Blog

Alba-Crvena zvezda 73:68

Pazite se Albinih krila

Miloš Jocić, Novi Sad

Kada je Nemanja Dangubić izjavio da se njegov tim mora čuvati Albinih krilnih centara, odnosno njihove zmijolike pokretljivosti u prostoru, nije se šalio! Na stranu što Zvezdini krilni centri sada već tradicionalno (u Radonjićevoj postavci igre) čine tek dodatne igrače izuzete od glavnih napadačkih zamisli, a ne krucijalne elemente vezivnog tkiva ekipe; Alba je, spominjali smo, specifična i moderna ekipa, koja kao da je sastavljena isključivo od bekova i krila, sa povremenim plejmejkerom u vidu Aleksa Renfroa ili Džonatana Tabua. Kada Dangubić kaže: „Pazite se Albinih krila“, zapravo misli: „Pazite se svih Albinih igrača“.

Bilo je za očekivati da će utakmica u Berlinu biti potpuno drugačija od one u Areni, kada je Zvezda izborila prvu od dve zaista velike evroligaške pobede ove sezone. Zvezda je te noći u Beogradu odigrala svoju najbolju utakmicu u sezoni 2014/15 (za razliku od meča sa Makabijem, Zvezda je tada igrala sjajno čitav meč, a ne samo u poslednjoj četvrtini) i tom prilikom apsolutno razbila tim Saše Obradovćia, koji nije uspevao da pronađe svoj izraz ni u jednom segmentu igre: nigde nije bilo njihove bliske i besne igre u odbrani, nigde nije bilo efektnih kontri posle odbranjenog koša, niti efektne „atraktivnosti“ (blagodareći hitrim i skočnim fizikalijama čitave ekipe) u pozicionom napadu. Videli smo samo pasivnost i konfuziju, umnogome inspirisanu strahovito nesigurnim partijama Renfroa i Tabua, koji su pometenost pred Zvezdinom eksplozivnom odbranom nažalost uspešno preneli i na ostatak ekipe.

Na domaćem terenu, pred jednim od najvatrenijih navijača u Evroligi – „najvatrenijim“ na  nemački način, dakle sa srednjovečnim ženama kao dobošarima i publikom koja huče samo prilikom zakucavanja, za razliku od recimo Neptunasa i njihove hale pune raspamećenih Litvanaca koji bi za košarku dali i krv i limfu – Alba je bila očekivano smireniji tim. Gledali smo sinoć sigurnije i, možemo reći, istinskije izdanje nemačke ekipe u odnosu na ono u Beogradu; i napad i odbrana delovali su lepo uklopljeno i izvršeno, sa osetno ređim trenucima one beogradske konfuzije. U napadu, Obradović je u skladu sa fizičkim osobenostima svoje ekipe (upečatljiva je bila ona reklama za prostrana sedišta u automobilima koja je svetlela na zapisničkom stolu, koja je glasila: „Najviši igrač Albe je 208cm“ – Marjanoviću je to moralo biti simpatično) odlučio za korisnu ideju izbegavanja reketa, to jest Zvezdinog veoma dobrog sakupljanja u sredini.

Albini plejmejkeri igrali su igru sličnu onoj Olimpijakosovoj u utakmici u Areni, dakle igru fingiranja penetracije, igru koja je osvajanje dubine prostora koristila kao fintu u svrhu osvajanja širine prostora, odnosno otvaranja slobodnih igrača po bokovima i uglovima.  Većina pik-en-rolova Albinih organizatora igre bili su upravo to, finte, posle kojih su igrači sa loptom ili vraćali posed izvan linije 6.75, ili šutali floutere iz polukoraka (drugim rečima: odlučivali su se za skraćene a ne „pune“ prodore), sve u cilju izbegavanja Zvezdine odbrambene gužve pod košem. Pravi pik-en-rolovi gotovo da nisu ni postojali u igri Albe, izuzimajući nekoliko situacija na samom kraju utakmice, kao i onda kada je u igri bio Majk Cirbes. Prema svom običaju, košarkaši nemačkog tima su u ogromnoj meri forsirali uspešne pik-en-popove sa krilnim centrima Leonom Radoševićem i Markom Banićem, koji su u svojoj dvorani očekivano bili veoma dobri u šutevima za dva poena (zajedno su imali učinak 13/21)

U odbrani smo videli ono što se od Albe uvek i očekuje: atletsku igru konstantnog presinga, brze kretnje u stavu, veoma kratka pomaganja na pikovima i blokadama, i škrtu stranu pomoći. Kada Albini Amerikanci igraju odbranu, uglavnom je to striktna defanziva jedan-na-jedan, odbrana igrača a ne prostora, vrlo bliska i agresivna. Jedina udvajanja i duža pomaganja dolazila su, naravno, samo u vidu sendvičarenja Bobija Marjanovića. Takva vrsta odbrane je na svom vrhuncu, dakle u prve dve četvrtine, potpuno dotukla ionako sakatu Zvezdu – za čitavo prvo poluvreme, crveno-beli postigli su tek nešto više od 20 poena, a većinu njih dao je Marjanović. Nedostatak Lazića, Tejića i kasnije Vilijamsa bio je, kako se ispostavilo, i te kako osetan. Bez Lazića, Zvezda je izgubila onu dodatnu i potrebnu dozu prgavosti (što je vredan doprinos protiv tima poput Albe). Sa izostankom Tejića, koji je u poslednje vreme u možda i boljoj igračkoj formi od Luke Mitrovića, Zvezda je izgubila bitnog igrača u rotaciji;  naročito imajući u vidu da je Mitrović sinoć odigrao daleko ispod nivoa igrača koji je kapiten, glavna četvorka, i koji je na terenu proveo 34 minuta (iako je imao deset skokova, Mitrović je zbog brojnih grešaka, faulova, prodatih dodavanja i pasivnosti u napadu na kraju skupio tek 2 indeksna poena). Odsustvo Vilijamsa, Zvezdinog kvoterbeka (atribut koji koristimo sa svim njegovim pozitivnim i negativnim konotacijama), prouzrokovano verovatno bezopasnom povredom na samom početku utakmice nije ni potrebno komentarisati.

Bez igrača koji je u Radonjićevoj igri već utvrđen kao „džoker“, bez preko potrebne izmene za tako bitnu poziciju poput četvorke, i bez prvog organizatora igre, Zvezdina igra se u više nego uobičajenoj meri svela na taktički neartikulisan zbir individualnih napadačkih zamisli. Ostavimo li po strani standardno odličnog Marjanovića (koji nije imao problema sa znatnom nižim, i na donjim pozicijama nesnalažljivijim Albinim „centrima“; na kraju utakmice je imao indeks korisnosti 40, a čitav tim Zvezde 73), najveći napadački doprinos Zvezdi pružili su Čarls Dženkins i Stefan Jović. Izuzimajući njih trojicu, ostali Zvezdini igrači su u areni „O2 World“ zajedno postigli svega 13 poena! Iako sa jedne strane raduje što je Dženkins izašao iz one faze bezrazložnog divljanja i mučnog, forsiranog postizanja poena, kao i to što je Jović pametno prepoznao priliku da preuzme odgovornost u slučaju skraćene plejmejkerske rotacije svog tima, njihov doprinos ekipi bio je isključivo individualan. Dženkinsova igra jedan-na-jedan, koja je rezultovala finim poenima iz prodora, slabo šta je učinila po pitanju razigravanja sinoć očigledno neraspoloženih saigrača. Jovićeva hrabrost na šutu i nekoliko dobro presečenih lopti tek su u određenoj meri, sa druge strane, nadoknadili njegovo katastrofalno izdanje u prvom poluvremenu, gde je imao nekoliko izgubljenih lopti i sasvim neubedljiv učinak u odbrani i napadu.

Bio je sinoć, drugim rečima, Zvezdin red da bude rastrojena ekipa. Čak i kada su se naši vraćali u meč posle zasluženih +19 Albe u trećoj četvrtini, bili su to tek energični trzaji i nedomišljeni napadi. U vreme kada su Zvezdini igrači ponovo pronašli, kao toliko puta ove sezone, one zalihe „vilinskog goriva“, to je i dalje bio skup individualnih igrača a ne „tim“ – pride što je tih raspoloženih individualnih igrača bilo tek trojica. U vreme kada su Nemci imali prvo minimalnu prednost (+3, +1), a potom kada je bilo nerešeno, Zvezda je napade i dalje rešavala tako što je, na primer, Blažič dugo vodio loptu, a zatim šutnuo trojku, ili tako što je Dženkins dugo vodio loptu, a onda takođe šutnuo trojku. Nažalost, koš je ubó samo jedan od njih. Na drugoj strani, Alba je još jednom pokazivala da uprkos čvrstoj Obradovićevoj postavci igre i dalje predstavlja tim koji počesto pada u nespretnost, opuštanje i nervozu kako u napadu tako i u odbrani; ali čak i kada im je utakmica klizila iz ruke, kada su im kretnje postajale neuređenije a odbrana mlitavija, i dalje je Alba furala igru pažljivog kruženja oko trojke, tražeći kroz niz blokada i pik-en-popova povoljnu i bezbednu poziciju za šut. To je na kraju bilo sasvim dovoljno za mirnu završnicu i pobedu koja možda nije bila tako ubedljiva, ali jeste bila sigurna, neometena.

Kako se (možda iznenađujuće) ispostavilo, izostanak dvojice igrača bio je sinoć koban za Zvezdu. Kada se na to dodalo odsustvo Vilijamsa i ponovna flegmatičnost ostalih crveno-belih igrača u većem delu utakmice, problemi su kaskadirali i na kraju doveli do prednosti neprijatelja od skoro dvadeset razlike. Neshvatljivim se čini utisak da je Zvezda, iz nekog razloga, u ABA ligi uvek spremna za košarkašku bitku na terenu – podsetimo se u hrabro izborene pobede protiv Igokee, ili demontiranja MZT-a – dok u Evroligi već treću ili četvrtu utakmicu igra skoro nezainteresovano. Razlog svakako ne može biti „nevažnost meča“, jer su utakmice sa Igokeom i MZT-om bile umnogome nebitnije nego ova sa Albom, pa ih je Zvezda ipak odigrala u skladu sa sopstvenom snagom. Ono što dodatno može brinuti, naročito pred plej-of ABA lige, je to što se razlika između „flegmatične“ i „fenomenalne“ Zvezde uglavnom ogleda u njihovom procentu šuta preko ruke, a ne u generalnom taktičkom raspoloženju i međuigračkoj saradnji.

 Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu