Blog

Galatasaraj-Crvena zvezda 68:91

Deo četvrti: bolesni Stole Apaš

Miloš Jocić, Novi Sad

Danas je Galatasaraj ekipa koja nije ni na nebu, ni na zemlji, ni živa, ni mrtva; polu-avetinjski odjek onog tima koji se na početku sezone nadao da će konačno ući u četvrtfinale Evrolige, kao i da će uspeti da se ozbiljnije umeša u borbu za tursku titulu između sada mastodontskih Efesa i Fenerbahčea predvođenih Ivkovićem i Obradvićem. Nevolje u rosteru započete su, da kažemo nevino, odlaskom Nolana Smita (Partizanovog dželata iz prošle sezone), usled „neslaganja“ sa trenerom Erginom Atamanom – koji se dakako nije slagao sa njegovim neobuzdanim divljanjem po terenu. Loša finansijska situacija u klubu kulminirala je (makar zasad) nedavnim odlaskom Karlosa Aroja, veterana i glavnog pokretača napadačke igre turske ekipe, koji je što svojim plejmejkerskim prisustvom što direktnim poenima Galatasaraju doneo mnoge evropske pobede u prethodnih nekoliko godina. Nešto pre Arojovog odlaska, ekipu je napustio i centar Aleks Marić, a do pre nekoliko dana govorkalo se da će ispisnice zbog neisplaćenih zarada uzeti i Zoran Erceg i Vladimir Micov, ubistveni duet srpskih četvorki.  Galatasaraj, nakon je preživeo Real Madrid koji je kroz arenu Abdi Ipekči protutnjao sa rezutlatom 107–71, dočekivao je Zvezdu u stanju poluživota: sa igračima ili umornim (Erceg i Micov odigrali pre samo četiri dana svih 40 minuta u neverovatnoj pobedi nad Fenerom u domaćoj ligi), ili izranjavanim (bekovi Martinas Pocijus i Sinan Guler u utakmicu su ušli pravo iz rekonvalescencije), i između dve izuzetno bitne utakmice (Fener i Bešiktaš) u domaćem šampionatu u kojem su, za razliku od TOP16, još imali kakve-takve šanse za plasman u plej-of.

 Za ovakav Galatasaraj, sa kojim je Zvezda u ovoj sezoni odigrala bar dve vrlo izjednačene utakmice, crveno-beli su bili, kako to novinari vole reći, „kaznena ekspedicija“. Videlo se možda već na neuzbuđenim licima konsultanta Vlade Kuzmanovića i večerašnjeg komentatora Darka Plavšića da će ova utakmica u Carigradu verovatno biti rezultatski dosadnija od revijalnog meča „Grobari za nas“; pretpostavićemo da je, znajući ovo, Ilija Kovačić odlučio da večeras ode u bioskop ili da ostane kući i igra NBA 2K15. Nije stvar bila samo u očiglednoj igračkoj slabosti Galatasaraja, jer se Zvezda uistinu nalazila u očiglednom usponu napadačke forme i raspoloženja. Od one poslednje četvrtine sa Makabijem Zvezda se pronašla u istom onom modusu gaženja protivnika (ne pobeđivanja, već baš gaženja) kakav smo gledali u oktobru, novembru ili decembru, zahvaljujući pre svega ponovo probuđenim bekovima (kada smo poslednji put gledali da oni kockarski šutevi Vilijamsa i Dženskinsa u prvim sekundama napada zaista i ulaze u koš?) koji su konačno značajno doprinosili igri umesto da su je svojim promašajima i lošim protokom lopte dodatno ubijali.

Dočekati tako nabrijanu ekipu, koja kao da je u prethodnih osam, devet dana ponovo pronašla radost u košarci, sa tako sakatim rosterom, u samom početku osuđeno je na propast. Stvari su bile jasne kada je Crvena zvezda u prvih pet mintua utakmice Galatasaraju stukla čak 17 poena. U tom trenutku, gotovo svaki posed Zvezde završavao se postignutim košem, bilo iz prvog ili drugog poseda, bilo iz meke tranzicije ili pametnom i sigurnom igrom polaganja i guranja lopte pod koš (setimo se Makabijeve filozofije otvaranja utakmice, gde se gotovo uvek ide samo na potencijalno sigurne poene iz reketa, gde čak i promašaji znatno umanjujuju protivničke šanse za kontra-napad). Scenario, nažalost po Galatasaraj ali na sreću po Zvezdu, savim očekivan, budući da Galatasaraj zbog ograničenog broja zdravih i solidnih igrača sebi nije mogao dozvoliti ni primisao o čvrstoj igri i faulovima. Oni koji su gledali uvod u utakmicu sigurno su pratili analizu Vladimira Kuzmanovića čija je specijalnost, kao bivšem spoljnom igraču, uočavanje suptilnih promena u tempu utakmica i onih trenutaka kada se igra razvija ili seče. Prilikom, dakle, analize prethodne utakmice između Galatasaraja i Zvezde, Kuzmanović je ukazivao na one momente kada je Galatasaraj svoje poene sticao, između ostalog, brzim prekidima Zvezdinih napada, sprečavajući tako naš tim da uđe u za njih poželjan ritam brze, beskontaktne, tečne igre. Toga, razumljivo, sinoć nije bilo. Galatasaraj je do sredine druge četvrtine napravio svega dva faula, a izuzimajući četiri prekršaja Vladimira Micova (jedinog igrača koji je uopšte i ušao u problem sa penalima u turskom timu), čitava ekipa Galatasaraja napravila je na sinoćnoj utakmici svega devet faulova!

Igrati protiv Zvezde jako i nasilno, sa namerom da se njeni bekovi (zajedno sa Marjanovićem) ubace u nervozu je odličan recept. Podsetićemo se još jednom onog Zvezdinog, podvlačim, izuzetno nervoznog poraza od Džikićeve Krke, kada su crveno-beli, do granice isprovocirani tučom u odbrani, napravili pet tehničkih grešaka. Uostalom, jedan od razloga zašto Zvezdini bekovi nisu bili toliko ubedljivi u post-januarskom periodu, pored njihovog umora, jeste i mnogo ozbiljnija igra u odbrani timova poput Reala, Barselone, Panatenaikosa, Makabija, itd. Budući da Galatasaraj u odbrani nije mogao uraditi ništa osim nadati se da će njihovi spori i dugi pozicioni napadi nekako usporiti Zvezdu (što nije upalilo), Radonjić je prosto pustio svoje igrače da igraju svoju igru, forsirajući u uvodnim delovima meča pomenute sigurne poene iz reketa i tranzicije (nekoliko puta na ovom meču videli smo Jovića i Vilijamsa kako ekstremno brzo otvaraju kontre pasovima preko celog terena). Pored spore, svezane, umorne i povređene Galatasarajeve ekipe, Zvezda je odigrala pametno i odmereno razigravala sebe u napadu sigurnim šutevima, što joj se i te kako isplatilo u kasnijim delovima meča kada su se, ohrabreni i puni samopouzdanja, razigravali Jović i Cirbes, kada je Blažič posle sto godina imao tri pogođene trojke i ukupno 19 poena, i kada je Dženkins ubō skoro svaki od svojih ekspresno brzih šuteva.

Nije Bog zna šta Galatasaraj uradio ni u napadu, iako je postojala zdrava želja da se Zvezda, kao i u Beogradu, umrtvi dugim posedima lopte. Uopšteno je to ekipa koja igra sporije, i koja je gubila svoj napadački smisao kad god Arojo nije igrao. Sinoć se njihova neusmerenost u napadu naročito naglašavala povređenim Gulerom (koji je odigrao samo osam minuta), potom rezervnim opcijama poput Džastina Kartera ili golobradog Kristijana Nikolova (očekivano zbunjenog klinca koji nije mogao bitnije doprineti na bitnoj poziciji plejmejkera; pamtimo njegove dve trojke, ali i trenutak kada nije uspeo prevesti loptu preko pola za osam sekundi) – podsećamo, u odnosu na početak sezone kada je Galatasaraj Evropu hteo napasti sa Nolanom Smitom i Karlosom Arojom, ovo su tek druge i treće rezerve na poziciji pleja. Napadi Galatasaraja protiv Zvezde su se umnogome svodili na namerno odugovlačenje napada zbog, kako rekosmo, pokušaja umrtvljivanja Zvezde; skoro trećina svakog od njihovih poseda završila gotovo u poslednjim sekundama napada. Usled tog svesnog odugovlačenja, utisak je da se Galatasarajeva poziciona igra svela na individualno snalaženje, uz tek povremene lepo otvorene slobodne šuteve sa bokova, što je Zvezdi samo olakšavalo nametanje svoje poznate sprinterske košarke.

Nije lako pričati u superlativima o ovoj ubedljivoj Zvezdinoj pobedi. Ona prethodna, protiv Makabija, izborena u poslednjoj četvrtini u kojoj su naši bombardovali vladajućeg prvaka Evrope sa 35 poena, nešto je o čemu se mogu pevati deseterci. Pobeda protiv Galatasaraja, iako brutalnija (indeksi korisnosti: 114–69 u korist Zvezde), bila je dosadna, ne Zvezdinom krivicom, već potpuno urušenom igračkom strukturom finansijski ruiniranog Galatasaraja koji, kao što je komentator Plavšić istakao, teško da će dobiti ijednu utakmicu do kraja Evrolige, naročito imajući u vidu rat koji im predstoji u domaćem šampionatu. Bilo bi košarkaški mnogo lepše da se zahuktala Zvezda borila protiv Aroja; da se borila protiv ekipe u kojoj Guler i Pocijus nisu tek oporavljeni od povreda; da ulogu glavnog plejmejkera protivnika nije skoro čitavo poluvreme (18 minuta) igralo makedonsko čeljade od 18 godina. Bilo bi zanimljivije i da je Galatasaraj više igrao zonsku odbranu – Ataman je zonu postavio svega nekoliko puta, pritom naravno totalno devastirajući Radonjićeve napade (kao i obično; aman, Radonjiću, nacrtaj im više nešto protiv zone!) – ili možda da Luka Mitrović nije igrom slučaja uhvatio onu odbijenu loptu koju je Dženkins šutnuo u poslednjoj sekundi beznadežnog napada, posle čega bi Galatasaraj u jedinom naletu brže igre (tokom treće četvrtine) možda i smanjio razliku na jednocifrenu prednost, uvodeći utakmicu u nešto neizvesniji finiš.

Utisak je da Zvezda zaista postepeno igra sve bolje posle onog mučnog perioda u januaru i februaru, što je nešto što je nije krasilo prošlih sezona. Zbog toga je šteta što je sinoć za protivnika imala bolesnog i istrošenog Stoleta Apaša, a ne onog spretnog kabadahiju od pre nekoliko meseci. Iako je prošlu utakmicu Galatasaraj i dobio tako što je Zvezdu silom ubacio u svoj penzionerski, srednje-spor ritam košarkaške igre, sinoćni Galatasaraj ipak je bio preslab za bilo šta više od slabašnog zamahivanja pesnicom i potonjeg pljuckanja krvi iz bolesnih pluća.

 Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu