Blog

Država, to sam ja

Stefan Pajović, Novi Sad

Kada su demokratija i njen verni pratilac kapitalizam u pitanju, što se neko žustrije bori protiv njih, to ih paradoksalno samo još više ojačava. Prisetimo se samo dobrobiti koja je za tadašnji svetski poredak proizašla iz prvog toma Marksovog Kapitala.

Bilo da je stvarno rekao čuvenu frazu „Država, to sam ja“ ili su mu je samo prišili neprijatelji, Luj XIV je svakako bio autokrata, čovek koji je verovao u snagu države do te mere da ona može ugušiti narod koji je čini ukoliko ustreba ili kako to Branislav Lečić tokom sociopatske tirade na posletku filma Tito i ja proklamuje: „Ovaj narod je neprijatelj ove države“. Vekovno pitanje na koje se čini da smo u 21. veku konačno dali odgovor je da li moć vladara u svakom smislu te reči dolazi od naroda kojim vlada ili od neke više, nadljudske instance čiji je on predstavnik na zemlji, poput crkvenog poglavara. U tom svetlu, navodna Lujeva izjava je dvosmislena i ne mora biti kredo bahatosti koji malo po malo neki petparački novinar pripiše raskalašnim političarima. Izgovorena van konteksta Francuske 17. veka, ona može izražavati jednu krajnje prostu jednačinu, ako ne i zakonitost: država, to smo mi, svi njeni građani. Onda u priču stupa Lok sa svojom čuvenom formulacijom da vlast vladara proizilazi od pristanka onih kojima se vlada i stižemo do savremenih demokratija kakva je i Srbija. A da li je baš tako?

Još tokom ustanaka protiv turske vlasti početkom 19. veka, u zapadnoevropskoj javnosti i pre svega među njihovim političarima počela se javljati ozbiljna sumnja u sposobnost organizovanja Srba u funkcionalnu državnu tvorevinu. Donekle, bili su u pravu. Svaka demokratska država počiva na milionima građana koji se mogu slobodno uključiti u sve segmente društva, uključujući i vladajući sloj. U Srbiji dugo godina to nije bio slučaj. Zamislite izbore u Miloševoj Srbiji ili još jednu partiju u vreme druge Jugoslavije. Ukoliko vam to deluje nezamislivo, onda su zli jezici pre dva veka bili u pravu: mi Srbi i nismo najsigurniji šta pojam države znači.

Naravno, njihova opservacija je bila zadojena mržnjom i geopolitičkim interesima, tako da ne mora nužno biti tačna u svakom istorijskom razdoblju. Nikako se ne sme zaboraviti da je delo Džona Stjuarta Mila O slobodi preveo član srpske kraljevske dinastije, kralj Petar I Karađorđević. Iako na mahove nakaradna, Miloševićava SR Jugoslavija jeste bila demokratska, barem u načelu, dok se petog oktobra govorilo o demokratskim promenama. Sve nas ovo navodi na zaključak da srpski narod ne beži od, niti ignoriše istinsku demokratiju, ali očiglednio ima problema da je u celosti ostvari. Teško da bi se današnje društveno uređenje u Srbiji moglo nazvati  demokratskim, a najslabija karika u ovom procesu napretka je država.

Kao narod, imamo problema da razumemo šta je to država, a kao krunski dokaz se može priložiti čuveni tekst vladike Nikolaja Velimirovića: „Ne kradi državu“. Kakva je to sekularna država u kojoj svešteno lice brani državni aparat koji jasno stoji naspram božjeg: „Dajte ćesaru ćesarevo, a bogu božje“?Odgovor je krajnje jednostavan: usled vekova autokratske vlasti, bilo strane, bilo domaće, Srbi nikada nisu mogli da pojme državu kao sopstvenu, odnosno da na nju gledaju kao na produkt sopstvenog rada. Despotizam, vazalstvo, komunizam, sve su to sistemi koji koriste državni aparat kao vid represije, nešto što bi se u demokratiji moglo nazvati „policijskom državom“.

Demokratije širom sveta imaju poteškoće u funkcionisanju tako da ovde nije reč samo o srpskom problemu, već pre svega evropskom, a potom i svetskom. I pored toga, mi treba da učinimo sve što je u našoj moći da priđemo konceptu države kakav danas postoji u svetu, a da bismo to postigli, moramo shvatiti da državna piramida počinje od pojedinca i da je on njen temelj, a nikako predsednik niti premijer koji su najuočljiviji jer su na vrhu. Oni su kruna jednog složenog aparata čija je jedina svrha da služi narodu koji ju je ustoličio. Upravo ovde su vekovi apsolutizma ostavili nesagledive posledice po srpsko poimanje države jer je ona vekovima posmatrana kao produžena ruka vladara, a ne naroda. Demokratska država pripada narodu i njegovom se voljom može menjati ili ukidati, odnosno sve epolete, dnevnici i ministri su samo ispostava naroda. Država i narod nisu različite tvorevine kako to proklamuju totalitarni režimi, već su dve strane istog novčića i bespredmetno je okretati ih jedne protiv drugih. Opresija organa vlasti prema građanima je besmislena isto koliko i odbijanje građana da učestvuju u fukcionisanju države, bilo otklonom od učešća u vlasti ili odbijanja da se plate porezi. Antagonizam koji danas razjeda srpsko društvo je jaz imeđu građanstva i vlasti koji nastaje prevashodno jer građani odbijaju da poveruju da oni jesu vlast.

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu.