Blog

Apologija državnog posla

Stefan Pajović, Novi Sad

Dragan Torbica: „Ja se tebi Boškić divim, razumem, ti si mlad, voliš napredak i to“.

Đorđe Čvarkov: „Nek ide u Kruševac kad voli Napredak“!

Državni Posao, epizoda „Konferencijska mreža“

Jedan od glavnih razloga uspeha humorističke serije Državni posao koja se emituje na Radio televiziji Vojvodine je pre svega originalnost sadržaja. Naime, fenomen državnog posla nikako nije mogao biti uvezen sa Zapada jer on tamo ili ne postoji ili nema status koji ima kod nas. Posredi je svojevrsna perverzija srpskog gledaoca koji uživa gledajući tri čoveka koji ne rade ništa, potajno želeći da zameni stolicu sa popularnim Boškićem. Ekranizovanje ove društvene patologije prava je kinematografska bravura autora serije.

Zapravo, tu seriju realizuju glumci amateri koji po sopstvenom priznanju inspiraciju pronalaze u svakodnevnim dogodovštinama građana Srbije koje oni unose u arenu činovničke kancelarije u suterenu. Ukoliko bismo njihovim skečevima pristupili kao književnom tekstu, ne bismo pronašli previše domišljatosti jer je sinopis prepakivanje stvarnosti u prijemčivi format radničke utopije prohujalih vremena. Svi njihovi razgovori i (ne)delanje upravo to i jesu: idila kojoj prosečan radnik teži i u koju veruje, pogotovo jer ju je ostvarivao do pre koju deceniju. Želja je srpskog radnika da radi jako malo i bude plaćen jako puno, a pošto nije u mogućnosti da iživi te svoje porive katarzu ostvaruje putem malog ekrana gledajući svoje omiljene junake iz arhivatorskog odeljenja.

Problem nije u plandovanju i lenjosti; bilo bi zapravo jako prijatno živeti u društvu u kome žive na milioni Torbica, Čvarkova i Boškića. Oni bi mogli da čine i tri četvrtine srpskog društva jer problem nije na tom tasu terazija privređivanja. Problem je u tome što preostala jedna četvrtina ne može da radi. Jedna od najfascinantnijih socioloških sila je broj neradnika koje jedan radnik može da izdržava. Ukoliko su jednačine na radnom mestu komplikovane, pogledajmo samo prosečnu porodicu: otac, majka i dvoje dece se u teoriji komotno mogu izdržavati od očeve plate ukoliko je ona dovoljno velika. Slična je situacija u čitavom društvu: ne mogu jedni toliko da ne rade koliko drugi mogu da rade.

Temelj američkog prosperiteta predstavlja američki san koji je u biti krajnje jednostavan. Glavni pokretač svakog pojedinca treba da prvenstveno bude njegov rad, dok su ostali faktori svedeni na najmanju moguću meru. Ovakav princip je i dan-danas srž američkog progresa, dok je u Srbiji na snazi obratan proces. Kod nas je rad marginalizovan do te mere da je radniku ili zabranjeno da radi, ili su pred njega postavljeni neostvarivi ciljevi. Dok je preduzetnik u gubitku nakon što izmiri sve obaveze prema državi, vozač dostavnog vozila za samo jedno jutro zaradi gazdi svoju mesečnu platu i pritom dobije otkaz jer nije uspeo da uradi još više. Na prelasku iz socijalizma u demokratiju čitav nocio progresa je izbutan. Oni koji manje rade ili ne rade ništa imaju najveća primanja, a oni koji se najviše zalažu, najviše se muče da prehrane sebe i svoje porodice. Ovakva nakaradna slika bi u Srba možda mogla da potraje i vekovima, ali mi ne živimo u izolaciji i druge države koje imaju zdravije privrede nas pretiču, uključujući i naše susede.

Kako bismo se vratili u trku, treba da uradimo jednu istovremeno demokratičnu i nedemokratičnu stvar. Moramo izuzeti opštu populaciju poznatiju kao „većina“ iz vrhuške, odnosno spearhead-a progresa i tu postaviti manjinu, ali ne bilo koju. U Srbiji postoji mnoštvo mladih, spretnih i ambicioznih ljudi koji žele napredak svoje zemlje i spremni su da u isti povuku ne samo sebe, već i sve one koji nisu spremni da idu napred, a želeli bi, ili o koncu svega, ne bi se bunili kada bi im se džaba asfaltirao seoski put ili bi dobili uličnu rasvetu. Ovo je zapravo jedna od benignijih implikatura teorije evolucije: nije potrebno da neradnik izumre već samo da ukloni svoj nerad metar ili dva kako bi radnik prošao. Time neradnik dobija priliku da ne radi i dalje, a radnik priliku da zaradi za obojicu. Takva treba da bude priroda svekolike reforme srpskog društva:  flegmatičnima treba ostaviti šestocifrene plate i kožne fotelje, a prodornima dati barem priliku da napreduju. Okretni kakvi jesu, za deset godina će stvoriti još upražnjenih mesta za neradnike i onda će svi moći zajedno da gledaju Državni posao na državnom poslu, i da se smeju, jedinstveno kao narod, a razdeljeno kao zaposleni. Takvi zjapovi ne narušavaju nacionalno jedinstvo, a jačaju privredu nacionalne države kakva Srbija jeste. 

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu