Blog

Priče iz klasične starine

Branko Dimitrijević, Beograd

U vremenu davnom, dok je internet tek bio u povoju, moja dva zemljaka u San Francisku su me molila da dođu i nameste mi elektronsku poštu, da bi imali i trećeg sa kojim bi se dopisivali . E pa, u to vreme je u gornjem delu ulice Hejt, poznate iz onih hipi vremena, postojala knjižara pod nazivom „Prodavnica anarhističke literature“. U njoj je stalno sedeo jedini zaposleni, tip iz holivudskog central kastinga za ulogu anarhiste: čupav i bradat i mršav i u crno obučen. A od knjiga, pored obaveznih Eme i Nikolaja i naravno Orvela, behu tu i Čomski i Prudon, Panteri Crni i Hofman Ebi i mnoštvo pamfleta štampanih primitivno u jednom tabaku, očigledno pod pseudonimom, jer teško da se neko stvarno zove Bak U Njin ili tome slično.

S obzirom da se znalo u gradu da su oni koji vam na Hejt ulici ponude da pazarite malkicke droge svi odreda, mada su izgledali kao okoreli hiposi, zapravo agenti u civilu, pomislio sam kako bi bilo logično da su federalni agenti iznajmili stan preko puta ove knjižare i to na prvom spratu i da odatle mogu da snime svakoga ko u dućan uđe. Posle se ispostavilo da sam bio delimično u pravu. Nisu iznajmljivali stan preko puta, već je knjižara zapravo bila njihova. Naravno, to se obznanilo tek kad je knjižara zatvorena zbog nedostatka interesovanja, jer se sve to, anarhisti i agenti u civilu, preselilo na internet.

Rukovodeći kafeterijom u gradskoj bolnici San Franciska neminovno sam dolazio u kontakt sa velikim brojem uniformisanih pandura. Dolazili su ili da obiđu kolegu povređenog na poslu ili da vide da li je neko koga su namerno ili greškom upucali (više je bilo ovih drugih) u stanju da svedoči protivu njih. Davao sam im besplatne kafe i krofne jer nije išlo iz mog džepa, a pravilno sam predvideo da će me to spasti mnogih kazni za prekršaje u saobraćaju. Jednom sa šetao gradom i naišao na miran protest. Ni danas ne znam protiv koga ili čega se protestovalo, samo znam da je to bila jedna mirna šetnja i znam da su panduri napravili kordon sa strane, pa nisam mogao da prođem tamo kuda sam bio naumio. Ali prepoznaše me neki panduri i pustiše iza barikade, među organe, pa sam odatle mogao da vidim interesantan hepening.

Iznenada se odnekud pojavi grupa momaka vrlo agilnih, sa onim kariranim maramama preko lica, pa počeše ciglama da razbijaju izloge. Mirni demontranti u šoku. Ja sam se pitao otkuda ovima cigle. A policija sve to mirno posmatra. Snimatelji naravno navalili da ovekoveče prizor, konačno se nešto dinamično događa. Kad su potrošili cigle, ovi sa maramama bez ometanja odoše iza onog ugla gde sam stajao ja, kao privilegovano lice. I tako sam mogao da vidim da su dvojicu kao uhvatili panduri, a onda su svi stajali i prijateljski ćaskali pored  jednog kombija. Dakle, nameštaljka. I to uspešna, jer u vestima na televiziji jedino što je od protesta prikazano bilo je to razbijanje.

Naravno da se ovako radi od pamtiveka. Uvek su razumniji među revolucionarima govorili onim uspaljenijim da se ubačeni provokatori mogu najlakše prepoznati upravo po tome što zagovaraju najradikalnije poteze, akcije koje lako mogu da diskredituju ceo pokret i prikažu ga nasilnim i iracionalnim. Dakle, danas u svetu, da se ne bi ugrozila pojava da jedan posto sedi na grbači ostalih 99 posto, policijsko-obaveštajno-propagandni sistem mora da funkcioniše efikasno. A da bi se stalno opravdavalo postojanje tog sistema, mora da postoji neka prava ili, ako je nema, izmišljena opasnost. Sve je to lepo dramski opisao Slavomir Mrožek u večito aktuelnoj drami Policija. Oko te drame sam svojevremeno diskutovao sa Martinom Eslinom, jer ju je uvrstio među drame apsurda, a za mene je to bila realistička drama. Pa dobro, moglo bi i tako da se gleda na stvar, rekao je čičica Eslin, apsurd jeste mnogo stvarniji nego što mi uglavnom mislimo. Posle mi je bilo krivo što sam toliko vremena potrošio pričajući o Policiji, jer sam hteo da ga pitam je li istina da je Breht bio veliki švaler,jer njih dvojica su se znali i družili.  Ali za tu izuzetno važnu temu nije ostalo vremena. 

Kao što policija i obaveštajci sada umesto knjižara osnivaju razne sajtove, gde navodno promovišu radikalne ideje, a ustvari nadziru ko se sve tu okuplja ne bi li imali pri ruci spisak nezadovoljnika statusom kvo, pa je veoma teško proceniti koji su sajtovi autentično kritični ako ih, kako reče moj rezignirani komšija, uopšte ima, tako je teško i proceniti, naročito u prvim momentima da li je neki događaj autentičan ili režiran i od koga. Lakmus je tu reakcija najvećih svetskih medija, jer su oni po difoltu na rudi i izvršavaju radove zbog kojih postoje. Dakle, ako veliki medij nekog političara bilo gde u svetu hvali,  znači da taj radi za interese onih jedan posto (mislim da ih je i manje ali `ajde da ne cepidlačim) i obrnuto. Prema tome, ako u nekoj državici nešto pukne, to može da znači da je lokalni lider to sam organizovao da bi izgledalo da je ugrožena njegova vlast, pa da je opravdano da malo nekom represijicom tu vlast učvrsti. Ali je isto tako moguće da su mu organizovali da nešto pukne, da bi mogli da ga optuže da je on to organizovao u cilju učvršćenja svoje vlasti. Veoma interesantno kao građa za filmski triler ili špijunsko-akcioni roman, ali vrlo nezgodno za one koji se nađu na licu mesta gde je puklo. Ali, da citiram jednog našeg muzičara, koji je postao žrtva politike, pa ne može više u glavni grad jedne zemlje u kojoj upravo vlada primirje između dva pucanja: "kakvo je ovo vrijeme došlo, niko neće da se žrtvuje za umjetnost". 

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda