Blog

Koliko dugo žive moje ribice?

Jelena Marićević, Novi Sad

Imam Bube u glavi (kao u Radivojevićevom filmu iz 1970), pundravce oko trtične kosti, podilaze me žmarci-komarci, mravi mi nestaju u nedrima, izvodim redovno besne gliste u šetnju, jedino ne znam gde su mi ribice, ne znam ni šta su, ali ne bih baš ni da ih izgubim. Jedino se one čine vrednima, jedino one kratko žive ili nešto duže ukoliko ih ne hranite bubama, pundravcima i besnim glistama i ako se te ribice drže u Kiši (1972) Puriše Đorđevića. Inače žive godinu dana, kao u filmu Dvoje (1961), Aleksandra Petrovića.

Ljubavna veza Mirka i Jovane, omeđena je na godinu dana – toliko žive Mirkove ribice iz akvarijuma, toliko živi i njegova ljubav sa Jovaninom „ribicom“, „ako se to zove ljubav“. Ribice su rezak talog kafene ljubavi, ono što ostaje posle nje (kao u filmu Una iz 1984. Miše Radivojevića). Iza svega, kao dve prazne čaše na kraju filma, kao dve prazne kočije iz Balzaka, sećaš se? Ima ljubavi, nema ljubavi (1968), Nikole Rajića, čas je tu, čas je popiješ i ostaneš negativan kao negativi iz filma Dvoje, i bez glave. Kao obezglavljen kadar na kraju filma Kvar (1978), istog Miše Radivojevića. I tamo ima nekih ribica; te ribice u akvarijumu stalno su zajedno i to je po Mileni Dravić vrlo tužno, a Berčeku je još tužnije kad je ribica sama. „Možda, ali je bar slobodna ... može da se osami kad je to potrebno. Ceo svet postaje akvarijum, a samim tim – zidovi se ruše“, odgovara mu ona.

Plivamo između zidova, kažem ja i ona druga što proviruje iz mene, kao u stihovima Rista Ratkovića koje je Živojin Pavlović stavio za moto filma Neprijatelj (1965). Ljubav je možda i život ribice! Plivati sam, to znači stvarati ribicu kao Čudna devojka (1962), Jovana Živanovića, to je čudna i poluslobodna ribica. A kada mi dođu Dani (1963), Aleksandra Petrovića, dani kada se kao tamo, vozi i pije ribica do daske, na napuštenom aerodromu, točkovi tuge biće suviše brzi da bi se primećivale šare. Automobil, mala, čuvena buba, neće poleteti, mi nećemo poleteti jer – Čovek nije tica (1965) Dušana Makavejeva, ali poleteće duša bez pundravaca i glista (možda i njegova ako me bude voleo, ako se to bude zvala ljubav) i nikada više neću sebe pitati: „Koliko dugo žive ove ribice?“ Odgovor je u najboljem slučaju – godinu dana. Kada siđu sa crnog talasa, možda više neće biti same, i možda se neće potezati pitanje njihove smrti, ali ne prestaje da odzvanja ono što čuješ u tužnoj samoći akvarijuma, kada se kadar zaustavi na pitanju: „Koliko dugo žive ove ribice?“ I njihove tuge i poljupci više ne bi bili filmski...

Autorka je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu