Blog

Na kafi kod Bin Ladena

Branko Dimitrijević, Beograd

Samo što sam, nakon što sam promenio brojne avione i preleteo pola planete, stigao na Američki srednji zapad, u malo univerzitetsko mesto, pojavio se mladi novinar lokalnih studentskih novina da me intervjuiše. Našao me je u pabu i ja sam tom prilikom, odgovarajući na njegova pitanja, izrekao mnoge paušalne procene situacije u Jugoslaviji (eto kako je to davno bilo) a mnoge moje tadašnje procene ispostavile su se proročkim. Sutradan me je probudio telefon. Mladi novinar je hteo da „prođemo kroz tekst“, jer su mu potrebni izvori. Na osnovu čega ja, na primer, tvrdim da je određena javna ličnost notorna budala? Na osnovu zdravog razuma, rekao sam i spustio slušalicu. Tokom naredna tri dana momak me je stalno zivkao da mu razjasnim ovo ili ono. Rekao sam mu da je on meni tražio intervju i da ako nije zadovoljan ne mora da ga štampa i da me ostavi na miru. Ne, ne, ne, uveravao me je on, stalo mu je da izađe, ali on jednostavno mora sve da proveri, treba da se zna izvor podataka.

Otišao sam onda do redakcije, našao njegovog urednika, seli smo u onaj ofis sa staklenim zidovima, pa sam im objasnio da i ja toliko znam o novinarstvu i da mi veruju da sam izvor podataka, mišljenja, stavova i tome slično ja, pa da mogu mirno svuda da stave odrednice kao što su „po rečima Dimitrijevića“, ili „kako je našem novinaru rekao Dimitrijević“  i da su time pokriveni. Urednik je otišao do jednog bradatog čičice, profesora na školi žurnalistike i glavnog urednika te novine, pa ga je pitao da li je to stvarno tako i ovaj mu je rekao da je to stvarno tako i onda su me ostavili na miru. Ali ne za dugo. Posle dva dana me je zvao urednik i rekao da su čuli kako pripremam predstavu u gornjoj sali onog paba, šta ću kad sam preduzimljiv, pa će oni o tome nešto napisati, a ovaj intervju ipak neće objaviti. Tako je na kraju i bilo, s tim što su i pored milion provera uspeli da mi pogrešno napišu prezime: umesto Dimitrijević ispalo je Dimitrijebić.

Prema tome, ja sam odavno shvatio da anglo-saksonsko novinarstvo polaže mnogo više na privid profesionalnosti nego na suštinu. Naravno, kod nas se često ne pazi ni na privid. Naš najstariji dnevni list je do nedavno imao dopisnika iz Vašingtona. Bio je tamo i kad je navodno hvatan Bin Laden. Kažem „navodno“ jer kad se bolje pogleda dokaza za to i nema mnogo: postoje izjave zvaničnika, postoji fotka vrha izvršne vlasti Amerike kako sedi u beloj kući oko stola i u nešto gleda. Posle se ispostavilo da je za tu sliku pozirano ali ne onda kad se to neko navodno hvatanje odvijalo. I postoji izjava vojnog komandanta koji je rekao da su  njegovi Bin Ladena upucali , pa ga odneli helikopterom do iznad mora i onda ga bacili u vodu, što je meni, a ne samo meni, zvučalo kao ono dečije: napisao sam domaći, ali na putu do škole napao me pas lutalica i pojeo mi svesku.

A dopisnik našeg najstarijeg dnevnog lista je događaj opisao kao da mu je lično prisustvovao: nigde ne stoji ništa u stilu „kao što javlja Asošijeted Pres“ ili kako je novinarima rekao general taj i taj ili „kako tvrdi CNN“ ili bilo šta što bi čitaocima reklo odakle novinaru taj podatak. Događaj je opisan kao da mu je novinar prisustvovao, kao da je sedeo sa Bin Ladenom i pio kafu i pozdravio se, pa samo što je odmakao do obližnjeg brežuljka, privukli su mu pažnju nisko leteći helikopteri i onda je rekao sebi: ajde baš da stanem ovde i vidim o čemu se radi. I tako je sve lepo lično video i opisao.

A razlog za ovo moje pisanje je poslednji slučaj novinarskog promašaja, o kome se dosta pisalo. Po mom mišljenju postoje u Americi dva časopisa koja vredi čitati. Postojala su tri, a onda je Njujorker prestao da sarađuje sa Simorom Hršom, istraživačkim novinarom koji piše ni po babu ni po stričevima, te su, kao i engleski Ikonomist, postali politizovani. I jedan i drugi će štampati paušalne napade na Siriju i Rusiju, bez navođenja izvora i predstaljanja stavova druge strane. Preostali su Roling Stoun i Veniti Fer. I upravo kad sam se pitao dokle li će oni odolevati talasu politizacije i podilaženju  mediokritetima, Roling Stoun se našao usred afere. Novinarka je intervjuisala navodnu žrtvu grupnog silovanja u jednom „bratstvu“ koledža u Virdžiniji, pa je urednik to stavio kao udarni članak u broju od pre jedno dva meseca. Iako novina ima i „čekera“, dakle osobu koja sve proverava, pa ima i dva urednika iznad ove novinarke, svima je promaklo da je jedini izvor informacija za ovaj članak zapravo navodna žrtva. Kad se otkrilo da devojka nije govorila istinu, izbila je afera, novine su štampale izvinjenje čitaocima, a angažovali su i strano telo da napravi istragu kako je do tog propusta došlo. „Strano telo“ je komisija sa čuvene Kolumbija škole za novinarstvo i njima nije bilo teško da vide gde je sve došlo do propusta .

To sam sve mogao i ja da im kažem. Jednostavno: podlegli su senzacionalizmu. Grupno silovanje na univerzitetu gde roditelji šalju decu da dobiju obrazovanje i diplomu, a ne da ih drogiraju i siluju, pogotovu ako se implicira da to nije izolovani incident, to je velika priča. A i politički je korektna, jer postoji žrtva, postoje loši momci, emotivni momenat plus društvena angažovanost, sve je tu. Sve sem istine, jer svi odgovorni su jednostavno ostali slepi na mnoge znake da sa tom pričom nešto jednostavno nije u redu. Nažalost, niko neće ništa naučiti iz ovog primera. Novinarstvo je politizovano, kao i sve ostalo u današnjem svetu. A kao takvo, padaće na sve niže i niže grane. Naš najstariji dnevni list među svojim novinarima više nema ni jedno „ime“. Roling Stoun ima povremeno Meta Teibija. Veniti Fer je dobar uvek kad uspeva da izbegne politiku i bavi se trajnijim, sofisticiranim materijalima, ono što  je radio i Njujorker pre svog sunovrata.

Ponekad se upitam, šta li je bilo sa momkom koji me je te davne godine intervjuisao  u mračnom pabu u Ajovi i posle mi promenio prezime.  Možda je napravio veliku novinarsku karijeru. 

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda