Blog

Osamnaest hiljada nijansi lepog

Mina Aleksić, Moskva

Nedavno je moskovski metro obeležio osamdeset godina postojanja.  Uobičajene glasove koji najavljuju stanice i napominju o pravilima ponašanja putnika zamenili su glasovi poznatih ruskih glumaca.  Oni su izgovarali dobro poznat tekst i uz poneku opasku, najčešće vezanu za određenu stanicu za koju ih vežu uspomene, čestitali Moskovljanima ovaj veliki jubilej. Pre osamdeset godina bila je to jedna linija od 11 km  koja je povezivala trinaest stanica. Danas moskovski metro obuhvata dvanaest linija ukpne dužine 327,5 km i čak sto devedeset šest stanica. Vozovi, koji u nekim delovima dana saobraćaju na svakih devedeset sekundi, prevezu dnevno i do devet miliona putnika. Po mnogim parametrima, ovaj sistem je najefikasniji na svetu. Ali,  statistički podaci nisu ono što moskovski metro čini tako posebnim - u njega je do te mere ugrađena ne samo novija ruska istorija i ne samo duh podviga sovjetskih graditelja, već i karakter Moskovljana kome se ceo ovaj ogromni sistem potčinio da se stiče utisak da on pripada ljudima, da živi i diše sa njima u surovom ritmu grada.

Dok stojite na pokretnim stepenicama na kojima vožnja može trajati poprilično dugo, s obzirom na dubinu na kojoj se stanice nalaze (stanica Park pobede nalazi se na dubini od 84m što se može uporediti sa visinom zgrade od dvadeset šest spratova), možete uživati uz nežnu klavirsku muziku, ali se nemojte iznenaditi ako to uživanje na nekoliko sekundi prekine strogi glas koji će vam objasniti kako da postupite ako slučajno padnete na šine čekajući voz. Upravo takvi kontrasti, koji se u moskovskom metrou doživljavaju na svakom koraku najbolje oslikavaju Moskvu i njene žitelje. Dok će retko koji Moskovljanin podići glavu i pogledati mozaike ili freske na plafonu, prelazeći u trku sa linije na liniju često usput čitajući knjigu, za turiste su neobična arhitektura, sovjetska ikonografija i raznolikost stanica prava poslastica tokom obilaska grada.

Nemoguće je u kratkom pregledu spomenuti sve stanice koje su danas zaštićene kao objekti od kulturno-istorijskog značaja, jer ih ima čak četrdeset četiri, kao ni sve arhitekte, umetnike i inženjere koji su učestvovali u njihovoj izgradnji.  Ipak, treba pomenuti ime Alekseja Nikolajeviča Duškina, sovjetskog arhitekte koji je projektovao neke od najpoznatijih stanica kao što su Trg revolucije, Novoslobodskaja i Majakovskaja. Upravo stanicu Majakovskuju, otvorenu 1938. godine i nazvanu po velikom pesniku, sa razlogom nazivaju biserom sovjetske arhitekture. Dovoljno je reći da je projekat za ovu stanicu osvojio gran-pri na Svetskoj izložbi u Njujorku 1939. godine, u eri procvata staljinizma.

Veličanstveni mozaici moskovskog metroa na Majakovskoj, Novokuznjeckoj i Avtozavodskoj privlače veliku pažnju posetilaca najviše zahvaljujući sovjetskoj tematici,  ali retko ko zna da je umetnik koji ih je stvorio veliki majstor mozaika iz Sankt Peterburga isti majstor koji je komadićima najfinijeg stakla ukrasio  čuveni peterburški Hram Spasa na krvi – Vladimir Aleksandrovič Frolov. Iako je posle revolucije ovaj umetnik ostao bez svoje radionice, on je nastavio da radi na Akademiji umetnosti u Lenjingradu i dočekao je da tehnika mozaika bude ponovo otkrivena, nakon što je zbog religioznog karaktera bila gotovo zaboravljena.

Upravo u svojoj radionici na Akademiji umetnosti, Frolov je sačekao okupaciju Lenjingrada. Iako je mogao da se evakuiše, on je ostao da radi, jer Lensovet nije pristao da evakuiše njegovu smaltu, a trebalo je završiti panoe za stanicu Paveleckuju. Ipak, igrom sudbine,  poslednji radovi Vladimira Frolova – mozaici koje je u okupiranom Lenjingradu izrađivao do poslednjeg atoma snage potpuno sam, jer su svi njegovi mlađi saradnici uveliko bili na frontu, danas se mogu videti na stanici Novokuznjeckoj.

Teško je zamisliti veličinu podviga ovog posvećenog umetnika. Čekić kojim je radio bio je težak preko jednog kilograma, a bilo je potrebno obraditi milione komadića. Gotovo stalno u mraku, Frolov je tražio prave nijanse smalte, a u njegovom ateljeu bilo je čak osamnaest hiljada različitih nijansi ovog materijala. Nije tačno poznato na koji je način Frolov uspeo da pošalje gotove panoe u Moskvu. Njegov unuk, Vladimir, saznao je iz priče mornara koji se nalazio na jednom od poslednjih brodova koji su nekim čudom isplovili u januaru 1942.  da su se u poslednjem momentu pred samo isplovljavanje pojavili jedan oficir i jedan stariji čovek, koji je molio kapetana da primi kovčege sa panoima za moskovski metro,  govoreći da su to njegovi poslednji radovi. U februaru te godine, Vladimir Frolov preminuo je u svojoj radionici od gladi i hladnoće – imao je šezdeset osam godina.

Autorka je master istorije i teorije kulture i umetnosti, živi u Moskvi