Blog

Novi rat

Stefan Pajović, Novi Sad

Mir se ne može iznaći izbegavanjem života.

Virdžinija Vulf

Kada je NATO 24. marta 1999. godine započeo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, nijedna od zaraćenih strana nije imala zabluda po pitanju ishoda eventualnog okršaja koji bi se iz vazduha preneo na kopno. Alijanasa od šestnaest zemalja bi, svakako uz gubitke, pobedila jugoslovensku vojsku. Ipak, u kopneni desant se tada nije krenulo, ali već četiri godine nakon toga, američka „Koalicija voljnih“ zauzima Bagdad uz neznatne gubitke. Upravo su ti gubici ključni za razmevanje tendencije koja se pojavljuje pri vođenju rata nakon onog najvećeg: Drugog svetskog rata. Zapravo, taj rat se može okarakterisati kao poslednji istinski rat, jer oni koji su došli nakon njega nisu bili ni približni onome šta reč „rat“ treba da označi.

Kako bismo shvatili kakav je mehanizam unutar ratne mašinerije, pogledaćemo mirnodopsku verziju rada: kriminal. Novinari su skloni da naručena ubistva okarakterišu kao „pucnjavu“. Kada trojica ljudi sa automatskim puškama izrešeta svoju nenaoružanu metu sa nepun metar udaljenosti, u novinama ćemo saznati da je zapravo reč o „Pucnjavi na Novom Beogradu“. Pretpostavlja se uzajamna razmena vatre, iako žrtva verovatno nije imala ni vremena da razmisli o svom sledećem potezu, a još manje da pruži bilo kakav smislen otpor. Za ovakave i slične besmislice ipak ne bi trebalo kriviti novinare, već prirodu samog sukoba. Konfrontacije, čak i one najbenignije, nastaju kada dva subjekta požele istu stvar ili suprotstave sopstvene zamisli. It takes two to tango, a tako je i sa svim vrstama sukoba, koji su ontološki poput društvene igre i ne mogu se odigravati sami. Rat je sukob par ekselans, to je okršaj podignut na tako visok nivo da predstavlja entitet sam za sebe (ratne godine, ratni memoari, ratni heroji, ratni drugovi itd.). Kada spomenemo taj jedan rezonantni slog, pretpostavljamo da se ratuje protiv nekoga.

Ukoliko napadamo sami sebe onda je to građanski rat koji predstavlja posebnu kategoriju, ukoliko napadamo druge, onda je po sredi klasičan rat. Između ove dve kategorije postoji epistemološki vakuum koji je postmodernizam počeo istinski da ispunjava nakon Drugog svetskog rata. Pojavila se naročita kategorija rata u kome se sve unapred zna: učesnici, tok bitke i ishod. To je rat u kome ne može biti pobednika jer je napadnuti napadnut upravo zbog toga što on ne može da pobedi napadača. Takvi ratovi su specijalnost Sjedinjenih Država još od kraja 19. veka i masakra nad Lakotama kod Ranjenog Kolena. Zapravo, u čitavoj istoriji te države na prste se mogu prebrojati ratovi u kojima su zaraćene strane imale podjedanke šanse za pobedu.

Za forsiranje ovog novog koncepta rata ne treba da krivimo Sjedinjene Države, već da ih pohvalimo jer su oni prvi shvatili kako će se priroda rata izmeniti polovinom 20. veka. Evropa i ostatak sveta su iz sopstvenih ruševina morali da iskopaju saznanje da ono što su vekovima nazivali ratom više ne postoji. Ajnštajn je bio u pravu: „Ja ne znam kako će treći svetski rat biti vođen, ali znam da će se u četvrtom svetskom ratu ljudi tući toljagama i kamenjem“. Održavanje sada već arhaičnog pojma rata bi usled našeg sopstvenog tehnološkog napretka značilo kraj za planetu Zemlju. Zato su naši sukobi svojevoljno odlučili, pod budnim okom postmodernizma, da se repariraju i izmene svoju prirodu.

Zašto nisu tenkovi Abrams M1 mileli beogradskim nego baš bagdadskim ulicama? Zato što bi ih u srpskoj prestonici bilo manje, jer su komandanti procenili da bi otpor bio snažniji, uprkos izvesnoj pobedi. Gubici su ovde ključna reč. Kako je rat napustio svoje ontološke okvire, on se sada realizuje samo kroz brojke, tj. izgubljene živote, naoružanje i mehanizaciju. Vrhovni zapovednici ne pitaju da li možete da pokorite tu zemlju, već koliko ćemo vojnika izgubiti. Onda oni te izgubljene živote samo njima poznatim matematičkim formulama preračunavaju u izgubljene glasove i podvlače crtu: hoćemo li osvojiti ili ne. Reč „pobeda“ se ne spominje, njeno je značenje isprala Pobeda nad Hitlerom. On  je poslednji pobeđeni Evropljanin, svi ostali se neutrališu. Da li egzekucijom kao Sadama Huseina ili pritvaranjem kao Slobodana Miloševića, nije toliko važno, bitnije je da su oni pobeđeni onoga trenutka kada su zaslužili da rat krene protiv njih. Ljudska patnja, razorena infrastruktura, izgubljeno ljudstvo: to je sve karniž koji u savremenom svetu stoji s one strane pobede i poraza. Ničea upravo i pamte po prizivanju „velikih i strašnih ratova“ koje će modernisti definisati kao „higijenu“ čovečanstva.

Mir koji se tvori odsustvom pravog rata nije istinski mir. Pravi mir može postojati jedino naporedo sa istinskim ratom, kao njegovo odsustvo. Ukoliko je priroda rata izmenjena, onda i mir mora promeniti ćud. Ovakav mir je američka svakodnevica, a postepeno ga spoznaju manje-više sve zemlje koje su vodile simulakrum rata sa SAD-om. Patvoreni rat stvara pseudo mir u kome nema mesta za čoveka. Čovek je od krvi i mesa, on se ne može prosejati u ranije spomenuti epistemološki vakuum u kome obitava ova nova vrsta rata. Zato je on rastrzan, zato ponekada poželi da može ponovo da bude vojnik. Srbin želi da bude Srpski vojnik. To je stepenik ka tome da postane heroj i pridruži se Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću itd. Ovi su ljudi živeli u vreme kada je još postojalo nešto što se zvalo „rat“, kada je David mogao barem ophrvati Golijata, ako ne i savladati ga u potpunosti. Danas pobeda ne postoji, kako ni za napadnutog, tako ni za napadača. Ona je pretpostavljena i time obesmišljena. Time je obesmišljen i sam rat, njegova institucija i mir koji je vazda njegovo ishodište.

Autor je anglista i doktorand na Filozofskom fakultetu  u Novom Sadu