Blog

Patvoreni pečalbari

Stefan Pajović, Novi Sad

„Nisam, bre, zato došao, sve sam to mogao da radim i kod kuće“

Vruć Vetar, epizoda „Gastarbajter“

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbiju svake godine napusti preko 32 hiljade ljudi. Gotovo 15% ovih emigranata ima diplomu visokoškolske ustanove. Isti problem imaju i mnogo razvijenije zemlje od Srbije jer njihova tržišta rada jednostavno ne mogu da ponude zaposlenje svim profilima radnika. Činjenica da je ovaj problem kod nas naročito izražen ohrabruje. Naime, mi očigledno imamo mnogo više ljudi spremnih da rade, a za koje eto, nema mesta u matici. Stoga oni odlaze u pečalbu koja je korak ka trajnom iseljenju i pronalasku sopstvenog mesta pod suncem.

Kako bismo bolje razumeli njihove razloge za odlazak van Srbije i njihova očekivanja od nove države, pogledajmo gde to oni odlaze. Nemačka, Austrija, Norveška, Sjedinjene Američke Države, važe za uređene države gde je životni standard visok i gde su šanse za pronalazak zaposlenja neuporedivo veće. U Srbiji država ne funkcioniše, stranačko zapošljavanje je poprimilo razmeru kuge, a privatnici izrabljuju radnika za izuzetno nisku platu, znanje se ne ceni itd. To je percepcija prosečnog srpskog emigranta koja u sebi sadrži jednu kardinalnu logičku pogrešku koje postaju svesni tek nakon odlaska iz Srbije, bilo da uspeju ili se vrate praznih šaka. Prenebregava se pitanje zašto postoje tolike razlike među državama? Germanska plemena nisu zatekla nikakavu naprednu civilizaciju na prostoru današnje Nemačke, dok pojam Amerikanca, a još manje američke države, nije ni postojao kada je „Mejflauer“ udario o Plimutsku stenu. Sadašnja Nemačka i Sjedinjene Američke Države su stvorene, nisu pretpostavljene kao nekakvo iskonsko tlo izobilja.

Taj toliko željeni „visok životni standard“ ne predstavlja Fontanu mladosti koju samo treba otkriti da bi se uživalo u njenim čarima. „Visoka plata“ nije El Dorado da bi se poharala i odnela kući. Napredak je ljudska kategorija, a Niče bi verovatno dodao: „suviše ljudska“. Novac ne postoji a priori, on nema teurgijsku dimenziju da može negde postojati više, a negde manje. Dve ruke i britka pamet su datost, materijalno nije, ono se stvara uz pomoć prethodnog. Emigranti koji odlaze u SAD-a gotovo nikada ne uoče paradoks da odlaze iz države koja traje gotovo deset vekova u državu staru bezmalo dva i po veka. Dok je zidan Hilandar, Amerika ne da nije bila otkrivena, već u umu Evropljanina nije ni postojala kao mogućnost. Nju je otrgao od prirode udarnik kolonista koji je po iskrcavanju na Istočnu obalu već video sebe kako hrupi ka Zapadnoj obali.

Nije ovo lament nad nekakvim civilizacijskim kaskanjem Srbije, već skretanje pažnje na lošu ontološku strukturu emigracije i u biti nemoguća očekivanja onih koji odlaze. Srbiju kao Srbiju je lako napustiti, i još je lakše vratiti se u nju. Problem je u tome što hiljade ljudi ne napušta Srbiju, već doslovno beži od stvaranja, beži od građenja sebe kao ličnosti. Oni odlaze u izgrađene sisteme da bi preskočili proces zbog kojeg pariska katedrala Notr Dam ima zašiljen vrh, dok Hram Svetog Save na Vračaru ima oblu kupolu. Dive se spoljašnjosti tih građevina, ali ne žele da se pačaju s njihovom unutrašnjom strukturom: za enterijer katoličke crkve pretpostave da je poput onog u pravoslavnoj. O ovoj podvojenosti najbolje svedoče privremeni gastarbajteri koji odlaze u Evropsku uniju da rade tri meseca (koliko „Beli Šengen“ dopušta) i zatim se vraćaju u Srbiju da žive tri meseca ne radeći ništa. Nakaradna maksima glasi: Zapad je za Arbeit, a Srbija za trošenje (sve dok se ne istroši).

Jedan Nikola Tesla je morao da ode iz Jugoslavije jer je njegov život nadilazio ne samo prostor o kome je ovde reč, nego i vreme. Poput opravdanja lošeg đaka da je i Ajnštajn bio slab iz matematike u školi, jednako isprazno zvuči poređenje hiljada emigranata sa Teslom. Srpski naučnik je sebe gradio i na ovim prostorima i u emigraciji, on je otišao iz svoje domovine, ali ne od sebe. I čudna li čuda, naizmenična struja je stigla i u jugoslovenske domove jer ih elektricitet iz oluje nad Smiljanom nikada nije ni napustio, samo se izmestio.

„Standard kao na Zapadu“ nam izmiče svakodnevno. Svakodnevno donosimo odluke kojima sami sebe unižavamo: pristajemo na niže plate, sve gore i gore uslove rada, ne glasamo, gušimo individualnost proglašavajući jake ličnosti za autokrate. Radimo sve suprotno od onoga čemu stremimo i nadamo se da ćemo to prekrpiti odlaskom u inostranstvo gde će se, verovatno preko noći, naše rasuđivanje iz korena promeniti jer nije sputanom mrskom Srbijom. Istom onom Srbijom u kojoj su Nemanjići gradili stamene utvrde i gradove kako bi zavredeli  poštovanje i Zapada i Istoka. Naša borba je na ovom tlu, a to što danas imamo priliku da „dezertiramo“, ne znači da je to ispravno. Suvišno je prelaziti Horgoš radi tog saznanja.

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu.