Blog

Crvena Zvezda-Makabi 89:76

Vilinsko gorivo

Miloš Jocić, Novi Sad

Mučenju je kraj! Nakon stravičnog tempa utakmica, pet u svega devet dana, Crvena zvezda je napokon napustila turbulentne vode kojima moraju ploviti ekipe koje i u februaru/martu igraju dve utakmice nedeljno. Kup je osvojen, derbi sa Partizanom, drugi u šest dana, ostavljen je za sobom, a Zvezda se vratila poslu u Evroligi. Ovoga puta na jelovniku je bila poslastica – utakmica sa evropskim prvakom Makabijem, timom sa kojim su se naši zdravo nadigravali tamo u Tel Avivu pre nekoliko nedelja, sve dok se američka foreign legion u žutim dresovima nije razigrala pred svojom publikom i dotukla svaki privid nade da se bivša Nokia arena može lako osvojiti. Za Zvezdu je sinoćna utakmica bila em opuštena (crveno-beli su gotovo sigurno ispali iz trke za TOP8), em atmosferična, zbog Arene popunjene samo – da se ne uvrede ostali – vatrenim pristalicama crveno-bele košarke. Meč sa Makabijem došao je kao neka vrsta privatne Valhale za igrače Zvezde, prilika da se još jednim nadigravanjem sa i dalje zvanično najboljom ekipom Evrope nagrade za trud koji su uložili i umor koji su pretrpeli. Ali u vazuduhu je visilo pitanje: da li će Zvezda zaista grunuti u taj meč srcem i dušom, kao što je to bilo protiv Albe, njihovog ovogodišnjeg Austerlica, ili će se igrati kao protiv Reala, malodušno i u stilu pukog razigravanja umerenog jakog tempa?

Kada smo govorili o prošloj utakmici sa izraelskom ekipom, Makabi smo nazvali ratničkim timom. Snažni, jaki, skočni, Makabejci trče i tuku, sipaju i ne pitaju, trpaju i ne gledaju natrag; to je košarka rapsodično divljačka. Ono što nismo napomenuli jeste da je to i izrazita domaćinska ekipa. Kada igraju u svojoj dvorani, Makabi je sposoban da igra u šestoj brzini čak i kada mu ne ide. Uostalom, to je i bio jedan od razloga njihove pobede u prošloj utakmici koju Zvezda uopšte nije loše počela, ali je na kraju bila samlevena pred nepokolebljivošću Sijuksa iz Izraela (setimo se utakmice Makabi–Partizan od prošle sezone, kada smo videli kako tim iz Tel Aviva može u prvih desetak minuta uništiti svaku gostujuću ekipu, iveć tada rešavajući utakmicu). Sinoć u Beogradu, Makabi je meč većim delom igrao baš kao domaćinska ekipa bez svog doma. Nije čudno, samo po sebi, gledati Makabi koji deluje napadački nepovezano. Kao što rekosmo, nije to ekipa koja svoju snagu čuva u taktičkom savršenstvu – čak i u eri Davida Blata ekipa je igrala košarku koja je opasno naginjala čistom run and gunu, odnosno koncepciji gde se ide na što više šuteva, na što kraće posede, ma koliko hazarderski to izgledalo. Takav sistem igre Makabi, u određenom smislu, neguje i pod trenerom Gajom Gudisom. Imajući u vidu atletski sastav ekipe, to ne treba da čudi jer su Makabejci fizički izuzetno sposobni igrači sposobni da ofanzivnim skokom nadoknade većinu onoga što im bekovi promaše. Dakle, od Makabija se ni ne treba očekivati grčka ili srpska postavka pametne pozicione igre, ali sinoć je u Beograd očigledno stigla ekipa koja je patila za svojim domom. Ili, jednostavno, tim koji je mislio da se Zvezda može dobiti sa pola muke.

Glavna napadačka ideja Makabija jeste, pre svega, opterećenje reketa. Ne na klasičan način, kao što to Radonjić čini baziranjem igre na klasičnoj petici poput Marjanovića, već na način one amerikanizovane, brze i tečne košarke koja u svim sekundama napada deluje kao da je u tranziciji. Makabi ima samo jednog teškog centra u ekipi, Sofoklisa Skorcijanitisa, koji je apoteoza „teškog centra“, i jedan od retkih preostalih klasičnih petica u Evropi koji igraju na vrhunskom nivou. Potonje opterećenje reketa Makabi izvodi hibridnim igračima poput, recimo, Aleksa Tajusa: igrača koji je sličan Anti Tomiću po vižljavosti, snazi i pokretljivosti, a uz to i bizarno skočan i eksplozivan, čime umnogome nadoknađuje svoju na prvi pogled inferiornu visinu od 2.03. Kao nekakva terminatorska verzija našeg Dejana Milojevića, koji je svoju inferiornu visinu nadoknađivao od Boga danim niskim težištem i izvanrednom inteligencijom. Tajusu se u napadu pridružuje i kolega-krilo Brajan Rendl (koji je Zvezdu u Tel Avivu dotukao sa 16 poena), ali i Devin Smit, bek koji je izuzetno snalažljiv u obigravanjima oko reketa i traženja lopte iz drugog plana, kao i plejmejkeri Džeremi Pargo i Jogev Ohajon, obojica sposobni da počine dar-mar ispod koša – Pargo, naravno, prodorima kojima često može izvući koš i protiv mnogo viših igrača, i Ohajon koji je sinoć sakupio pet skokova, od čega dva u napadu. Prava predstava moderne, gladijatorske košarke! Sve all around igrači koji su sposobni i da napune reket i da operišu van njega, što umnogome olakšava Gudesovu taktiku: otvaranje utakmica iz reketa, sa namerom da se u meč uđe sa visokim procentom šuta koji gotovo svaki posed lopte pretvara u barem 2 poena, i kasnije širenje igre na šut spolja, onda kada protivnik počne da panično skuplja reket na samu pomisao Aleksa Tajusa sa loptom u ruci.

U Areni, međutim, Makabi ne da nije brzo penetrirao reket, nego uopšteno nije igrao ni približno silovito kako inače zna. Utakmicu su, na primer, otvorili forsiranjem trojki. Smit je sam šutnuo nekoliko dok nije ubo prvo iz četvrtog ili petog pokušaja; inače je previše puta Makabi pokušao da se u meču održava forsiranim šutevima za tri poena, što bi im teško upalilo i u Tel Avivu, a kamoli na beogradskom gostovanju. Gaj Gudis radio je šta je mogao da bi svoju ekipu usmerio ka obruču. U prvoj četvrtini to je uspeo uvođenjem Skorcijanitisa, sa kojim je petorka Makabija dobila korisno sidro koje je osetno umanjilo njihovo šutersko divljanje – posle dva brza faula, na terenu se opet našao Tajus i ekipa Makabija nastavila je da leluja u međuprostoru nestabilne i neodređene igre u kojoj su igrači hteli da šutiraju (bez uspeha), a trener očekivao da guraju loptu u reket. Često smo viđali pozicione napade izraelskog tima koji su hteli da pronađu slobodnog igrača, ali i da pritom izbegnu Zvezdin tradicionalno napunjen reket. To je vodilo do košmara svakog trenera: nebuloznih, neuigranih dodavanja po širini i dugim dijagonalama koja su, prirodno, u podjednakoj meri rizična (jer lopta na putu do saigrača prelazi „polje delovanja“ nekoliko odbrambenih igrača) i spora, omogućavajući odbrani da se lako vraća sa pomaganja ili strane pomoći.

Veliki deo ovako nedorečene igre Makabija – koja dakle, niti je išla u reket, niti je bila brza i precizna u poziciji ili tranziciji – bio je uzrokovan vrlo dobrom Zvezdinom odbranom, pogotovo odbranom od pika koji je Zvezda čak i sa visokim igračima (Cirbesom, Tejićem, Mitrovićem) branila brzim i kratkim iskakanjima koji su u nekoliko slučajeva rezultovali i ukradenim loptama. Tako jaka Zvezdina odbrana, koju bogami dugo nismo videli (izuzimajući određene periode tokom Kupa Radivoja Koraća), naročito je u pojam ubijala Džeremija Parga, pleja koji je vrhunski solo-napadač, i kome je neophodno da oseti da ima slobodnog prostora u protivničkoj odbrani. Prostora, je li, koga sinoć nije bilo, zahvaljujući između ostalog odličnom poslu koji je odradio Jaka Blažič, koji se polako vraća u život, makar u defanzivnom smislu, i koji je Parga uz telo čuvao već na samoj polovini terena, što je Makabijevog pleja primoralo da protiv svoje volje igra mnogo opreznije, leđima, više pažnje posvećujući skrivanju lopte od razgoropađenog Slovenca nego pokušajima organizovanja napada. I Pargo je zaista delovao više nego rastrojeno. Pamtimo period kada je na početku treće četvrtine dva puta zaredom upropastio napad svoje ekipe, što se ponovilo još nekoliko puta tokom utakmice budući da je agresivna odbrana izvukla ono basketaško u njemu (dakle neartikulisano i neoprezno), što Makabiju nikako nije trebalo.

Iako je veći deo meča gubila (ili vodila sitnom razlikom), Zvezda je u Areni pokazala osvežavajuću igru koja nije, što je retko za ovu ekipu, toliko zavisila od Marjanovića, koji je do kraja utakmice ipak uspeo da postigne 19 poena. Nezavisno od one linije između Vilijamsa i prvog centra Zvezde, crveno beli su odlično koristili niže procente šuta Makabija (~40% za dva, ~20% za tri) tranzicijom i bekovskim proigravanjima, što je ekipi obezbedilo dobru „hemiju“. Pod „hemijom“ mislimo na raznovrsnost saradnje između igrača, koja Zvezdi nije baš jača strana; Dangubić se tako sinoć lepo rastrčao sa loptom i čak pogodio trojku na početku meča (što će sigurno značiti samopouzdanju), a Mitrović je imao ukradenu loptu ili dve (zajedno sa Tejićem) i čak je nekoliko puta odlično odigrao leđima protiv tako opasnog protivnika poput Tajusa. Kalinić, sada bez sumnje jedan od najbitnijih Zvezdinih igrača, još jednu utakmicu je odigrao kao veteran od 30+ godina, a ne kao (relativni) klinac koji je tek sada počeo da igra na najvišem evropskom nivou. Pogađao je trojke kada je ostajao sam, uzimao šuteve i lopte koje niko drugi nije hteo da uzima, iznuđivao faul-koševe, pogađao bacanja. Baš onako (uz dužno poštovanje Luki Mitroviću), kapitenski. Ekipa je ponovo izgledala nabrijano i samouvereno, što se oslikavalo i u odbrani i u napadu (šutali je Zvezda 44% za tri poena!). Čak i kada je Zvezda gubila skoro +10, crveno-beli su igrali da pobede, što je bio sasvim suprotan pristup igri koji smo viđali, recimo, protiv Barselone ili Reala.

A kada Zvezda ima žar za pobedom, sve dolazi. O razlozima Zvezdinih poraza u ovom delu sezone pričali smo mnogo sa gledišta Radonjićevih nedokazanosti ili slabijoj formi igrača, istrošenih od eksplozivnog prvog dela sezone, ali činjenica je bila da je Zvezda veliki deo tih mečeva igrala bez onog „Tigrovog oka“ kojim je gazila u novembru i decembru. Uostalom, nije li dovoljan pokazatelj da u poslednje vreme žalimo nad nepostojećim doprinosima Blažiča, dok smo ga u prvom delu držali za jednog od trojice glavnih igrača Crvene zvezde, upravo jer je on bio najvatrenije otelotvorenje te neverovatne energije koja, kada  se potpali vilinskim gorivom, kada veže nekoliko dobrih poteza, ne može biti zaustavljena?

To je Faktor H, mistična sila intimne želje igrača o kojoj ne možemo pričati niti analizirati je, jer ne pričamo o elektrotehnici ili botanici, već o košarci, gde se neke stvari ne mogu svesti na atome. Ne može se, recimo, na atome razložiti kako je ušla ona Tejićeva trojka u četvrtoj četvrtini, koja je došla usred Makabijeve kanonade šutevima, kada je lopta udarila u zadnji deo obruča, odskočila metar u vazduh, i upala kroz mrežicu. Još sa manjim uverenjem možemo pojašnjavati kako su ulazili Vilijamsove „step bek“ trojke tokom tog juriša u četvrtoj četvrtini, i zašto je Dženkins šutnuo, a zatim i pogodio trojku u kontranapadu koji je potpuno slomila Makabi samo nekoliko minuta pred kraj meča. Bez obzira što su do malopre gubili od strane okrepljenog Makabija (u smislu da su konačno počeli filovati Zvezdin reket, sve više gradeći svoju prednost nakon preokreta u trećoj četvrtini), Zvezda je u tom trenutku igrala kao da pred sobom ima revijalnog protivnika, jureći na pogonu onog vilinskog goriva (miksa energije i magije potrebne da svi oni šutevi uđu tamo gde treba), nezaustavljiva, baš kao omađijana, postižući više od 20 poena – protiv trenutnog prvaka Evrope! – za samo nekoliko minuta. Crvena zvezda je pogađala sve što je šutnila, a branila sve što je Makabi šutnuo. Sve je podsećalo na onu ludačku seriju Nikolasa Batuma protiv nas u polufinalu Svetskog, ili možda na onaj meč Panatenaikosa i Fenera. Koliko god moćno suparnička ekipa izgledala, u tom trenutku ih razbijate kao decu.

Ima mnogo toga karmičnog u sinoćnoj utakmici. Zvezda je verovatno i zaslužila, u ovakvoj sezoni, da prvaka Evrope pobedi upravo na ovaj način, neverovatnom napadačkom inspiracijom svojih igrača, postižući čak 35 poena (!) u poslednjoj četvrtini. Makabi je, sa druge strane, na mostu platio ono što nije na ćupriji, konačno se iskupljujući za onu neobičnu pobedu u Carigradu kada su u utakmici protiv Galatasaraja bili uglavnom slabija ekipa. Ovakva pobeda je pobeda za anale, i nešto čime se Zvezda, poput Partizana prethodnih godina, može dičiti u narednim godinama, jer je lovačkim trofejima na zidu priključen i kapitalac poput Makabija – iako je ovo pobeda od „samo“ +13, subjektivni osećaj kaže da je sinoć u Areni bilo +33 za Crvenu zvezdu.

Međutim, ako može postojati senka na ovom meču, to je senka Radonjića, koji je imao ludu sreću da su mu se igrači nekim veštičjim silama u poslednjoj četvrtini ne samo trgnuli, nego i zaigrali napadačkom transu koji dolazi samo nekoliko puta u životu. Postojao je jedan specifičan trenutak u ovoj utakmici za koji sam mislio da je rešio utakmicu: kada je Gudis pri najvećem vođstvu Zvezde u trećoj četvrtini pozvao tajm-aut nakon koga je njegova ekipa po prvi put u utakmici zaista nagrnula na Zvezdin reket, opterećujući ga svim silama, čime  su preokrenuli meč i došli do tada iznimnih +6. U tom trenutku, tajm-aut je pozvao Radonjić, a sledeći napad Zvezde završio se tako što je Jaka Blažič, čovek koji je do tada promašo četiri trojke, promašio i petu, u sedmoj sekundi napada. Tako katastrofalnih postavki već je puna sezona; uzimamo ih samo za primer kako Radonjić, ma koje prednosti imao i kakvi igrači igrali za njega, i dalje ima problema da iskamči poen ili pobedu isključivo svojim sposobnostima. Pobeda je ova za istoriju, ali da li će Vilijams i Dženkins biti podjednako inspirisani i u, recimo, svih 5-6 utakmica finalnog plej-ofa ABA lige? Ili je tada ipak bolje imati taktički spremnu ekipu? Jer ne mogu svi biti Sijuksi, i ne može se uvek davati 35 poena po četvrtini.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu