Blog

O književnom liku

Dimitrije Vojnov, Beograd

Prošle sedmice učestvovao sam na dve književne promocije u istom danu. Jedna je bila konvencionalna, kao ljubitelj i poznavalac govorio sam o romanima Stivena Fraja, a nekih desetak minuta kasnije stigao sam na sledeću – književno veče Bobana Kneževića gde sam nastupao u svojstvu književnog lika. Knežević me je naime izabrao da budem protagonista njegovog naučnofantastičnog romana Slobodanida. Premisa romana bazirana je na alternativnoj prošlosti – svi ključni istorijski događaji desili su se onako kao i inače, sa tom razlikom što je u Beogradu, od ruskog kapitala napravljen Karusel, zabavni park za bogate u kome oni mogu da učitaju svoju svest u androide sa likovima poznatih istorijskih ličnosti i učestvuju u ponekad znakovitim a ponekad samo bahanalnim zabavama. U priči kontaktiraju me agenti tajne službe i biraju me da se aploudujem u androida sa likom Krcuna kako bih pravio društvo jednoj važnoj ličnosti koja će se pojaviti u liku Tita. Knežević me nije pitao da li želim da se pojavim u njegovom romanu. Samo mi se javio jednog dana, dao mi rukopis i rekao, Razumeću ako mi se nikada više ne javiš...

Boban Knežević je pisac koji ima veliki dar da stvori dramatičnu scenu u javnosti, tako da nisam ni slutio da je ovo razumevanje za moju eventualnu uvređenost direktno vezano za moju ličnost – iskreno, pretpostavljao sam da u romanu piše nešto sa čime sa ja na ovom ili onom nivou ne slažem. Kada sam se suočio sa svojim osobinama u književnom liku, a potom i kada je taj lik nazvan mojim imenom, pomislio sam ga gubim razum. Štaviše, odmah sam pokazao knjigu prvoj osobi koju sam sreo da pročita i uveri me da nisam sve umislio. Ipak, dileme nije bilo. Knežević me je pretvorio u književnog junaka. Na promociji, sumiran je Kneževićev dosadašnji rad. Kao neko ko je preko tri decenije uključen u izdavaštvo, knjižarstvo, uredničke i popularizatorske poslove, Knežević nije ostavio zanemarljiv ali ni naročito obiman prozni opus. Tu su četiri romana i dve zbirke priče, što nije malo, ali za srpskog pisca koji profesionalno stvara preko tri decenije svakako nije dovoljno.

Međutim, Boban Knežević je sve vreme pored likova u proznim delima, stvarao, aranžirao, formulisao događaje u stvarnosti. Kao jedna od ključnih ličnosti naše žanrovske scene, objavio je niz tuđih dela, mnoge aspirante pretvorio u pisce, a osnivanjem sajta Znak Sagite i povezao je veliki broj ljudi, na tom forumu ljudi su sticali prijatelje ili neprijatelje za ceo život, započinjući razne zajedničke akcije. Kao urednik, u najmanju ruku, odgovoran je za izlazak kratke priče Zorana Neškovića koja je poslužila kao inspiracija za najređu sortu srpskog filma – naučnofantastično ostvarenje Ederlesi Rising za koje sam pisao scenario, i krajem ovog leta režiraće ga Lazar Bodroža.

Početkom osamdesetih, Boban Knežević pokušao je da upiše dramaturgiju i u tome nije uspeo. Ako je želeo da i da na polju dramaturgije dosledno prati žanrovske paradigme, pre svega naučnu fantastiku i horor, onda je možda i bolje što je odbijen jer u to vreme za takvu vrstu filma nije bilo sluha kod nas. Situacija je danas tek malo bolja. Nije prvi čovek koji je odbijen za umetničke studije, počeo da pretvara svoju okolinu u svojevrsno umetničko delo. Srećom, za razliku od onog austrijskog slikara, Kneževićeve namere nisu bile bazirane na dominaciji već na pravljenju jedne apartne, vitalne scene koja povremeno izdaje neke vrlo dobre knjige. Stoga, ta tendencija da aranžira žive ljude i njihove aktivnosti, prenela se u Slobodanidu. U ovom romanu nemam pravo da govorim, naprosto nalazim se u njemu kao junak. Ako kažem da je vredan pažnje, smatraće se da je to zbog toga što sam sujetan, ako kažem da nije, ispašće da nisam zadovoljan time kako sam u njemu prikazan.

Međutim, u ovom romanu ipak mnogu da prepoznam određena intrigantna ideološka strujanja. Naime, već sama premisa bazira se na pravljenju neverovatno složene i skupe mašine koja će omogućiti da ljudi učitavaju svoju svest u androide. Dakle, to je svet u kome je pojavnost znatno značajnija od suštine. U tom svetu čak ni rodoljubi, ili svetske sile sa kojima se dobro razumeju ne ulažu novac u neko drugo sredstvo, recimo neko oružje, kojim bi promenili geostratešku situaciju. Naprotiv, ideja je konstantna reprodukcija narativa kroz ličnosti, bez interevencije na terenu. Kada se ispostavi da test vožnju Titovog androida treba da sprovede Slobodan Milošević, jasno je da se ništa ne ulaže u njegov projekat koliko u potencijalnu manipulaciju njegovom pojavom.

U tom svetu baziranom na šupljim narativima, i na ličnostima koje su bili njihovi frontmeni, sagovornici iz medija, kao na primer ja, postaju tretirani kao specijalisti i autoriteti. To i ne treba da čudi. Ako imamo u vidu da je u poslednih dve stotine godina Srbija bila manje-više u stalnim ekonomskim teškoćama i političkoj nestabilnosti, jedina razlika jeste gubitak autoriteta u kulturnoj eliti. Srbija je u prošlosti čak i kad je bila pretežno agrarna zemlja bila u stanju ne samo da formira kulturne elite već i da ih poštuje, dočim danas ona proizvodi sumnjiva akademska zvanja, nauku premešta u domen estrade, a na izborima svesno bira antiintelektualni model.

U danima kada Nedeljnik priprema feljton u kome će se dva istoričara izrugivati nauci tako što će ispisivati aletrnativnu istoriju srpskog naroda, kada u emisiji Oko o Slobodanu Peneziću na RTSu gotovo sav uvid čine kafanske anegdote koje je zabeležio Mihiz, zašto ne bi jedan scenarista poput mene bio odabran da ubedi virtuelnog Tita da je virtuelni Krcun. Stiven Fraj i Boban Knežević su otud na istoj strani. Kao i Fraj u Stvaranju istorije tako i Knežević u Slobodanidi stoje čvrsto na tradiciji dijalektičkog materijalizma, da ne može jedna ličnost ili jedan događaj menjati tok istorije, kao što misle loši petparački pisci ili kolumnisti Nedeljnika. S tim što Knežević za svoju alternativnu istoriju ima i empirijski dokaz, Srbe uvek više impresionira narativ nego delanje, i više ih iritiraju ličnosti političara nego ideologije.

Imajući u vidu Kneževićevu energiju, možda je i on zaslužio da prođe alternativnoistorijski tretman. Šta bi se desilo da je upisao dramaturgiju 1982. godine i kao mlad perspektivan student dobio priliku da svoje žanrovsko znanje o hororu prenese u scenario filma Već viđeno Gorana Markovića 1987. godine? Zadovoljni onim što su videli, producenti iz američke kuće Smart Egg Pictures koja je radila prodaju filma Već viđeno, poziva Bobana da napiše priču za nastavak njihovog najkomercijalnijeg serijala Noćne more u Ulici Brestova 5 koji izlazi 1989. godine. Umesto prilično letargičnog filma kakav je na kraju Stiven Hopkins snimio, Boban nudi dinamičan predložak, uvodeći postmodernu ideju da se Fredi Kruger javlja u snovima ekipe filma i time preduhitri Krejvenovu Novu noćnu moru koja stoga ni ne nastaje 1993. godine. Štaviše, serijal o Frediju Krugeru umesto krize 1989. godine doživljava postmoderni procvat, ne dešava mu se koketiranje sa 3D tehnikom, niti zakasneli prelazak Fredija iz košmara fikcionalnih junaka u more članova ekipe kada je već bilo kasno za ovaj serija.

Uspeh sa Krugerom, dovodi Bobana pred životnu prekretnicu i mogućnost da plasira scenario za priču koja ga je oduvek zanimala – o portalu u paralelni univerzum koji se nalazi negde u Bosni i grupi vojnih specijalaca i izabranih avanturista koji ulaze u nju. Zbog rata u SFRJ, lokacija dešavanja se prebacuje u Rusiju i 1991. godine, film počinje realizaciju sa tada mladim Bredom Pitom u glavnoj ulozi mladog avanturiste, Silvesterom Staloneom kao američkim specijalcem, i početnicom Šeron Stoun. Do poslednjeg trenutka vagajući između filma sa Šonom Konerijem o botaničaru koji traga za lekom protiv raka u džungli i ovog scenarija, reditelj Džon Mektirnan bira Bobanov predložak. Snimanje na istočnoevropskim lokacijama se ispostavlja kao komplikovano, kao i složena post-produkcija. Usput, Mektirnan odbija film Poslednji akcioni heroj po scenariju oskarovca Vilijama Goldmana i premijera se konačno dešava 1993. Živosahranjeni izlaze na leto 1993. i bivaju pregaženi na blagajnama od strane Parka iz doba Jure. Kritika smatra film čudnom mešavinom avanture i fantastike sa obiljem političkih referenci, Breda Pita otpisuju kao samo još jednog lepotana koji nije dorastao glavnoj ulozi a Šeron Stoun tone u opskurnost iz koje će se nakratko vratiti filmom Striptizete Pola Verhovena – autora koji je želeo da je angažuje za svoj triler Niske strasti ali nije mogao i na kraju ga je snimio sa Šerilin Fen omogućiši joj uspešan prelazak sa malog na veliki ekran - samo da bi bila zaštitno lice još jednog velikog promašaja.

Srećom po Kneževića, pre izlaska Živosahranjenih, ponukani rezultatima sa Krugerom i interesovanjem Džona Mektirnana, holivudski studiji kupuju još dva njegova scenarija. Novac na računu ipak nije dovoljan da pokrije gorčinu poraza jer studiji zaustavljaju razvoj ova dva predloška. Boban ne gubi nadu i prelazi u domen nezavisnog filma. Piše scenario o zabavnom parku u kome bogati mogu da učitaju svoje ličnosti u androide u obliku poznatih istorijskih ličnosti. Scenario podjednako intrigira i Roberta Altmana i Terija Gilijama, ne treba zaboraviti da je prvi tokom šezdesetih i sedamdesetih snimio dva SF filma Odbrojavanje i Kvintet. Gilijam na kraju odlazi da snima SF Dvanaest majmuna a Altman realizuje ovu priču o zabavnom parku pod naslovom Kenedijada. Kritika ga dočekuje panegericima, a poetska pravda je ispunjena time što neka poređenja tvrde kako je ovo Park iz doba jure za odrasle.

U tom trenutku, Knežević oseća zasićenje kao scenarista i ukjučuje se u produkciju, naizmenično radeći na televiziji i filmu, mahom afirmišući mlade pisce i reditelje okrenute naučnofantastičnom filmu. Kroz njegove producentske ruke prošli su Rajan Džonson, Daren Aronofski, Vinćenco Natali i mnogi drugi mladi reditelji koji su se interesovali za fanatstiku u ruhu umetničkog filma. Da Živosahranjeni nisu promašaj, dokazali su Vahovski koji su ga posle uspeha Matriksa u brojnim intervjuima navodili kao scenaristu koji ih je inspirisao, a onda su za svoj prelazak na televiziju izabrali da naprave rimejk Kneževićevog originalnog predloška smeštenog u Bosnu. Zajedno sa njim preradili su scenario u dvanaest epizoda za striming kuću Netflix.

Da nije zaboravio na Srbiju, Knežević pokazuje i projektom koji priprema kao svoj rediteljski debi. U godinama kada se obeležava jubileja Velikog rata, spremio je scenario o tom događaju. Zaplet je sakriven od javnosti ali ne sumnjamo da će horor, alternativni vremenski tokovi, možda čak i Teslino tajno oružje imati značajnu ulogu.