Blog

Žalgiris-Crvena zvezda 76:70

Ali, kako razigrati sebe?

Miloš Jocić, Novi Sad

Gledaoci su sigurno bili zahvalni košarkašima Crvene zvezde na tome što su, nekromantskim silama, oživeli sinoćnu utakmicu u drugom poluvremenu, prizivajući pritom u sećanje fenomen „Zvezdine treće četvrtine“ o kome smo toliko puta pričali u prvom delu sezone pri gototovo svakoj Zvezdinoj pobedi. Pre tog perioda meča sa ponajboljim litvanskim timom, u kojem je Zvezda igrala svoju najsvežiju i za oko košarkofila najprijatniju košarku u poslednje vreme, utakmica u Žalgirio Areni odisala je manjkom napadačke inspiracije obe ekipe na terenu. Odbrane su fino funkcionisale, igrači su, što se kaže, dobro trčali, ali lopte nisu lepo ulazile u koševe, ili nisu ulazile uopšte, u podjednako nespretnoj igri na obe strane terena.

Do sredine prve četvrtine obe ekipe postigle su po koš, a zahvaljujući Žalgirisovim dvema trojkama (koje su došle posle izbacivanja lopte sa niskog posta na kapicu) i Zvezdinom Marjanoviću, rezultat na kraju tog prvog perioda iznosio je „čak“ 12:12. Zvezdina muka u napadu bila je dobro znana, i mnogo puta spominjana prethodnih nedelja: bez Bobana Marjanovića, u kojem trenutno leži barem 30% snage crveno-belog tima, Radonjićeva ekipa sve osetnije pada u entropiju, pa je tako u prvom poluvremenu Zvezda, i pored Bobijevih deset poena i desetak ofanzivnih skokova, uspela postići svega 27 poena, koliko inače postižu – kada ih hoće – za jednu četvrtinu. Kao što smo prošle nedelje rekli u zaključku utakmice sa Albom, može brinuti to što je sve češće jedina razlika između odlične i neubedljive Zvezde njihov procenat pogođenih trojki preko ruke. Ekipi očigledno sve više fali raznovrsnije međuigračke saradnje, više dodira sa loptom, više različitih kanala dodavanja i asistencija.

Radonjić bi, naravno, bio potpuno lud da ne igra u tolikoj meri na trenutno jednog od najboljih centara u Evropi, ali postoji razlika između korišćenja dobrog igrača i nemogućnosti da se postavi smislen napad koji ne uključuje spuštanje lopte na niski post. Kada se Bobi umori, ili kada izađe iz igre, napadački problemi crveno-belih počinju da zjape. Tada izlazi na videlo da Zvezda, recimo, nema konkurentnog krilnog centra koji će biti siguran sa poludistance i koji će doprinositi timskoj leđnoj igri. Luka Mitrović je tako sinoć odigrao još jednu ispodprosečnu utakmicu: momak koga smo u njegovim „najboljim danima“ (tamo oko prve utakmice sa Galatasarajem) hvalili zbog njegove spacijalne inteligencije i odličnog operisanja iz drugog plana, još jednom je bio nesiguran i spor u napadu, zadržavajući loptu po nekoliko sekundi pre nego što bi krenuo u neki fatalan i na kraju pogrešno usmeren dribling, usporavajući i kvareći igru ekipe koja i ovako ima velikih problema sa „razigravajućim“ protokom lopte u pozicionom napadu. Oporavljeni Marko Tejić, koji je u drugoj četvrtini uspeo da napravi tri faula za tri minuta i time nastavi Mitrovićev niz neuspešne odbrane na litvanskim centrima, nije uspeo ispraviti grehe svog kapitena. Njih dvojica su sinoćnom Zvezdinom porazu doprineli sa ukupno 9 poena, 6 skokova i zajedničkim indeksom korisnosti od 2 (!) poena; ovaj zbir vredi uporediti sa centarskim parom Marjanović–Cirbes, koji su sinoć imali učinak od 21 poena, 14 skokova i čak 38 indeksnih poena, od Zvezdinih ukupno 70.

Kada Bobija nema, oseti se dakle da Zvezda nema četvorke; oseti se i da je pomenuti Cirbes ponekad dobar (kao sinoć) a ponekad ne (što je zasad češća varijanta), te da je nakon havarije koje je na planu samopouzdanja i forme doživeo Jaka Blažič, jedini igrač u Crvenoj zvezdi sposoban da napravi kvalitetan prodor ka košu postao Čarls Dženkins. Još jedna u napadačkom smislu problematično vođena sezona od strane Radonjića ponovo je učinila da Zvezda u poslednjem delu sezone igra nesređeno i nesigurno, sa timom punim igrača koji možda mogu više, ali su ostali uglavljeni u koncepciju igre koja je, uprkos filozofiji igračke slobode i fristajlovanih napadačkih rešenja, ograničila šta mogu a šta ne mogu uraditi u ofanzivi. Tako je izgledalo prethodnih nedelja, i tako je izgledalo i u Žalgirisu, makar do treće četvrtine.

A do te treće četvrtine, Žalgiris je nekim čudom imao utakmicu u ruci. Košarkaška predstava je umnogome nalikovala prošlom meču ova dva tima, kada je pobedu odnela, može se reći, manje loša ekipa. Te večeri u Beogradu, Zvezda je promašivala i trčala u prazno, Žalgiris je tromo pogađao iz reketa (i sa 6.75, kada je trebalo) i na kraju pobedio sa +2 u praznjikavoj Areni. Utakmica je bila iznurujuća za gledanje, a čitav doživljaj smo u našem pregledu nazvali „Loš trip“; subjektivni osećaj je odgovarao, recimo, gledanju predstave u kojoj je polovina glumaca vukla nazeb, sline i promukle glasove. Za razliku od tog meča u Beogradu, Žalgiris sinoć kao da je previše kombinovao, ne znajući čime je zapravo najbolje napasti Zvezdu. Trener Gintaras Krapikas nije imao onu kamenu odlučnost kao i u prethodnoj utakmici ove dve ekipe, posle koje je pričao o „savršeno odrađenom planu“ svoje ekipe; podsetimo se, Žalgiris je tada Zvezdu kljuckao oprobanim receptom sigurnog punjenja iz reketa, zahvaljujući te večeri prilično upačatljivoj centarskoj liniji koju su činili Songaila, Javtokas, Jankunas, sa vrednim doprinosom u vidu beka-krila Andersona.

Sinoć, međutim, Žalgiris je bio napadački vidno raštimovana ekipa. U prvom poluvremenu Krapikasovi momci probali su napasti Zvezdin koš svim sredstvima, sa svih strana: prodorima bekova, šutevima sa poludistance, spuštanjem centrima, izvlačenjem na trojku... Prednjačila je, u ovoj šarenolikoj stragegiji, hazarderska igra litvanskih bekova koji su pokušavali emulirati recept koji su primenili Alba ili Olimpijakos: dakle igra fol-probijanja u sredinu u svrhu širenja prostora i stvaranja otvorenih šuteva u kornerima i na krilima. Plejmejkeri Vil Čeri i Lukas Lekavičijus ipak se nisu najbolje snalazili u takvoj igri, pa su tako ili odlazili suviše duboko, na megdan Zvezdinom aždajskom skupljanju u reketu, ili su, u pokušaju da (opet poput Albinih bekova) lobuju Zvezdine visoke igrače, dvokorake završavali nekoliko metara ranije, što im je umesto korisnih floutera donosilo samo bizarnu mehaniku izbačaja koja je tek nekoliko puta rezultovala poenima.

Takve greške Žalgirisovih organizatora igre makar su nam pokazale, post festum, koliko su zapravo napadi Olimpijakosa ili Albe bili fantastično odmereni. Nakon te  neuspešne taktike, Krapikas je u drugoj četvrtini uspeo da svoj tim uvede u nešto smireniju igru, koja je dala vidnog rezultata. Sporije kruženje lopte po obodu reketa, traženje centara, koji su potom završavali na košu ili izbacivali loptu na slobodne igrače, bilo je nešto slično onome što smo gledali u Beogradu. Takva, Žalgirisu očigledno komotnija igra,   domaćem timu donela je 28 poena u drugoj četvrtini i ukupno 40 na poluvremenu. Bila je to naposletku „njihova“ igra, koju su igrali pred sopstvenom publikom, što je bez sumnje ulivalo preko potrebnu dozu mira i samopouzdanja, naročito posle one neefektne banzai košarke kakvu su igrali u prvom periodu meča.

Ali uprkos tih 40 poena Žalgirisa, činilo se bio da je utakmica bila mrtva i konfuzna, poput one u Beogradu, i da su obe ekipe napadački bile osetno neinspirisane. Uprkos solidnom napadačkom poluvremenu „zelenih“, obe ekipe su tavorile oko 35% uspešnosti iz šuta za dva, sa tek dve ili tri pogođene trojke za dvadeset minuta igre (što povlači zaključak da smo gledali utakmicu brojnih poseda koji su se najčešće završavali brzo i bez poena). Utisak je bio da su obe ekipe u meč ušle kao u obično razigravanje, što deluje razumno znajući da ni jedni ni drugi nisu imali šanse za plasman u četvrtfinale Evrolige – tako se makar činilo dok Zvezda u trećoj četvrtini nije donela preokret u ritmu utakmice, i na teren Žalgirio Arene konačno uvela želju za trijumfom, i želju da taj meč ne dobije, kao u Beogradu, „manje loša“ ekipa, već ekipa koja zaista jeste najbolja i koja je pobedu više želela.

Počelo je Zvezdinom serijom 9-0, koja je tek na sredini četvrtine bila prekinuta prvim poenima litvanske ekipe. Žalgiris je, relativno govoreći, nastavio da igra ono što možemo nazvati „njihovom igrom“, samo mnogo neubedljivije. Njihovim pozicionim napadima (tranziciju i kontre su retko igrali) počela su dominirati pasivna dodavanja, što će reći – neintruzivna, neagresivna dodavanja koja nisu osvajala prostor, dakle koja su mahom išla u širinu a ne u dubinu terena. Napadačka igra Žalgirisa u gotovo čitavom drugom poluvremenu bila je igra veoma slabog basketa jedan-na-jedan, gde su Žalgirisovi igrači, očigledno ne toliko tehnički spremni ili brzi kao Zvezdini (izuzimajući Vila Čerija, čije su minijature na kraju meča održavale Žalgiris u igri), za cilj imali samo da svoje protivnike delimično izbace iz ravnoteže kako bi time dobili prednost u skok-šutu, a ne da ih, kao u pravom basketu, ostave sebi iza leđa i time otvore potpuno slobodan prostor.

Na drugoj strani, Treća četvrtina donela je Zvezdi antitezu svega onog što smo o crveno-belima do sada rekli. Bobi, recimo, iako je imao svoj doprinos, bio je samo važan šraf u mašineriji, stabilan dodatak, a ne axis mundi koji je, kao protiv Albe, sam osvojio više od polovine indeksnih poena svog tima. Čak i kada nije bio na terenu, menjao ga je sinoć uz njega najbolji igrač Zvezde, Majk Cirbes, koji je bio straobalno agresivan, siguran u postavljanju u prostoru, brz čak i u odbrani gde je uspeo i da otme jednu loptu Vilu Čeriju posle čega je hteo i da uđe u kavgu sa njim, što govori da je u meč zaista ušao dodatno nažaren. Sviđa nam se ovakav Cirbes – njegov manjak rešenosti ranije ga je sprečavao da bude konkurentan drugi centar poput, recimo, Raška Katića, koji upravom svojom rešenošću i stalnom agresivnošću na obe strane terena uspešno nadoknađuje sada već omatorela kolena i zglobove. Drugim rečima, lako je zamisliti Raška kako se sa nekim bije na terenu (štaviše, to ne moramo ni da zamišljamo, koliko se samo puta desilo!), ali je sinoćna utakmica bila jedna od retkih prilika kada smo i Cirbesa gledali u sličnom fajterskom raspoloženju.

Zvezda je u toj Trećoj četvrtini najzad dobila onu „širinu“ u napadu. Pogađali su Kalinić, Jović, Dženkins, čak i Blažič, čak i Mitrović (i to čak pod košem), i bila je to paradigma one razigrane Zvezde koju smo priželjkivali u prethodnim mesecima, kod koje ni u jednom trenutku ne biste znali odakle tačno preti opasnost. Pamtimo, na primer, onu minijaturu kada je Dženkins spustio na Cirbesa, i kada je ovaj, umesto da pokuša nešto zidanjem svog čuvara, uručio loptu Tejiću koji je tiho utrčao sa suprotnog boka i položio na ziceru. Plej do centra, centar do četvorke, četvorka sama pod košem, čitava kretnja od kapice do dna reketa u samo dva dodavanja i bez ijednog driblinga: saradnja iz snova, i ono što želimo češće gledati! Nažalost, tako nešto ipak je trajalo samo u jednom desetominutnom ili dvanaestominutnom naletu, sličnom onom protiv Makabija, koji je ipak bio mnogo eksplozivniji. Posle fantastičnih 28 poena u Trećoj četvrtini, kojima je prednost Žalgirisa ne samo anulirana već i prestignuta, naši su se brzo vratili u modus šutanja trojki u prvim sekundama napada, u modus beskorisnih skokova i bezglavog trčanja; napadačke, ukratko, impotentnosti. Zvezda je posle furioznih 28 poena u trećoj uspela postići svega 15 poena u četvrtoj četvrtini, za dlaku više nego u onom grobljanskom prvom periodu.

Još jednom je stoga pokazano Zvezda igra vrhunski samo kada joj igrači uhvate val dobrog raspoloženja. Iako izjave o Radonjićevom lošem vođenju mečeva već postaju i navijačko opšte mesto, dakle igralište za prepucavanja a ne ozbiljna tumačenja, pragmatičan dokaz za te tvrdnje može biti proučavanje dinamike utakmice nakon Radonjićevih tajm-auta, posle kojih se najčešće ne dešava apsolutno ništa značajno po ekipu. Postavlja se pitanje: šta onda trener priča svojim igračima trideset sekundi, ili čitav minut, šta crta na tabli? Tačan odgovor možda znaju samo kamermani Evrolige i Zvezdini ekonomi, ali mi ostali vidimo rezultate tih dogovora između Radonjića i igrača. Kada je pri kraju utakmice Zvezda još imala prednost od +6, trener Krapikas pozvao je tajm-aut posle koga je njegova ekipa za manje od dvadesetak sekundi postigla dva brza koša, uz ukradenu loptu u odbrani. Tada, pri rezultatu +2 za svoj tim, Radonjić je pozvao tajm-aut; kada je posle nekoliko minuta kasnije pozvao i drugi tajm-aut, Zvezda je već bila na -2. U trenucima kada se utakmica odlučivala, jedan Krapikasov tajm-aut njegovoj ekipi je doneo direktna četiri poena, uz pozitivni nalet koji se kasnije preneo i na ostatak utakmice, dok je Radonjić sa dva bliska tajm-auta uspeo da izgubi čitavih osam poena u nizu, od čega se Zvezda nije oporavila do kraja utakmice.

Poraz od Žalgirisa još jedan je u nizu mekih, što će reći bezposledičnih Zvezdinih poraza. Nijedna ekipa nije, kao što rekosmo, imala šansu da se uključi u bitku za plasman u TOP8 ma koji da je rezultat ove utakmice bio, čime je meč u Kaunasu, makar do treće četvrtine, imao obeležje „revijalnog“. Zvezdina igra u Trećoj četvrtini je odličan uzor kako bi takva ekipa trebalo da igra stalno – ali već ko zna koji put uzimamo jedan sitan, ograničen period Zvezdine igre i glorifikujemo ga u želji da se taj miniskul košarkaške filozofije prepiše i na čitavu Zvezdinu postavku. Kada se svede račun, Zvezda je od Litvanaca dobila jaku prijateljsku utakmicu u kojoj je ipak bilo mnogo lepih stvari: razljućena igra Cirbesa, na primer, Bobijev rekord Evrolige od 15 uzastopnih dabl-dablova, potom odličan niz driblerskih minijatura Stefana Jovića, kao i osetno dobra, u šuterskom smislu, partija Nemanje Dangubića. Radonjić je solidno razigrao svoje igrače ne gubeći iz vida da je utakmica u Žalgirisu u teoriji mogla biti dobijena – drugim rečima, nije se unapred predao nasilnim eksperimentima poput neuvođenja Marjanovića ili potpunog odmaranja Dženkinsa ili Vilijamsa – ali još jednom nije uspeo razigrati samog sebe (kakav zen!), odnosno, nije uspeo makar na silu ubaciti nečeg ludog, vickastog, taktički korisnog u igru svoje ekipe. Iako je za to bilo i vremena, i prostora.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu