Blog

Smisao pisanja u (n)ovom veku – lamentiranje dostojno antičke tragedije

Vesna Kapor, Beograd

Da li je književnost jedina umetnost koja se, suštinski, ne uspeva užlebiti u vreme novih tehnologija i medija? Da li je marketing presudan za život knjige, i da li i na koji način, utiče i na „profesionalne čitaoce” – kritičare? Kako se stvaraju dominantne forme, zapravo kako se formira čitalački ukus? Šta su to poželjni modeli pisanja?  Čuju se i mišljenja da novo vreme nije vreme velikih individualnih pokušaja, da će se pojedinci ostvarivati, isključivo kroz „projekte”, jer savremeno društvo koje se javlja kao “sistem apsolutnog izobilja i slobode” ne traži i ne trpi angažman izvan sistema. Da li je štampana književnost još jedini izraz dubokog individualizma? I konačno, da li su tribine na kojima se okupljaju samo upućeni, javne, a ipak, skrajnute, centralna mesta promišljanja književnosti kao imperativa civilizacije?

Navedena pitanja, javljaju se kao opsesija, kao neminovnost ili predskazanje, književnim poslenicima u svim krugovima i na svim nivoima bavljenja knjigom, zapravo, takozvanom visokom ili umetničkom književnošću. Na prelasku iz veka u vek, na granici koja je  ne samo kalendarska, eksplozija objavljenih i napisanih naslova, koji često nemaju nikakvu odrednicu ni žanra ni vrste, već samo mudro obeleženih terminom „knjiga“, preplavila je izloge knjižara, postala dostupna i uz pomoć marketinga, opsedajuća sila, koja nije preporuka suštinskih vrednosti nego put do sigurnog profita. Dakle, pod terminom knjiga, čitaocu se širom kugle preporučuju ravnopravno: biografije, u različitim oblicima, od istorijskih, romansiranih do ispovesti javnih ličnosti iz svih društvenih kategorija,  krimni romani, sf , popularna psihologija....i konačno, kako se onima koji se njome bave, čini- ostvarenja visoke umetničke književnosti.

Dakle, već na tom prvom nivou javnosti dela, zamagljuje se i iskrivljuje svest o tome šta je književnost (jer knjiga je sve što je štampano). Potencijano, široka čitalačka masa, ukoliko nije specifično obrazovana, ocenjivaće i vrednovati u istom rangu sve napisano. Treba li napominjati da u veku konzumerizma i nepodnošljive lakoće postojanja čitanje postaje još jedna razonoda? Od knjige se očekuje da podrži pomenuti model života. Čitati ono što ne opterećuje, što ne izaziva mučninu, ne kvari raspoloženje,  pretpostavka je popularnosti dela. A u novom veku radi se na modeliranju  i svođenju svesti na dimenziju u kojoj  je  popularnost proporcionalna vrednosti. Treba li pomenuti da je Fukoovo klatno, „teško“ štivo, a Da Vinčijev kod, „odlična“ knjiga, u očima čitalaca s kraja 20. i početka 21. veka, i da, zapravo, prilično obrazovan čitalac, nije i neće biti „naučen“ da prati zahtevna dela?

Naravno, novi mediji, nove forme vizuelnih umetnosti, zakriljuju književnost, prethodno uzimajući ono najbolje iz nje. Nije tajna i uveliko se priča o tome da su  budući književni hitovi fleševi reklamnog tipa. Znači: vrhunska umetnost biće merena umešnošću da se frejmovima iskaže i prenese poruka. Kažu, moderni čovek, a još više čovek budućnosti (ukoliko ga ista ne proguta) neće imati vremena, niti strpljenja da čita. Kultura će biti fast. Food neće biti, izgleda, ni u jednoj varijanti. Međutim, i pored veoma sumornih prognoza, piše se, više nego ikad. Sam tehnički čin pisanja (posedovanje računara),  zatim i  mogućnost samizdat objavljivanja, potpuno je individualna akcija. Svako to može. Možda je reprezentativan primer odlomak iz knjige „Beguni“ Olge Tokarčuk: Građani sveta, mašajmo se pera! Jasmin, ljupka muslimanka s kojom sam jednom razgovarala cele večeri, pričala mi je o svom projektu: hoće da podstakne sve ljude u svojoj zemlji da pišu knjige. Govorila je: tako malo je potrebno da napišeš knjigu – malo slobodnog vremena posle posla, čak i bez kompjutera. Tako hrabrom čoveku uvek može da se desi bestseler, tada bi njegov napor bio nagrađen društvenim avansovanjem. To je najbolji način da se iščupaš iz nemaštine, govorila je. Kad bismo samo svi čitali knjige jedni drugima, uzdisala je. Osnovala je forum na Internetu. Kažu da mu je pristupilo već nekoliko stotina ljudi.  Veoma mi se dopada da se čitanje knjiga shvata kao bratska i sestrinska moralna obaveza prema bližnjima.

No, sasvim je izgledno da ovo ne mora ostati književna fikcija. Posle malo slobodnog vremena, potreban je  samo odlučan marketing, zapravo potvrda da je roba isplativa i osvajanje titula najboljeg, najvrednijeg, najuzbudljivijeg, nikad takvog, neponovljivog.. i sl...čitanja, tj. knjige, skoro pa sigurno, obezbeđena je. No, šta ćemo sa onom davno prihvaćenom  prosvetiteljskom ulogom književnosti?  Promišljanje, produbljivanje svesti, ukazivanje, propitivanje, podsticanje... Gubljenje moralnosti na širokom globalnom fonu, zapravo uvođenje maksime da cilj opravdava sredstvo,  uticalo je, nažalost, i na izobličavanje i devalvaciju estetskog. Koristeći termin knjiga, za sve što je napisano, proizvođači besmislenog smisla ili smislenog besmisla,  marketinške službe, zakrilili su esenciju književnosti, proizvevši je u površnu zabavu. Tek, nevidovni projektanti novog vrlog sveta, kroz filtere moći, tek s vremena na vreme ( kao izraz gubljenja koncentarcije ili  dobre volje?) propuste i  „oslobode“ pojedince, i proizvedu ih (nas) u simbole onoga što potpomaže njihovim ciljevima. Ponekad je to sloboda, ponekad kritika dekadencije, ponekad odličan egzistencijalistički prikaz i samosvest individue,  kritika sopsvenog etosa ili antiutopija...Tako čitamo: Uelbeka, Ljosu, Pesou, Hertu Miler...Ali, prepreke slede: Peteru Handkeu, Haroldu Pinteru, Miloradu Paviću... Dva su aršina za sve mere, na ovom svetu. U veku  najglasnijeg propagiranja sloboda i prava.

No, i oni, najpoznatiji među Piscima, čak i kad su preporučeni, samo su (nažalost) za uži krug čitalaca, samo za posvećene koji se ne daju potkupiti opštom pomamom bezbrojnih nijansi sivila. Tako dolazimo do apsurda u kome se, ako i ne bude kraja civilizacije, priča o kraju književnosti. Međutim, da je to obmana, i da književnost  ima smisla i ulogu u kreiranju slike sveta ( ili je to, ostala zabluda vekova u podsvesti inženjera duše zaposlenih u ogormnim aparaturama korporacija i vlada), pokazuje slika, naročito u malim zemljama, naročito u tranziciji. Budnim okom usmerava se i nagrađuje poželjna tema. Kao na školskom takmičenju, gde se očekuje podobnost i lojalnost. Na ceni su, teme koje pogoduju neoliberalnom i neokolonijalnom društvenom obrascu. Poznati model: novac, kultura, politika, proveren je. U skladu sa tim, i književnost, odjednom biva osvetljena. I, gle, važna! Ali, ako pažljivo birate leksiku i teme.

Novom svetskom poretku su potrebni obespredmećeni, hladni građani ( ne stanovnici, akcenat je na tom lažno etabliranom terminu: građani) koji će u skladu sa opštom slikom sveta kao jedinstvene uvezane progresivne i jedinstvene Države, biti svuda oratori i himnisti po već moduliranoj i usađenoj svesti da sve što je tradicija, sve što je kolektivno i folklorno, nužno mora na otpad. Kratko rečeno, novom svetu potrebni su umetnici-robovi.  Bez prtljaga. Ili, u najboljem slučaju, praznih kofera koje će se napunuti insinuiranim smislom, proizvedenim u slobodan izbor ( čitaj, poželjan je talenat, ali duša, šta to beše? ostavite, molim vas!). Proizvedeni u bledi establišment i upotrebljivi.

Korektnost kao jedan od osnovnih imperativa puni uši ovog veka. Kako biti umetnik, a korektan?  Korektnost podrazumeva, da ne bude zablude, lojalnost zadatim temama. Principijeno je ista svuda, ali regionalno ima, uvek, neku posebnu napomenu, što se ogleda i u sloganima koji su podloga svim „transparentnim“  podrškama: delaj lokalno, misli globalno. Što, svakako samo po sebi, liči na humanističku i dobrodušnu ideju, skoro infantilnu...ali, svi već, u svesti imamo planetarnog policajca, i znamo da će svako delanje biti obeleženo. Ponekad napisati, i genijalno delo, ne znači ništa ako nije na listi poželjnih tema. S  jedne strane, sloboda književnog izraza apsolutno je zagarantovana, svima, a sa druge strane, ako zakoračite previše izvan kodeksa, postajete zatočenici spostvene slobode ( S. Ruždi, R. Savijano...)

Fondovi, koji su naročito poželjni u zemljama u tranziciji, igraju ulogu mecena. Međutim, o, kako su negdašnje mecene bile naivne: tražili su da uživaju u umetnosti, da se sporadično pomenu i pohvale. Današnje „ mecene“ postale su neoliberalni fondovi (uglavnom) čiji je smisao građenje uticaja, menjanje svesti i kulturnih modela određenih sredina. Onaj ko to poriče, namerno je ili blagosloveno slep. Dakle, pored same književne vrednosti, da bi Pisac bio prihvaćen i delo preporučeno, u igri je mnogo drugih odrednica koje se ogledaju u geopolitičkom trenutku, ciljevima i potrebama, onih koji kreiraju svest savremenog čoveka. I kao što projektanti novog vrlog poretka imaju privatne vojske koje po potrebi šalju na razna žarišta, tako istovremeno (već pomenuto) ide i novac i podrška kulturnim poslenicima. To su moćni oduvek znali: kultura (književnost) je najmoćnije sredstvo osvajanja. Na kraju, dok trivijalizacija književnosti bespoštedno traje, unutar mnogih, naročito malih književnosti, bukte  besprizorni ratovi. I to, mili moji, ne zbog poetika, nisu u pitanju nikakve epohalne stilske inovacije. Reč je o idejno-ideološkim platformama! Ili je to, možda, nova poetika, poetika (n)ovog veka? Lamentiranje, dakle,  nad sudbinom književnosti postaje dostojno antičke tragedije.  

Autorka je pisac i urednik književnog programa u Studentskom kulturnom centru, Beograd