Blog

Umri muški u Gardenu

Marko Tanasković, Beograd

Ima smrti koje vas iz nekog razloga pogode mnogo jače i dublje nego što biste to očekivali ili želeli. Kada je stigla vest da je od posledica srčanog udara u 49-oj godini preminuo Entoni Mejson, bivši NBA košarkaš i saigrač našeg Vlade Divca iz vremena Šarlot Hornetsa, osetio sam kako se u meni spontano i nezadrživo podiže plima tuge i melanholije, dok su sećanja na njegove slavne košarkaše dane, potpomognuta Jutjubom, samo navirala. Kao da je sa Mejsonovim iznenadnim i preranim odlaskom nestao i deo mog detinjstva i rane mladosti koji je obeležila opsesija NBA košarkom.

Mejson svakako nije bio moj omiljeni igrač (ta čast bila je rezervisana za „Ser“ Čarlsa Barklija i Dejvida „Admirala“ Robinsona), nije ni izbliza bio najbolji ili najatraktivniji igrač svog doba (budimo realni, ipak je igrao u eri nedodirljivog Majkla Džordana), ali jeste, možda više nego bilo koji drugi košarkaš iz tog perioda, bio simbol jednog drugačijeg vremena, vremena tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, kada se u NBA igrala muška košarka. Danas, kada je NBA brend postao globalna biznis mašinerija i politički korektan mamac za sponzore, a golobradi mladići postaju milioneri i pre nego što su odigrali makar jedan minut na profesionalnim parketima, igra se jedna pripitomljena, devirilizovana i beskrvna verzija nekadašnje NBA košarke, koja i dalje obiluje atraktivnim potezima i vrhunskim primerima košarkaškog umeća, ali kojoj očajničkii nedostaju strast, čvrstina i ludačka energija koje su krasile asove iz 80-ih i 90-ih.

Dominantni timovi tog doba poput Detroit Pistonsa, Boston Seltiksa i Čikago Bulsa forsirali su jedan krajnje takmičarski pristup igri u kome je odbrana bila osnov identiteta svake ekipe, nisu se previše birala sredstva koja vode do pobede i nisu se dozvoljavali laki poeni, a višak emocija, igrački ponos i glad za pobedama često su dovodili do grubih faulova, prljavih poteza i žestokih tuča u kojima su prednjačili dežurni grubijani kao što su Rik Mahorn, Čarls Barkli, Bil Lejmbir, ili Čarls Oukli. Entoni Mejson, sa svojom građom boksera superteške kategorije, fajterskim stavom i uličnim, basketaškim iskustvom stečenim na terenima Kvinsa, bio je idealan zastupnik takvog „razbijačkog“ stila igre sa mnoto kontakta i borbenosti, što ga je učinilo ljubimcem njujorške publike i nezamenljivim članom legendarne ekipe Njujork Niksa koja je osvojila sve simpatije košarkaše javnosti početkom 90-ih.

Popularni „Mejs“, čiji put do NBA nije bio posut ružama, bio je jedinstvena kombinacija snage i finese, igrao je uvek srčano i požrtvovano, a njegovi poeni, skokovi i energija sa klupe često su donosili prevagu u neizvesnim utakmicama. Zajedno sa već pomenutim Ouklijem i Patrikom Juingom bio je deo zastrašujuće i vrlo korpulentne centarske linije Niksa protiv koje su samo najhrabriji smeli da uđu u reket na polaganje ili ofanzivni skok. Muška, ratnička košarka, uvek na ivici flagrantnog faula i na „granici autodestrukcije“ (D.Vujošević), bila je zaštitni znak tog tima Niksa koji je oblikovao i sa klupe vodio veliki Pet Rajli, a kultna dvorana Medison Skver Garden iz večeri u veče bila je pretesna da primi sve navijače koji su želeli da učestvuju u poduhvatu vraćanja šampionskog trofeja u „Veliku jabuku“ po prvi put još od 1973.

Nakon nekoliko godina u kojima su Čikago Bulsi bili nepremostiva prepreka, prilika se ukazala 1994. kada su Niksi, zahvaljujući Džordanovom povlačenju, uspeli da stignu do finala i duela sa Hjuston Roketsima predvođenim sjajnim Hakimom Olajdžuvonom. To finale ostalo mi je u sećanju kao jedno od najuzbudljivijih i najdramatičnijih (nijedna utakmica nije završena sa dvocifrenom razlikom), a spadam u one koji nikada neće prežaliti katastrofalno šutersko veče beka Niksa Džona Starksa u majstorici (2-18 ukupno, 0-11 za tri poena) i gubitak nesuđene titule koja je, činilo se, sudbinski pripadala Niksima. Posle tog poraza ekipa Njujorka je pala na moralnom planu, ali je Mejson nastavio individualno da napreduje.

Bio je izabran za najboljeg šestog čoveka lige 1995., a nakon što je trejdovan u Šarlot za Lerija Džonsona, postao je, zajedno sa još dvojicom prognanika iz velikih gradova, našim Vladom Divcem i Glenom Rajsom, lider Hornetsa-jednog od najživopisnijih i najzabavnijih timova druge polovine 90-ih. Tu je stigao čak i do treće petorkelige, a već u poznim igračkim godinama, kao član Majamija, upisao je u svoj igrački CV i jedno Ol star učešće. Nakon povlačenja, preselio se u Tenesi gde se bavio privatnim biznisom sa trgovinom nekretnina, a svaku priliku koristio bi da svrati u Njujork i da pogleda neku utakmicu svojih voljenih Niksa. Publika bi ga uvek dočekala gromoglasnim aplauzom i ovacijama, a nakon što je objavljeno da je Entoni Mejson preminuo, navijači Niksa su svog heroja ispratili minutom ćutanja i morem prolivenih suza. Once a Knick, always a Knick,  vrteo se natpis na velikom ekranu, a Garden je još jednom pokazao da je uvek umeo da prepozna i ceni one koji su igrali i umirali muški.

Autor je književnik i publicista iz Beograda