Blog

Liri, Liri Timotije, na robiji kako ti je

Branko Dimitrijević, Beograd

Bilo je to poslednje jeseni u Beogradu kada su oni malobrojni hipici u Beogradu (da ih tako jasnoće radi nazovemo, mada bi se mnogi naljutili kad bi znali gde sam ih svrstao) proveli neometane dane na potezu od poslastičarnice "Dezert", preko kafea "kod Konja", do Kalemegdana i natrag. Prilikom jednog od povrataka sa beogradske tvrđave, gde se nešto kolektivno konzumiralo iz keramičke sprave proizvedene u narodnoj radinosti na dalekom istoku, spevala se pesmica:

Liri, Liri Timotije

Na robiji kako ti je

A Liri je kajla stara

                                                               Pa ovako odgovara

                                                               Nemoj deco robija

                                                               Džabe da vas plaši

                                                               Nije ona teška -

                                                               Nego robijaši

Već tokom nastupajuće zime, a pogotovu narednog proleća i leta, na ovaj miroljubivi svet koji nikoga nije dirao i uživao je u lakim drogama, ako ih neko odnekud donese, navalili su iz oportunističko-predatorskih razloga i kriminalci i policija. Ovi prvi su navalili, jer su znali da ovi drugi miroljubivi svet neće štititi od njih, a ovi drugi su navalili jer im je bilo lakše da se bakću sa miroljubivim svetom, nego sa ovejanim kriminalcima, a opet eto kao rade svoj posao.

Zvanični stav naših vlasti bio je da su nam droge, kao i sva ostala zla, došle sa zapada i severa, mada je činjenica bila da je ono malo droga koje bi u Beogradu završile dolazilo isključivo sa istoka i juga i sve su bile prirodne i organske. Ali o drogama se nije znalo skoro ništa. Ni Haksli ni Kastaneda nisu bili prevedeni, samo je biblioteka "Reč i misao" imala knjižicu de Kvinsija "Uspomene jednog gutača opijuma". Opijum je koristio jedan od prvih zvaničnih narkomana u Beogradu, moj komšija na spratu iznad, koji je tu povremeno obitavao kod samohrane majke. On bi povremeno napisao feljton za neki od nedeljnika pod naslovom "Kako sam se izbavio iz kandži droga", pa bi uzeo honorar i otišao do Skopja i tamo kupio pogaču opijuma. A onda bi se ispred mog ulaza pravio red onih koji su hteli da probaju kako to izgleda. Od te namere smo ih odvraćali ja i Amfi. Amfi je živeo tri ulaza dalje i bio je sin jednog pozatog umetnika. Nadimak je dobio zbog naklonosti prema amfetaminima. Nismo ni Amfi ni ja imali puno uspeha u odvraćanju, radoznalost je bila jača. Nama je sve bilo jasno, postoje misaone droge, koje su se nama dopadale, a koje ne izazivaju zavisnost. A postoje i one druge i sa njima nije uputno igrati se, dakle treba znati u šta se upušta.

Ali ove jednostavne istine gurnute su na marginu i velike zablude o ovoj temi opstaju i do danas, nakon hiljada knjiga i filmova i studija i miliona ličnih iskustava, koje mi onda nismo imali. A zbog tih zabluda došlo je do nebrojenih ličnih tragedija. Trpanje svih droga u isti koš i tretiranje na isti način i onih koje su manje štetne od alkohola i duvana i onih koje izazivaju psihoze i onih koje su vrlo zavisne nije samo znak duhovne lenjosti, radi se o još jednom mehanizmu društvene kontrole i manifestacije moći državnih aparata nad pojedincem. Naravno, da bi do te kontrole došlo, moralo je da se prvo udari na emocije stanovništva, jer problem droga ne bi mogao da se postavi ovako kako je postavljen, da se o njemu diskutovalo racionalno.

Dakle, moralo je da se radi po sistemu: gilipteru, vrati mi televizor. Odnosno u javnosti se morala stvoriti slika izbezumljenog narkomana, krvavijeh očiju, a od krize uslinavljenih usta, kako uvrće babi ruku, ne bi li joj oteo penziju, nakon što joj je televizor već budzašto prodao, a sve da bi sebi kupio drogu. Tu svi mi stavimo ruku na usta, šokirani smo, ne možemo da verujemo šta se sve radi tu negde odmah pokraj nas, pa brže bolje dajemo političarima mandat da se obračunavaju sa drogom što žešće umeju i znaju.

Naravno, pre ove kokoške ipak je postojalo jedno jaje a ono se zove prohibicija. Naime, kome koristi to što su droge ilegalne, pa i je cena nerealno visoka, a oni koji su zavisni često moraju da pribegavaju kriminalu ili uvrtanju ruku svojim babama kod kuće, a tuđim na javnijim mestima? Pa kriminalcima i policiji. U ovom slučaju, na malo većem nivou, radi se o tajnim policijama koje popunjavaju svoje "crne" fondove, one za koje ne polažu računa narodnim predstavnicima u telima izvršne vlasti, novcem od trgovine narkoticima. Kad bi droge bile legalne za punoletne osobe, kad bi se onima koji su već ovisni davali narkotici na lekarski recept, ne bi bilo ogromnih profita, mafija bi se povukla iz ovog biznisa ali bi i razne "agencije" ostale bez sredstava za tajne operacije. A i neki politički pokreti se ne bi finansirali od tih para, oni koji su u tom momentu u milosti tih agencija i sve u tom stilu. A to se, jelte, ne sme dozvoliti. I zato, na primer, po Avganistanu cveta mak na sve strane, a čuvaju ga vojnici vojske koja se otuda povlači već godinama, pa nikako da se povuče, mada im to nisu jedina polja sa kojih dobijaju ovaj unosni proizvod: ene im tamo Kolumbije, eno još uek zlatnoga trougla: Burma, Laos, Kambodia, a ako usfali neće im biti teško da ovaj vid poljoprivrede organizuju oko baze tu dole na jugu, u pokrajini.

Prema tome ima rezona iza ovog mračnosrednjevekovnog pristupa jednom savremenom problemu, koji ne bi trebalo da bude problem uopšte. Ali moćni interesi žele da to bude tako. Tu i tamo neko im se gicne i malko otme kontroli, Urugvaj i Portugalija, na primer, dok su oni pritiskali Holandiju i Švajcarsku, a tužno je što zemlje BRIKS-a tu ne učine odlučni korak, jer su i oni naseli na propagandu i ostavili status kvo, računajući da ima važnijih problema. Eh, da su nekad liznuli malo Hofmanovog eliksira ili malo ajavoske, znali bi da je sve povezano i da je sve važno.

Samo se po sebi razume da će kod nas mračni vek po ovom pitanju trajati duže nego drugde, trajaće dok nam neko ne nametne rešenje, taman posla da se mi drznemo poput Urugvaja ili Portugalije ili..... Eto, nedavno je naš visoki političar apelovao na mlade da odmor provedu u našoj zemlji, štednje radi. Da je u martu pozvao nadležne ministre u svojoj vladi, naredio dekriminilizaciju laganica droga, ne bi morao sad da apeluje, do sada bi zasadi već bili skoro pa pred berbu i tu bi ne samo ostali mladi, nego bi im stiglo i poprilično gostiju. U to ime i ja bih na prikladan način slavio na beogradskoj tvrđavi.

P.S. Chasing the Scream: The First and Last Days of the War on Drugs je knjiga koja me je na ovu temu podsetila. Napisao ju je Johan Heri i tu se lepo objašnjava sprega mafije i obaveštajnih službi kojima odgovara prohibicija protiv droga, kao i uspon agencije za borbu protiv droga, pomoću koje su Amerikanci celom svetu nametnuli svoj pogled na ovaj problem. Druga knjiga je The Politics of Heroin: CIA Complicity in the Global Drug Trade, Alfreda MekKoja, koja je stara preko deset godina ali je odlična. Preporučujem ih obe svim mislećim osobama.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda