargijom (opet, aludiranje na opuštenost, otupelost, nenapregnutost, pa i ravnodušost u određenom smislu). Odstupanjem od prvobitne emocionalne uzdrmanosti i šokiranosti, javiće se ne tako prijatna konstatacija – pasivno ponašanje pomenutih žena, njihovo nemo, rezignirano posmatranje, nije ni u kom slučaju duboko različito ili moralnije od onog naspram njih, u kojem se nalaze akteri zločinačkih radnji. Nivoi svesti i jednih i drugih istog su ranga, samo različite ispoljenosti.

Poruka koju dobijamo iz prikazane scene jeste uloga pojedinca u jednoj katastrofi svetkih razmera. Slično ovome, nadovezuje se se još jedna filmska mikroscena Spilberga, ona iz života Oskara Šindlera. Naime, u Brnenecu prilikom dočekivanja voza punog Šindlerovih Jevreja, neimenovani nemački vojnik vidi novu priliku za iživljavanje nad napaćenim ljudima, na šta Šindler odsečno reaguje i razvejava vojniku svaku nadu da bi tako nešto u njegovom prisustvu bilo moguće. Prilikom proglašavanja pada nacističke Nemačke, Šindler nudi preostalim vojnicima mogućnost da egzekutuju preostale Jevreje u fabrici ili da odu svojim kućama. Poslednji među njima koji okleva, ali ipak na kraju odlazi s mirom, razočaran, iz fabrike jeste pominjani neimenovani vojnik. Na licu Šindlera videće se olakšanje tek kad vojnikovi koraci postanu zvuk koji odzvanja u daljini, a pritom će diskretno, čini se nesvesno namignuti, kao da tek sad nastupa opuštanje, odahnuće. Poenta ove scene upravo je u pomenutom – uloga (i moć) pojedinca u kolektivnoj katastrofi svetskih razmera.

Generalizacija stvari koja je očigledno i danas vrlo aktuelna, s jedne strane, može biti vrlo moćno propagandno oružje, a s druge strane, najlakše je njome baratati. Bacanje vela preko cele površine ne pogledavši pritom ko se i šta time zahvata može brzinski da pokrije situaciju, ali ne i da je reši. Međutim, šta se otkriva ako se zaviri ispod? I šta može da se očekuje ako negde potomci jednog dana iz, recimo, ličnih razloga odluče da raskopaju svoju kolektivnu prošlost? Nisam sigurna da bi laž izazvana generalizacijom bila ono što žele da pronađu. Šta nam uostalom govore ponašanja ljudi iz ove dve scene? Ne bi trebalo odbaciti činjenicu da nose duboku poruku o tome kako postupamo svi mi kao obični ljudi. Čini mi se da najveću ulogu u opisanim situacijama ima čovekov ego. Rečeno je, kada bi ljudi skočili sa visine svog ega na nivo svoje inteligencije, mnogi bi poginuli. Suočavanje sa samim sobom, izgradnja svoje ličnosti – staranje o samom sebi toliko puta pominjanom ranije, od izuzetne je važnosti za boljitak.

Pojedinac, koji želi da vidi trenutni boljitak, neće se suprotstaviti svom egu. Naprotiv, on ga lenjošću i kukavičlukom hrani. Strpljenje i bezuslovni rad, rad koji ne zahteva nužno pohvalu i hranjenje ega, nisu mu ni bliski, pa ga prema tome savlađuju. Kako preferiram da dajem propratne primere, i ovde ću povući jednu paralelu, već pominjanu u ranijim tekstovima: jedna od poslednjih (ako ne i poslednja) emisija pragmatične miljenice egodokoličara Opre Vinfri bila je posvećena i rasizmu, na dubljem nivou, konstruktivno razrađeno. Cela emisija bila je navodno lažna – podeljena na „naučno utvrđeno superiornije plavooke i zelenooke“ i „gluplje“ smeđooke. Ego čoveka pokazao se toliko jakim da su prilikom razotkrivanja farse u drugom delu emisije u kojoj su „superiorniji“ i „gluplji“ učestvovali, oni prvi izražavali konstantno negodovanje, čak i pobunu, ne bi li nekako isterali opravdanje za svoje već prihvaćeno „nadmoćno“ poreklo. Do čega naravno nije došlo. Nacistička Nemačka, bez namere da se iznose prostački generalizovani stavovi, poslužila je samo kao primer onoga što je na kraju krajeva deo svih nas – problem savladavanja ega. A da taj problem nije baš tako naivan, videli smo kroz navedene primere. Uostalom, i dalje ga osećamo na sopstvenoj koži.

Autorka je master profesor srpske književnosti i jezika iz Subotice