Blog

Duša, zver, svest- čuvar novosadskog studentskog grada

Jelena Marićević, Novi Sad

Godine 1932. u Srpskom književnom glasniku, Stanislav Vinaver objavio je esej „Duša, zver, svest (Franc Verfel, Osvald Špengler, Tomas Man)“, a osamdeset godina kasnije – 2012. godine, sedma knjiga prvog kola Sabranih dela Stanislava Vinavera, čitava knjiga eseja o evropskoj i svetskoj književnosti u priređivačkoj viziji Gojka Tešića, dobila je ovaj naslov. Nimalo slučajno, evo kojim rečima se esej poentira: „Pri požarima, stari su spasavali lare i penate, kućne zaštitnike, kućnu svest, svest doma. Mara, Laze Lazarevića, spasla je školsku ikonu, Svetoga Savu, simbol svesne službe narodu: svest naroda. Tomas Man hteo bi da spase od požara našu kulturu, koja je, po njemu, vekovni napor čovečanstva za svesnim izrazom. On hoće da spase svest čovečanstva. Nešto ima i novo i drevno i poznato u ovome voljnom optimizmu čuvara i spasioca, jedan apokaliptični osećaj da je požar već tu. I jedna bolna, duboka, čovečanska, davno zaboravljena psihologija: psihologija pogorelca...“

Na istočnom ulazu u Studentski grad Novog Sada, a na dvostrukom šahovskom G potezu na liniji spomenika podignutih Dositeju Obradoviću i Njegošu, umesto spomenika, stoji tako danima i mesecima jedan čovek, koji se ne bi mogao nazvati prosjakom, možda pre pogorelcem ili čovekom-simbolom. Ovaj čovek, zrelih godina, tamnog lica i vedre aure, u zavisnosti od dana i doba godine na tom studenstkom Istoku muzicira na raštimovanom sintisajzeru, prodaje do 2-3 crteža obojena temperama ili čita neku knjigu naglas. On je tako volšebno zanet svojim stvaranjem, on svira na svom instrumentu sa toliko žara, poput profesionalnog pijaniste, ali proizvodeći neartikulisane zvuke; njegovi crteži ne predstavljaju ništa, a jedini medij u kojem je ozbiljan i razumljiv jeste čitanje u retoričkom zanosu. Ovaj čovek, čas ozbiljan, čas vedar, koga je neko jednom oslovio: „Žarko“, na Istoku jednog grada-sveta mladih, muškarac zrelih godina sa ružičastim rancem za devojčice sa koga se smeju barbike, čini se tako dobro stilizovanim (marginalnim) književnim junakom, da se često pitam da li sam ga već negde pročitala.

A pošto „nisam“, moram da kažem da osećam da je dobro što ovaj čovek postoji i što u sebi sabira baroknu intermedijalnost (muzika, likovna umetnost, umetnost reči) i ingenioznost jedne šekspirovske Lude, koja svojim postojanjem poručuje da se studentskim gradom ne viore velike misli o kojima bi studenti žarko žamorili, već reklame za najbolje žurke i pena-tehno-whiteparty-maskenbale koji zapravo ne predstavljaju ništa, kao ni slike i tonovi koje Čuvar proizvodi. To bi mogao da poruči i Dositej, svojim moralno-didaktičnim tonalitetima, jer duša se, velio bi prosvetitelj, tako ne uzvisuje. Nedavno postavljena bista Njegoša, u reklamnim flajerima i panoima bi možda videla neku Zver, koja razjapljenih čeljusti vreba luče studentskog mikrokozma, dok u Čuvaru nema Kerbera, već se nazire optimistična Svest koja svojom simbolikom možda može da raspali luče u studentima, luče očuvanja ne samo tehnologije i ekonomije, već i kulture, već i umetnosti! A ne gledaju li mnogi na umetnike, one koji slikaju, sviraju i čitaju (posebno naglas!) kao na ludake? Ne smatraju li ih bezrazložno devojčicama, da ne upotrebim vulgarnu sinegdohu? A oni, Čuvari, uvek su na Istoku, tamo gde je nada i gde je ulaz!

P. S. Grupa studenata srbistike i slavistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, inspirisana Žarkovim javnim čitanjem knjiga, rešila se da mu se ovog proleća pridruži. A što da ne? Potreba za izrazom, zveckanjem „šekspirove minđuše“ - Svešću!

Autorka je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu