Blog

Traktat o tvrdoglavosti geografije

Branko Dimitrijević, Beograd

Bio sam voditelj književne večeri koju je Vedrana Rudan imala pre pola godine u Novom Sadu. Manifestacija je prošla bez međunarodnih skandala, a ja sam za sebe zadržao svoje opažanje da je još jedan dokaz nepravde koju međunarodni zajedničari sprovode nad Srbljem u tome što nama ne bi bila dozvoljena jedna naša Vedrana. Na stranu to što je ne zaslužujemo, ali ne zaslužuju je ni naši zapadni susjedi, pa je eto ipak imaju. A mi nemamo kolumnistu ni muškog ni ženskog koji bi raspalio i po jednoj i po drugoj domaćoj strani, a onda i po Evropi i Americi. Nama strani ambasadori ne bi dozvolili ni domaće strane da se kritikuju nesmetano, a zbog kritike Evrope i Amerike bi tražili da im tu osobu isporučimo u Hag. I onda bi izbila tuča među ovima našima ko će pre da je isporuči.

Dobro, nemamo Vedranu, ali bilo bi normalno očekivati da se pojavi neka novina koja krpi sve redom kad zaslužuju, a svi tu i tamo zaslužuju. Ima mladih idealista koji se još nisu navikli da ćute kad gledaju oko sebe nepravde i anomalije, pa se nađe takvih i među mladim novinarima. A ima i matoraca koji se nikad nisu opametili, očekivao sam da takvi nekako preuzmu jedne novine, pa da raspale ni po babu ni po stričevima. A onda ko velim ako ne u štampanim medijima, mogu valjda bar jednu stranicu na internetu da formiraju i da postanu popularni kad se raščuje da nikoga ne štede. Dobro, eno ga tamo njuznet, jesu duhoviti, ali imaju predznak humorističkog pristupa, te su stoga bezopasni po vlast i okolinu. Teško mi je da poverujem da se svi igramo ozbiljnosti i respektabilnosti u vreme kad se sve raspada, te je pravi trenutak za jednu novinu tipa Egzil, kakva je svojevremeno, u vreme raspadanja, izlazila u Moskvi.

Možda će se jednog dana nekako ustanoviti da li smo se Mark Ejms i ja jednom fizički sreli. To je moglo da se dogodi početkom devedesetih prošlog veka ili u Foster Sitiju ili u San Francisku, gde smo se obojica u to vreme muvali. On se bio upravo vratio iz Praga, a u to vreme su mene često pozivali na razne tribine da budem jedan od učesnika. I sve te tribine su se mogle podvesti pod jedan zajednički naslov: KRAJ GEOGRAFIJE. Tako se zaista i zvala jedna tribina na sajmu knjiga u San Francisku, koju pamtim samo po tome što jedini od učesnika nisam zagovarao da se Čehoslovačka okupira tenkovima NATO pakta i da se stanovništvo pred cevima natera da čita taze prevedene američke bestselere. To što nisam bio za tenkove na ulicama Praga, Plzena i Brna samo pokazuje koliko nisam zlopamtilo. Osamnaest meseci pre toga bila mi je odobrena stipendija jednog američkog univerziteta da u Pragu pišem doktorat o češkim disidentima-piscima pod naslovom na koji sam i danas ponosan: PISANjE IZMEĐU REDOVA. Već sam video sebe kako se provodim u Pragu s džepovima punim dolara, kad su Česi požurili sa svojom plišanom revolucijom i stipendija je nestala. Da su samo dva meseca kasnije zbacili komunizam, pare bi bile na mom računu i ja bih u Pragu govorio na sasvim drugačijim tribinama.

Ako ćemo pravo, nije bilo loše ni u San Francisku. Po prvi put sam u Americi dobio dobro plaćeni posao, našao veselo društvo i tako sam ogromno razočarenje što nikada pred svoje ime neću staviti ono Dr, utapao u raznim supstancama. Pošto je i mladi Mark Ejms pribegavao sličnom ponašanju, ako smo se i sreli u takvim prilikama, toga se ne sećamo, a digitalna fotografija i video i društvene mreže su tada bili stvar budućnosti.

Posle toga Mark je otišao u Moskvu. Tamo su već postojale novine na engleskom, The Moscow Times, gde je nakratko radio da bi kasnije osnovao list The eXile. Ova novina anarho-liberalne orijentacije i danas je simbol vremena anarhije i haosa u Jelcinovoj Rusiji. Surova tranzicija, kriminal, alkoholizam i droge, novi bogataši, kontroverzni biznismeni, sponzoruše i korumpirani policajci i političari i pljačkaške privatizacije, sve je to davalo i više nego dosta materijala novinarima Egzila, koji su opet uživali u slobodnijem životu baziranom na neograničenom hedonizmu, nego što bi to mogli da čine u Americi. Ludovalo se tu, smišljale razne nameštaljke, slane i neslane šale, samopovređivalo se u pijanom stanju, sve dok ih vlasti ruske ipak nisu ukinule, koristeći razloge tehničke prirode. U svojoj rodnoj Americi Mark pokušava i dalje da nađe nešto čime bi se bavio, a da to ima bar deo odjeka onoga što je svojevremeno radio u Rusiji. Kaže da mu je distanca od američke kulture pomogla da po povratku uvidi svu njenu brutalnost i poremećenost. „U svakom dobu postoji strašna očigledna opresija koja još nije prepoznata, a kasnije se pokaže kao vrlo očigledna. Postalo mi  je to jasno u Rusiji kada niko od „liberalnih“ zapadnih novinara, akademika, finansijskih stručnjaka i članova Klintonove administracije nije pokazao ni trunke simpatije za milione Rusa koji su patili pod takozvanim privatizacionim programima koji su im bili nametnuti, kada su milioni Rusa prerano umrli od posledica takve politike.“

A ko su bili saradnici ovog dvonedeljnika? Pre svega Edička Limonov, koga je prvo kao pisca prihvatila zapadna javnost, pa su ga odbacili kad se pajtao sa ekipom na Palama, pa su ga opet prihvatili kad je postao kritičar Putina, pa će ga opet odbaciti ako već nisu kako im i kada bude zgodno. Edička je bio na robiji i odatle je slao kolumne za Egzil. Kevin Mekelvi, američki novinar sklon žestokoj kapljici slomio je obe noge kad ga je pobesnela gomila skinula sa zida neke moskovske zgrade, dok je pokušavao da im umakne. Njihov nesporazum nije imao veze sa Kevinovim pisanjem, on je bio zadužen za filmsku kritiku, a u sukob je ušao ko zna zbog čega, dok je bio mortus pijan.

Sigurno najpoznatiji novinar koji je radio u Egzilu bio je Met Teibi. Mark i Met su se lepo provodili u Moskvi i usput pokušavali da se bave ozbiljnim novinarstvom. „Svima su usta bila puna slobodnog tržišta, kapitalizma i demokratije i sve  je to trebalo da nas vodi u neku sjajnu veliku budućnost, ali samo je trebalo pogledati oko sebe i videti da je nešto jebeno pogrešno, mi smo bili u sredini totalne devastacije, jedne od najgorih tragedija našeg vremena“, pisao je Mark.  Kao svaki pravi enfan teribl, Ejms je u štampi krpio svoje kolege. Za Ovena Metjusa, šefa moskovskog biroa Njuzvika je rekao da mu svaki zub vodi svoju politiku i da podsećaju na ruine keltskih hramova. Metjus nije bio zlopamtilo, pa je rekao za Egzil da je to novina koja je u isto vreme tamna, cinična i briljantna, takva kakva je ne bi mogla da postoji nigde, u Americi bi nestala za tri sekunde.

Eto, dame i gospodo, takva su javna glasila pogodna za ovakva vremena. Šta preostaje u opštoj beznadežnoti sem udaranja brige na veselje i dobrog zezanja. Jer geografija se pokazala žilavijom nego što se mislilo, vesti o njenom kraju bile su preuranjene. Mi, kao jedna od njenih najvećih žrtava bi mogli o tome onoliko, samo eto nemamo ni svoje Vedrane, ni svog Egzila. 

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda