Blog

Forma i sadržaj

Dimitrije Vojnov, Beograd

Srpska sekcija međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI pre nekoliko dana dodelila je svoje godišnje nagrade. Nekoliko dana pre toga, u našim medijima preneta je vest da je naš čovek Nenad Dukić izabran za predsednika konkurentskog udruženja FEDEORA. Ova dve vesti deluju kao da u Srbiji cveta filmska kritika, usmerava filmadžije snagom svoje, misli a ima snage i da povede međunarodne činioce. Međutim, iza cele te forme ostaje potpuno odsustvo sadržaja. Da nema nekoliko predanih ljudi koji svoje pisanje vezuju za internet portale, a koji inače nisu članovi FIPRESCI, u Srbiji praktično ne bi bilo filmske kritike. Kao umirovljeni član pomenutog FIPRESCI-ja koji se povukao onda kada je počeo da radi kao autor, mogu da kažem kako situacija nimalo nije dobra. Filmske kritike u štampanim medijima praktično nema, a na televiziji i radiju je manje-više gaji samo Javni servis. Ostatak medija je potpuno odustao od ove forme, i ako zatreba utisak o nekom filmu to rešavaju gosti-sagovornici.

No, kako i da bude kritike kada je FIPRESCI ove godine uveo prilično neobičnu kategoriju dokumentarno-igranog filma i dodelio nagradu „Lav Hanteru – pričama iz njujorškog taksija“ koji je zaslužio nagrade i pažnju, samo ima jedan problem – nije dokumentarni i u sebi osim nekoliko arhivskih kadrova korišćenih u funkciji flešbeka fikcionalnog junaka, nema apsolutno ništa dokumentarno, ni u pogledu fakticiteta onoga što se dešava na ekranu, niti egzekucije. Ovaj primer potpune filmske nepismenosti - jer zaista su retki ljudi koji ne razlikuju igrani od dokumentarnog filma – ne bi smeo da se dopusti profesionalnim kritičarima kakve FIPRESCI pretenduje da okuplja. Međutim, po tradicionalnom običaju da su pametni i pristojni ljudi iznad bavljenja ovakvim bizarnostima, takva omaška bi lako mogla proći. Ipak, nazovite me nedovoljno pametnim ili pristojnim, ali smatram da se ovakvim stvarima ipak konačno mora stati na put.

Naime, složićemo se da je godišnja nagrada FIPRESCI minorna stvar, ali ona ipak jeste jedna od kapi koje na kraju ipak boje opštu sliku naše kinematografije. Uostalom, Borislav Anđelić, predsednik organizacije čiji članovi ne razlikuju igrani od dokumentarnog filma, je godinama bio prisutan kao selektor festivala ili u raznim komisijama i upravnim odborima od kojih je štošta zavisilo, i na ta mesta je dolazio mešavinom političkih postavljenja i kredibiliteta stečenog radom u FIPRESCI-ju. Dakle, FIPRESCI nije toliko nevažan kao što deluje i ovaj gaf treba iskoristiti kao podsticaj da se stvari dovedu u red.

Kad je reč o udruženju FEDEORA, zanimljivo je da Nenad Dukić nije umirovio svoj kritičarski status kada je postao producent filma „Neke druge priče“, a u pripremi ima još jedan projekat. Međutim, ako ukucamo „Nenad Dukić filmska kritika“ u internet pretraživač, na prvih deset strana nećemo naći ni jednu jedinu kritiku koju potpisuje ovaj autor. Naravno, ima pomena ovog čoveka, njehovih nameštenja, izjava i informacija o produkciji, samo nema kritika. Na engleskom možemo imati više sreće i na sajtu FIPRESCI-ja možemo naći par njegovih sastava na engleskom, skromnog kritičarskog dometa. Dakle, ni FEDEORA nije kredibilnija. Uostalom, njen predsednik je istovremeno i producent i kritičar i nije bio spreman da se odrekne jedne od profsija što je potpisnik ovih redova smatrao elementarnom kolegijalnošću. Iako je i Dukić, kao Anđelić, bio selektor festivala, član komisija za dodelu sredstava itd. teško da možemo naći puno pisanih tragova o tome šta je njegov poetski okvir, kriterijum itd. Nota bene, Dukić je bio angažovan na Radio Beogradu, verovatno njegove kritike lutaju etrom, ipak iznenađuje odsustvo nekakvih zapisa ili barem transkripata.

Ako imamo sve ovo u vidu, očigledno je da se status filmskog kritičara preselio u domen lokalnog ili međunarodnog fondovsko-festivalskog mešetarenja i da se ljudi u samom vrhu tih organizacija odavno ne bave pisanjem i popularizacijom filma. Samim tim ne možemo ni očekivati da gledaju filmove ili da razlikuju igrani od dokumentarnog. Ako to već ne smeta onima koji se bave pisanjem o filmu, i ako već oni nemaju želju da ih rasteraju, onda bi reprezentativna udruženja autora morala da reaguju kako bi izborila koliko-toliko dostojanstvene uslove za vrednovanje svojih dela.

Autor je scenarista iz Beograda