Blog

Razidavanje Skadra

Milica Vučković, Niš

Grubo skrajnuta, na marginama, kultura tiho izumire, a sa njom najkvalitetniji identitet jednog naroda. Kao razlog za to, ali ne i opravdanje, najčešće se navodi ekonomsko stanje, iako je situacija znatno kompleksnija: u njoj se ogleda naš suštinski odnos prema kulturi i od strane državne vlasti namerno neposedovanje ikakvog strateškog plana za njeno očuvanje i razvoj. Ono što srpskoj kulturi danas najviše nedostaje jeste pozicioniranje na mapi srpskih nacionalnih prioriteta i šire, na mapi evropskih i globalističkih kulturnih politika. Realnija samoocena tradicije i usvajanja novih formi i tendencija, dovela bi makar do nasluta koja je to mera univerzalnog i lokalnog potrebna za eficijentnije kulturne učinke od važnosti za srpski renome.

U ovom trenutku srpska kultura nije dovoljno determinisana. Može se reći da je ona, celovitije posmatrano, refleksija političke zbunjenosti, zaglavljena u sindromu petog i po oktobra kao u nekom živom blatu, nesposobna da iz svog nasleđa izvuče ono najbolje a da se istovremeno oslobodi najštetnijeg. Ona ne zna kako da se prezentuje svetu u lepom svetlu, pa ostaje iskompleksirano u izolaciji, a taj izolacionistički stav sadržan je, takođe, u neprihvatanju uzora onih koji su artikulisanije stali iza svoje nacionalne kulture.

Sam pojam nacionalne kulture u nas je dosta diskreditovan i tabuisan, iako kultura može i treba da se pojavi kao regulator i korektor društvenih pojava i moralnih vrednosti. Isidora Sekulić se u nekoliko svojih eseja osvrće na srpski nacionalizam, smatrajući ga za najlepšu i ujedno najstrašniju narodnu strast, i ukazujući na to da je kod nas veoma živ teritorijalni i istorijski, ali vrlo mlitav kulturni nacionalizam i da kulturni patriotizam tek treba da dođe u naša ponašanja. Da bi se on ojačao, neophodna je svest o kulturi kao integrativnoj strukturi koja u sebi sažima istoriju, mentalitet, običaje, društvene kretnje. A sve se to može dobrim delom naći u književnosti, pa bi ona mogla biti prefinjeno sredstvo odbrane tradicionalnih vrednosti, prepoznavanje kvintesencije narodne duše.

Vuk je u svojoj misiji prepoznao bitnost da se književnost najranijeg doba, usmena, javni čin nacionalizmusa, ne samo zabeleži već i prenese svetu u svom sirovom obliku. Jedan Nemac (Gete) bio je oduševljen narodnim, pre svega, epskim stvaralaštvom, dok je drugi (Hegel) u njima video proizvode divljih poluvarvarskih nacija koje žive u haotičnoj stvarnosti. Glavna zamerka bila je u nedostatku univerzalnog, kakav je slučaj, po njegovom mišljenju bio sa pesmom Zidanje Skadra, čija je suprotnost Hasanaginica, jer je uspela da prebrodi nacionalne barijere. Iako veliki mislilac, Hegel se možda ogrešio: upravo ta marque distinctive postaju egzotična mesta susretanja različitih kultura, usmenih predanja i narodnih književnosti, koja svojim sakralnim varvarizmom suštanstvenije povezuju razlike, dok se priča o isključivo univerzalnom pretapa u nešto opšte, u krajnjem, bezlično. Međutim, naša epika, osim što simbolizuje memorijski čin, opominje na žrtve koje su podnete zarad sticanja autonomije. Sporna pesma Zidanje Skadra ilustruje i jezivo uzidavanje živog stvora u Grad na Bojani, surovo žrtvovanje najbolje žene najpoštenijeg brata.

Iz agona da se kolektivno izrazimo u jezičkom i kulturološkom smislu i da osvojimo uskraćenu nam slobodu, danas smo došli u agoniju da se sami sebe moramo osloboditi, jer uništavamo kulturnu baštinu. Od silnog naroda, kako su nas opisivali tokom ropstva pod Turcima, došli smo u malodušnost, u ropstvo iz kojeg bi mogli da nas izvuku mislioci, pisci, učitelji, publicisti, naučnici, ukoliko država, koja ih ni na koji način ne motiviše, ne pretvori svu svoju decu u Urobore, ne da bi potvrdila večnost jedenjem sopstvenog repa, već da bi, a što srpskoj politici nije strano, pojela i svoju glavu, jedan mit, jedinu večnost koja postoji. Najzad, ma koliko vlast bila varvarska u pravom značenju te reči, treba se setiti Tomasa Mana koji kaže: ,,Svaki pripadnik jednog naroda odgovoran je za sudbinu celog tog naroda.“ Prema tome, bilo bi delotvorenije da umesto usvojenja lukrativnih poriva, reanimiramo hiperbojerski princip i primenimo ga na sve sfere života. Inače će ovaj naš Skadar, iz kojeg još uvek teče mleko nedužne jedne matere, na naša se tela i našu se dušu obrušiti.