Blog

Real Madrid-Crvena zvezda 85:61

Post-kup razigravanje (ili: poetika lavine)

Miloš Jocić, Novi Sad

Pričali smo već nekoliko puta o Crvenoj zvezdi i važnosti Kupa Srbije kao dela sezone posle koga će mnoge stvari (koje se tiču forme i raspoloženja ekipe) biti jasnije. Jer, nije tajna da je Zvezda još od januara imala problema – što je možda čudna formulacija za tim koji je bio ubedljivo prvi u regionalnom takmičenju, i koji je više nego upečatljivo obezbedio učešće u TOP16 sa osvojenim drugim mestom u grupi, odmah iza Olimpijakosa. Uprkos dobrom stanju stvari na obe ove tabele, cveće ipak nije cvetalo u tom preduzeću. Počev, dakle, tamo od januara, Zvezda je ušla u čudan i nepredvidljiv unutrašnji ritam zbog koga su crveno-beli jedne nedelje razbijali Albu, druge gubili od smušenog Žalgirisa (obe utakmice igrane su na istom mestu, u Areni!), a tamo pete ili šeste nedelje istamburali sve protivnike u Kupu Radivoja Koraća i osvojili ga treći put zaredom.

Kup je, kao što rekoh, bio dobar lakmus papir dosadašnje sezone, i zaista je izvrsno sažeo formu svih njegovih učesnika. Mega Leks je potvrdio da je u pitanju skup borbenih, igrački jakih mladića (pre svega tu mislimo na Jokića i Miljenovića) koji igraju taktički veoma urednu košarku zahvaljujući treneru Milojeviću, ali, kao i sve mlade ekipe, često oboljevaju od nesigurnosti i/ili preteranih izliva samopouzdanja (Miljenovićeva konfuzna dodavanja iza leđa, npr.) i ostalih sportskih „dečijih bolesti“. Partizan, koji je u polufinalu odigrao za njih netipično nervoznu utakmicu (naročito je rastrojen bio kapiten Milosavljević), pokazao je boljke ekipe koja je u potunosti okupljena tek u decembru i koja je u rotaciji toliko specifična da joj pleja ponekad igra četvorka (Mačvan), a da je drugi, i uz Milutnova jedini, klasičan centar u ekipi tek nedavno pridošao mladi igrač iz domaće lige (Bunić). Čak i tako sakat, Partizan je ipak pokazao da je i protiv raspoložene Zvezde tvrd orah za slomiti; a Zvezda je, na kraju, potvrdila da je trenutno najbolja srpska ekipa, i da se njeni problemi ipak uglavnom provide tek u duelima sa najjačim evropskim ekipama.

Zahvaljujući ujedinjenom kalendaru evropske klupske košarke – hvala g. Bartolomeu, mogućem dobitniku Nobelove nagrade za mir, ukoliko FIBA prethodno ne uceni njegovu glavu – i sve ostale lige na kontinentu igrale su svoje Kupove prošle nedelje, pa su opijene trijumfom ili natrontane razočarenjem, ali svakako umornih kolena, dočekale početak druge faze u TOP16. Sinoć u Madridu smo tako gledali dva pobednika Kupa, Real (koji je u finalu Kupa  dobio Barselonu) i Crvenu zvezdu, ali se samo u bizarnim snovima ovo može smatrati valjanim predstavljanjem. Jedan od ova dva pobednka došao je iz zemlje koja svake godine daje četiri evroligaša, a drugi iz zemlje koja realno ne može ni imati kvalitetnu domaću ligu; jedan je, uostalom, u TOP16 imao skor 6-1, a drugi 1-6.

Bila je to u suštini, sinoć u Barklejkard centru, dobra prilika za razigravanje. Real je dočekivao poslednjeplasiranog u grupi, a Zvezda je bila, govorili smo o tome prošlog puta, u „rezultatskom limbu“: poslednja kola ABA lige je mogla preskočiti jer je već sigurno prva, a Evroligu nije morala igrati jer su i teorijske šanse za plasman dalje bile gotovo ugašene. Poziv za razigravanje ozbiljnije su, kako je izgledalo, shvatili igrači Reala. U prvoj četvrtini, koju je Zvezda sa pravom dobila 18:16 (a mogla je i ubedljivije!), Real je bio ekipa koja mislima nije bila u Madridu; možda su još bili na pobedničkom postolju Kupa kralja, možda su mislili o nekoj utakmici koja im je tek sledila, ali na terenu teško da su obitavali. Sve je počinjalo od spoljnje linije, koju su u tom periodu predvodili Serhio Ljulj i Rudi Fernandez.

Ljulj, a rezimirao je to i Vladimir Kuzmanović u postgame analizi, više voli da igra kao čist šuter, kao igrač koji se zanima samo time da vreba slobodno mesto, da uspešno protrčava kroz uzastopne blokade, i da se po prijemu lopte brzo digne u šut. Iako je on u isto vreme i solidan plejmejker, njegovo postavljanje igre sinoć je bilo tromo i previše oslonjeno na šut spolja, a ne na, kao što Real to inače zna raditi sa Ajonom, Rejesom, Sloterom i Burusisom, spuštanje na centre. Tokom te prve četvrtine, procenat uspešnosti Reala za dva poena jedva da je dosezala 50% (uprkos tome što je većina šuteva dolazila iz sasvim pristojnih, neometenih pozicija, što dodatno govori o odsutnost Madriđana), dok je Zvezda istovremeno lebdela na sigurnih 70%.

Dok su se Realovi igrači ponašali kao na razšutavanju na početku treninga, Vilijams je punio reket, to jest Marjanovića, koji je već nakon petnaestak minuta na utakmici imao dabl-dabl učinak. Ljulj je, dakle, mnogo ubojitiji kada mu napadačka kretnja otvara prostor nego kada on sam, kao organizator igre, mora postaviti kretnju koja će nekom drugom otvoriti slobodno mesto. Iz tog razloga, nakon jednog tajm-auta trenera Pabla Lasa, organizovanje igre (ako to možemo tako nazvati) preuzeo je Rudi Fernandez. Igrač je to kome ponekad ni ne trebaju saigrači, jer će verovatno i od njih pokušati da iznudi faul; međutim, sa igračem poput njega, koji je uglavnom orijentisan isključivo na igru jedan-na-jedan (setimo se ovog detalja sa utakmice: Fernandez dobija loptu na krilu, odlazi na visoi post, spušta se pod koš, izvlači se u ugao, penje na suprotno krilo u odnosu na ono odakle je krenuo, i šuta – Rudi će uraditi šta god je potrebno da bi sebi izgradio poziciju za koš) počinje i nova napadačka taktika Reala: zanemarivanje intrigantnih pozicionih napada u korist brže igre jedan-na-jedan. Pablo Laso mora da je rekao „Što je sigurno, sigurno“. Ako igrači ne žele da se zezaju u pozicionom napadu, eno ih nek se igraju basketa – jer u direktnoj igri jedan-na-jdan Real je nesumnjivo jači od Zvezde, što se i osetilo. Real je zaigrao ubojitije, a Zvezdina prednost od skoro +10 istopila se, naročito ulaskom fenomenalnog Serhija Rodrigeza krajem prve četvrtine, kao sneg.

Do svoje prednosti, kao što je rečeno, Zvezda je stizala uobičajenim putem, poenima iz reketa, i naravno poenima Marjanovića. Imala je na tome malo i da zahvali Realu; opet, da li od umora ili čega već, Real nije bio ona agresivna ekipa iz Beograda. Celu tu prvu četvrtinu (koja je bila najizjednačeniji period utakmice, zbog čega joj i posvećujemo ovoliko pažnje) proveli su daleko od svojih igrača, i duboko u polju, sa nezainteresovanim preuzimanjima u piku i čudnim pomeranjima na strani pomoći. Sve to je Zvezdi neočekivano omogućilo mnogo lufta u napadačkoj postavci, zbog čega je lopta nekoliko puta dolazila i do kao duh samog Marjanovića, a u nekoliko situacija je čak i Tejić, igrač na četvorci, uspeo da svom centru spusti izvrsno precizne asistencije, baš zbog neometenosti od strane Realove odbrane.

I šta još? Možda je neobično pričati o Zvezdi iz utakmice u utakmicu, i stalno razmatrati onu utvrđenu osovinu Vilijams-Marjanović oko koje sve kreće i kojoj se sve vraća, naročito sada kada je od one „udarne igle“ o kojoj smo pričali početkom sezone (Vilijams-Blažič-Marjanović) ostao samo Bobi, uz povremen, neredovan doprinos Markusa Vilijamsa. Bilo bi ludo, recimo, pratiti Real, koji je u dve utakmice sa Zvezdom demonstrirao nekoliko različitih pristupa odbrani, napadačkim kretnjama, centarskom ponašanju, razvijanju tranzicicije i rotaciji igrača. To je valjda sloboda ekipe koja na kecu slobodno može da menja igrače poput Rodrigeza, Ljulja i Fernandeza, vrhunski kvalitetne a tako različite. Imate, pod jedan, Rodrigeza, evropskog plejmejkera par excellence kojem i pri teškim, lošim šutevima lopta pitomo tapka po obruču; fascinantno je bilo gledati kao cela napadačka igra Reala oživi kada se on pojavi na terenu kao neki bradati bog proleća (podsetiti se malopređašnjeg poređenja Zvezdine igre i snega). Imate i krakatog i pokvarenog Fernandeza, koji je ponekad zaboravlja da li ga je zaista neko faulirao ili se na parket baca po navici, ali je to igrač koji u svakom trenutku može izmisliti koš, sa svakog dela terena. Imate i Ljulja koji, iako bek-šuter u glavi, itekako zna da stane na loptu, što je veština kojom Dženkins, Vilijams i Jović (jedan od onih neprimetnih igrača u Zvezdinoj rotaciji, i koji Radonjiću služi samo da odmori nekog drugog) nisu još ovladali. A onda, dole u reketu, imate fajterskog Burusisa, koji uprkos svojoj pivskoj građi itekako zna bude brz i šuterski precizan sa trojke; pa Aroja, čoveka sa jednim od najdaljih poluhoroga u Evropi (sinoć ga međutim nije dobro služio; eto, čak i centru može se desiti da ima loše šutersko veče), i tako dalje.

U odnosu na takvu ekipu – ne pričamo ovde o snazi, već o raznovrsnosti – Zvezda je taktički dosadna. A kada nema raspoloženih Vilijamsa i Marjanovićva, i taktički neuredna. Poput lavine, Zvezda je ekipa ogromne snage, ali ta je sila jednolična i jednosmerna. U toj jednoličnoj igri, i sinoć smo znali da će lopta uvek ići na Marjanovića. Znali smo, takođe, da će to potrajati sve dok Pablo Laso svojim igrčaima nije utuvio da se ne igra prijateljska utakmica (komentator Ilija Kovačić je i rekao da nikada nije video tako besnog Lasa kao na onom tajm autu u trećoj četvrtini), i da se odbrana mora stegnuti, da se Zvezdinim igračima mora približiti, a ne stojati od njih na razdaljini većoj od dometa ruke, a u prodoru ih braniti grudima i rukama zabačenim unazad. Kada je Real zaista zaigrao stamenije u odbrani (što se takođe povezuje sa periodom igre u kojem je igrao Rodrigez, čovek koji je svoj tim, u dva navrata koja je proveo na terenu, odveo na +10 a potom i na +20), ponovo smo gledali onu sada već staru boljku Zvezde, konfuziju spoljnih igrača koji pod pritiskom odbrane koja možda nije vrhunski agresivna (kao što je to bila Krka, džikićevski raspoložena za kavgu), ali je odlično postavljena i pokretljiva, i kojoj je trebalo deset minuta konfuzije u prvoj četvrtini kako bi uhvatila pravi ritam i pravovremeno tempiranje iskakanja na piku i pomeranja na strani pomoći.

Mnogo se pričalo o 19 izgubljnih lopti Zvezde sinoć, koje izgledaju tepićevski nestvarno. Jasnije stvari postaju kada pri pogledu na statistiku uočimo da su od tih devetnaest, čak trinaest bile ukradene lopte Reala. Kao i u slučaju sa Panatenaikosom, još jednom ekipom koja u odbrani ne igra tučom već spacijalnom inteligencijom, Zvezda je svoje lopte gubila pre svega u dodavanjima između sinoć razbijene spoljne linije – kojoj možemo priznati raspoloženost Vilijamsa (koji je imao odličnu komunikaciju sa Bobijem kao i nekolko lepih prodora), ali i sada već standardnu neprisutnost Blažiča (koga je tek nakratko digao odbrambeno blag Partizan u polufinalu Kupa) i Luke Mitrovića.

Mitrovića smo ubrojali u spoljne igrače jer teško da bismo mogli da ga strpamo negde drugde. Pričali smo ranije o Radonjićevoj postavci igre koja izgleda ne zna kako da u sebe kreativno uključi koncept moderne četvorke; prošle su nedelje, možda i meseci, kada smo od Mitrovića poslednji videli ubedljivu igru leđima, pod košem, a jedini period njegove osetno snažne igre spolja videli smo samo u finalnoj utakmici kupa protiv ipak inferiornih igrača Mega Leksa. Isto važi i za Tejića, koji je sinoć odigrao veoma dobro (što bi za mladog igrača značilo: igrao je puno i nije mnogo grešio), koji se u Madridu ponašao kao samo još jedan bek u lancu protoka lopte, bez smislenog načina da se učini produktinivjim delom napada. U Radonjićevoj postavci igre četvorke kao da su stavljene na marginu, što dodatno doprinosi Mitrovićevoj ubijenosti, što bi mogao biti izuzetno veliki problem po ekipu u plej-ofu ABA lige gde Partizan ima fenomenalnog Mačvana, a gde se Budućnost pojačala više nego solidnim Borisom Savovićem.

Na kraju, utakmicu u Madridu kao da niko nije hteo da igra. Igrači Reala, koji su u pauzama stojali ruku naslonjenih na bokove kao ženice, retko kad su i bili zadihani. Zvezda, čak i kada je gubila +25 razlike igrala je isto, uvek isto, ponekad čak i sa osmesima, što je čudna vrsta samouverenosti. Voleo bih da sam sinoć video tuču, što je takođe predložio i Vladimir Kuzmanović, koji je nakon utakmice rekao bi radije poslao igrače Reala na duplo više slobodnih bacanja nego da im dozvoli toliko veliku razliku. Radonjić, međutim, ipak nije hteo sa Realom da se nadigrava, već kao što rekosmo, da se razigrava. Cirbes i Marjanović imali su tako približnu stu minutažu (17 naspram 20 minuta u igri), Dangubić je igrao skoro tri cele četvrtine (25 minuta), a Tejić je na terenu proveo skoro deset minuta više od Mitrovića (21 naspram 13).

Možemo rasrpavljati o moralnim opravdanostima strategije ekipe koja u Madrid igra kako bi odigrala, usred TOP16 faze, malo jaču pripremnu utakmicu, ali u situaciji kada je plasman u četvrtfinale Evrolige misaona imenica a kada se polako bliži plej-of ABA lige, odluka se čini opravdanom. Iako bismo svi želeli da vidimo ekipu koja krvari i gine svaku utakmicu, moramo priznati da je manjak dalekovidosti bio jedan od velikih uzroka prethodnih propalih sezona Crvene zvezde, pa se tako Radonjiću ipak može oprostiti želja da malo izmeša karte u svojoj ekipi, pa i po cenu da se ravnodušno izgubi. Ono što brine (a ovom sintagmom često završavamo ove kolumne o Zvezdi, kao kakve nadžak babe), jeste to što Zvezda uprkos tim promenama minuta u rotaciji i dalje igra – isto. Radonjić da dodaje grudve u lavinu, a lavine ostaje ista.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu