Blog

Crvena zvezda-Panatenaikos 69:68

Razglednice iz Pionira

Miloš Jocić, Novi Sad

Zvezdina pobeda sinoć značila je mnogo više nego što je to pokazivalo stanje na tabeli: u čisto administrativnom smislu, utakmica sa Panatenaikosom, poslednja u ovogodišnjoj Evroligi, bila je nebitna, ali ipak je nosila težinu. Pod jedan, jedan odličan tim se, u intimnoj atmosferi Pionira – hale u kojoj se trenira, a ne hale u kojoj se, poput Arene, mlate pare na ulaznicama i kokicama – opraštao od jedne lepe i za ekipu polu-istorijske sezone u Evroligi; Boban Marjanović imao je priliku (koju je iskoristio) da obori još pokoji individualni rekord pomenutog takmičenja, čisto da kafanu zatvori u stilu; i na kraju, Crvena zvezda je imala šansu da iz četvrtog pokušaja u poslednje dve godine konačno pobedi mrski Panatenaikos, klub prema kojem crveno-beli gaje dobro znanu proxy netrpeljivost. Veče je bilo spremno za šou. Ako se izgubi, nije strašno, ali ako se pobedi, potencijalno lišavanje grčke ekipe četvrtfinalnog dela Evrolige (PAO je sinoć morao pobediti da ne bi zavisio od ishoda utakmice Alba–Makabi koja se igrala u približno isto vreme) bila bi, za navijače, sasvim dobra nagrada.

Sinoćna utakmica je tako više značila Panatenaikosu nego Zvezdi, koja je na parket prosto izašla raspoložena za jedan dobar Basket. Grci, na drugoj strani, imali su zašto da budu nervozni, jer, eto, čitava evrosezona im je nenadano visila o tom potencijalno nesretnom gostovanju u Pioniru (gde su se atinski zeleni znali opeći u prošlosti čak i sa Obradovićem, i sa mnogo mlađim Dijamantidisom, i sa „pravim“ Batistom). Zvezda je sebi mogla da dozvoli veselo razigravanje – Panatenaikos je morao igrati pametno, i na pobedu, što je uopšteno onako kako igraju sve grčke ekipe već godinama, lišeni recimo one španske nakinđurenosti, makabijevskog atleticizma ili litvanskog koncentrovanog haosa.

Zvezda je stoga počela dinamitno. Utakmicu su naši otvorili brzim šutanjem trojki, iz ne baš čistih pozicija, a Markus Vilijams je jednu kvotrebekašku asistenciju nadoknađivao sa barem dva energična, no neprecizna šuta za tri poena. Tek nešto kasnije došla je oprobana taktika spuštanja lopti na Marjanovića, koja je kao proizvod davala što Bobijeve poene, što njegove sjajne asistencije koje su dolazile kao posledica u početku dosta mušičavog udvajanja igrača Panatenaikosa. Kao što je Vladimir Kuzmanović sinoć lepo uočavao, kilava igra grčkog tima se na početku utakmice manifestovala i u nesretno odrađenim udvajanjima Bobana Marjanovića, prilikom kojih je Zvezdinom centru dodatni igrač prilazio pre nego što je ovaj ušao u dribling, što je Bobiju omogućavalo komotne pivote i pravovremeno uočavanje svog igrača koji je utrčavao u slobodan prostor pod košem.

Od Panatenaikosa smo navikli da gledamo ekipnu, sinergičnu košarku sa mnogo dodavanja, sa dugim kretnjama, sa mnogo pomaganja u odbrani. Grci su, kao što pravilo nalaže, utakmicu pokušali otvoriti sigurnim poenima iz reketa – što je plan koji može da upali Albi (čiji skoro svi igrači mogu igrati i cetra i beka), ili Žalgirisu (i njegovoj upečatljivoj centarskoj liniji), i naravno Makabiju. Panatenaikos, nažalost, nema toliko teških centara da bi mogao uspostaviti ono što bismo nazvali „dominacijom u reketu“. Esteban Batista je odličan, brz i jak igrač, ali ipak trenutno za klasu ispod Bobija, čak i u direktnom duelu, a sinoć teško da je mogao dobiti veću podršku u borbi pod košem, imajući u vidu da Antonis Focis i Lukas Mavrokefalidis više vole da operišu sa poludistance, iz ugla (Focis) ili sa visokog posta (Mavrokefalidis).

Iako je Panatenaikos želeo igrati na lake poene, to mu nije uspevalo. Osim u retkim slučajevima (poput onih nekoliko kontra-napada i Dijamantidisovih ali-apova), Batista uglavnom nije uspevao da se uspešno nadigrava sa Bobijem: snaga i brzina mu ništa nisu značili kada, zbog skupljanja u reket ostalih Zvezdinih igrača, nije imao slobodu za širu igru pod košem, bivajući ograničen na usko omeđen prostor pod obručom. Ekipa Panatenaikosa, videvši da od poena pod reketom nema ništa, makar ne iz njihovog sporog i mlitavog pozicionog napada, stidljivo je potom pokušala utakmicu otvoriti šutevima, ali i ti pokušaji bili su podjednako slabi. Grčke kretnje bile su, kao što rekosmo, barem petnaestak sekundi duge, ali bankarskim terminom kazano, neisplative iz cost-benefit perspektive: za tih desetak, petnaest sekundi Panatenaikosovi organizatori igre uspevali su, na kraju, pronaći pokojeg slobodnog igrača na šutu (razvlačeći do kraja Zvezdinu odbranu), ali lopte nisu ulazile u koš. Tek su u drugoj četvrtini, pogotkom koga drugog nego Dijamantidisa, bekovi Grčke pogodili prvu trojku – i sve do druge četvrtine, i u više navrata nakon nje, napadačka igra Panatenaikosa bila je nesređena i bojažljiva, nesigurna u sebe (tj. pre svega u svoj šut; Džejms Gist je, recimo, jednom promašio i ceo obruč), sa lošim planom A i nejasnim planom B.

Odbrana je bila još nešto oko čega je Ivanović dodatno čupao kosu u toj prvoj četvrtini, iako se 16 primljenih poena za deset minuta, u Pioniru, protiv tako napadačke ekipe poput Zvezde, može činiti kao dobar račun. Igrači grčkog tima su, naročito dakle u prvom periodu igre, u pozicionoj odbrani stojali suviše daleko od svojih igrača, dajući im tako suviše slobodnog prostora za individualne egzibicije, što je užasno pogubno u slučaju Zvezde koja je prepuna igrača veoma agresivnih po pitanju osvajanja dubinskog prostora u igri jedan-na-jedan (Kalinić, Blažič, Dženkins, Vilijams).

Zvezdini prodor-igrači tako su savršeno koristili činjenicu da su Panatenaikosovi igrači bili toliko udaljeni od svojih napadača da su se njihove „sfere uticaja“ u odbrani često konfuzno preplitale, što je vodilo do traljavih, odnosno suviše ranih ili suviše kasnih pomaganja i iskakanja. U skoro doslovnom smislu, Panatenaikosova odbrana bila je puna rupa; tako nešto je, uostalom, dozvolilo Luki Mitroviću da posle dugo vremena odigra odličnu utakmicu u Evroligi. Za razliku od prethodnih utakmica (Real, Barselona, Makabi, Alba, Žalgiris) kada su ga protivnički krilni centri čuvali čvrsto, blisko i „u meso“, ovaj prostorno inteligentan igrač sinoć je konačno imao gde da se kreće po parketu, što je bitno za bilo koju rastrčaniju četvorku, a naročito za njega.

Ignorišući muški izborenu pobedu i još jednu vrlo dobru predstavu Marjanovića, Zvezda ipak nije briljirala u napadačkom smislu, čak i pored onako bušne odbrane protivnika. Pionir kao da je crveno-belim ulio previsoku dozu samouverenosti i kuraža – ponovo je bilo u Zvezdinoj igri osetno mnogo glupavog glavinjanja u igrače, i suviše nepotrebnih šuteva preko ruke za tri poena. Izuzimajući poslednju četvrtinu, u kojoj su naši preokrenuli zahvaljujući odličnoj odbrani i individualnom napadačkom raspoloženju nekolicine igrača, a ne zahvaljujući nečemu što je Radonjić nacrtao, Zvezda je po četvrtini postizala svega 15 poena u proseku, a na kraju trećeg perioda igre imali su za njih ispodprosečnih 44 poena. Utakmica je bila, što se može videti i po konačnom rezultatu (koji se lako mogao vrteti oko 100 ukupno postignutih poena da obe ekipe nisu ofanzivno eksplodirale u poslednjoj četvrtini), bila napadački slabija, naročito za Zvezdu. Dok su crveno-beli do pomenutog poslednjeg perioda održavali slab prosek od petnaestak postignutih poena po četvrtini, PAO se polako dizao. Preokret u previše tupoj igri zelenih doneo je pre svega bek Nikos Papas u drugoj četvrtini: nakon što je njegov tim postigao samo 7 poena u prvoj četvrtini, Papas je svojim prodorima i veštim kontra-napadima u igru Panatenaikosa uveo sve ono što joj je očajno nedostajalo: brzinu, odlučnost i pre svega izraženu agresivnost ka košu.

Izuzimajući prvu četvrtinu i osetno moćniju igru Zvezde, ostatak meča doneo je Panatenaikosovo lagano vraćanje u meč. Nakon desetak razlike za crveno-bele u prvoj četvrtini, razlika je smanjena na 3-4 poena u drugoj, da bi u trećoj, u dva navrata, PAO prvi put i poveo, a prednost je grčki tim učvrstio serijom uspešno realizovanih faul-koševa Demarkusa Nelsona na početku poslednjeg perioda utakmice. Uprkos tome što se očekivalo da će spora i namazana grčka ekipa očuvati svoju lepu prednost od 5-6 poena do kraja utakmice, Zvezda se od Evrolige oprostila još jednim vilinskim jurišem koji je kombinovao granitnu odbranu i brze, kao sablja oštre napade. Ostaje utisak da je u finišu utakmice Ivanović bio bolji strateg od Radonjića. Ponovo možemo navesti primere kako je Radonjićeva ekipa nakon tajm-auta i dalje gubila, dok je Ivanovićeva nakon dogovora pored aut-linije gotovo uvek ulazila u pozitivne nalete – ipak, nasuprot tome, Radonjićevu ekipu je u život vratio Blažičev faul-koš sa trojke, postignut iz mrtvog ugla, što je pogodak koji se postiže svega nekoliko puta u karijeri i koji ni u kom slučaju nije bio proizvod nekog taktičkog nauma (poput onog navođenja Dijamantidisa i njegovog dodavanja kao duh samom Focisu na trojci, koji je usledio nešto kasnije), nego pre svega igračke inspiracije i povoljnog položaja sazvežđa.

Odemo li dalje u astralno tumačenje sinoćne utakmice, možemo reći da je Zvezda pobedu želela više, i čistije, a onog trenutka kada je Makabi u Berlinu dobio Albu i time potvrdio da će PAO ići dalje bez obzira na ishod utakmice, košarkaška karma bila je u potpunosti na strani crveno-belih. Možda je i ta karma – ili zvezde, ili koja god vrhunska sila koja blagonaklono gleda na košarku i košarkaše – dozvolila Bobanu Marjanoviću da se od zvezdaške Evrolige, nasred fanatičnog Pionira, oprosti u skladu sa svojom poetikom: prvo jednim odlično postavljenim i „odbranjenim“ skokom nakon promašenog Kalinićevog bacanja, a onda i snajperski hladnim izvršenjem oba penala za slatku pobedu od 69:68. Nije to bila trojka u poslednjoj sekundi koja nekoliko puta odskače na obruču pre nego što u njega uđe, ali košarkaške filmove obično ne režiraju košarkaši; Bobijeva poslednja razglednica iz Pionira imala je, za sve navijače i poklonike Bobi-nacije, krvavu napetost Hičkoka i suznu sentimentalnost poslednje epizode „Porodičnog blaga“.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu