Blog

Pismo Mefistu

Jovan Veljković, Niš

Uvek kada se zagledam nad nekim prostranstvom, neminovno razmišljam o smrti. Bilo da je to morski pejzaž, koji govori o modrom, melanholičnom sudnjem času koji se proteže u beskonačnost, večitom lutanju duše po vodenim dubinama, ili krševiti, planinski predeo, spreman da čvrstim, kamenim pesnicama samelje telo nedostojnog putnika ka visinama. Svejedno je. Suštinu daljine, prostranstva, širine, uopšte – velikih dimenzija naspram čoveka, uvek vezujem za smrt i – problematiku oslonca: gde osloniti pogled? Linija, koja spaja tačku o koju se oslanja pogled, sa okom posmatrača poseduje neku vrstu gravitacije, u nju se uliva čitav krajolik, sve se okolo načas skupi, od bića i stvari postanu ideje, i um biva prinuđen da njima barata. Vlat trave više ne postoji. Kap vode, zrno pustinjskog peska, kamenčić koji se odranja sa strme stene. Sve stvari predaju svoje pojedinačnosti, svoje posebnosti, tanane nijanse i postaju simboli. Pa čak i automobil koji nekud juri, tamo dole, po krivudavoj cesti, više nije automobil, već predstavlja čist, bezmalo vektorski, pokret.

Uvek kada sam blizu da poverujem u individualizam, Kosmos me neumitno demantuje. Ljudska duša smrt doživljava kao nestanak, ali materija i energija (to zna i nauka!) ne mogu nestati. Nestaju samo oblici, forme, koji se razlivaju u Jedno, ali se, iz tog, Jednog, nanovo odvajaju i ponovo u njega vraćaju.
To se uvek mora imati na umu. Tako, prostranstva imaju osobinu da pokazuju obrise te gradivne potke, mreže koju su samo bogovi mogli da ispletu, a u koju se upliću materija i duh, gradeći svet. Da bi se ona uočila, potrebno je poslužiti se jednim lukavstvom. Mnoštvu detalja na prostranom pejzažu ne smete pridavati značaj. Ne smete ih juriti, sakupljati zenice i čkiljiti! Ostavite pogled da ostane oslonjen na tački koju je sam izabrao. Ka njemu će, svakako, privučeni privlačnom silom, početi da gravitiraju svi detalji van fokusa, pretvoreni u simbole. Potrebno je, dakle, da zastanete. Čak i da blago, dok to ne predstavlja napor, zadržite pluća u izdahu. „Tamo gde čovek zastane, to više nije život nego bivstvo“, kaže Hamvaš.

Pred prostranstvom se zastaje. Jer, osnov života čovekovog ne čine ova ili ona epoha, društveno uređenje, naučna dostignuća, materijalna dobra ili društveni status. Osnov čovekovog života su eros i tanatos, jin i jang, voda i vatra, rađanje i smrt. Večiti krug, večita cikličnost. Bivstvo. Sav život, sva priroda i prirodni zakoni, samo su (kao da je to „samo“!) fluktuacije duha i materije. Ljudski život se, takođe, povinuje ovim zakonitostima. Zato, ne volim da šetam ulicama kada su prepune ljudi. To me duboko uznemiri. Naši sugrađani, koje susrećemo u tim prilikama, verujte, nemaju na umu nikakav drugi smisao svog putovanja; oni veruju jedino u cilj kome su se zaputili. Oni veruju u napredak – lični, opšti, u bolji posao, novi automobil. To je, složićete se, sasvim u redu. Ali oni na umu nemaju breme ni prošlih ni budućih trenutaka, ne brinu o problematici smisla, ne zastaju pred večnošću i ne vrti im se u glavi od pogleda na ogromno, nezamislivo prostranstvo koje se krije iza poznate plave zavese ozonskog omotača. Kako ih je lako zavesti! Svaki put ih posmatram i proučavam – to se jasno vidi na njihovim licima, pokretima tela, u držanju. Što je svet civilizovaniji, on je sve besmisleniji, sve teže razume i sve ga je teže razumeti.

Prostranstvo ne poznaje smisao i besmisao (bar ne smisao na ljudskoj ravni), a najmanje ga poznaju najveća prostranstva – večnost i Kosmos. Mudro je i neminovno i toga biti svestan! To nipošto ne podrazumeva odbacivanje smisla u ljudskim terminima. Bilo bi, međutim, loše, ili makar naivno, otploviti brodom na pučinu a nemati na umu zakone plovidbe i nepredvidivu ćud mora ili okeana, te se njima ne potčiniti. Tako sam, nedavno, ovako razmišljajući dok sam sa prozora posmatrao prilično toplo februarsko popodne, u odrazu prozorskog stakla slučajno ugledao dragu knjigu Andersenovih bajki. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima“, rekao je Andersen, prilično tačno. Ne moram da idem dalje, od obične hemijske olovke koja upravo pohranjuje moje misli na parče papira. Upravo sada, dok ovo pišem, kroz okvir prozora vidim kako ljubičastim nebom proleće avion, ostavljajući kratak, beli trag iz mlaznog motora. Liniju pogleda presecaju ptice i u deliću sekunde nestaju sa scene.

U dubini bića, odmah pored osnovnih instinkata, jasno osećam vreme, kao neku fizičku silu. Ono je zapravo pokret Jednog, prelivanje, umršena pruga po kojoj neumorno klizi voz postojanja. Utoliko se slažem sa Kamijem – nepostojanje duši izgleda potpuno užasno. Uvek kada sam suočen sa prostranstvom i daljinom, razmišljam o smrti, ali ona nikako ne može biti nepostojanje! Nepostojanje, prosto – ne postoji, drugačije nego kao ideja ljudskog uma. Dakle, postojim ja. Ako postojim, ne mogu odjednom nepostojati. Pa čak i kada ne mislim! (Kad spavam, ni tada ne mislim, pa, da li tada nisam?). Voz postojanja će kliziti po pruzi vremena i posle smrti čovekove. Zaustavljati se na stanicama, ubrzavati, usporavati, gibati se po šinama. Mi smrt možemo poistovetiti sa nepostojanjem, ali time odajemo tek toliko da se takva jedna tužna ideja, kao što je ideja nepostojanja rodila u našem kolektivnom umu i tu ostala dovoljno dugo, pa joj se mora priznati da je za taj um prijemčiva. 

Kada sam nesrećan (smatram da, biti nesrećan, ne samo da nije loše, već je korisno i poželjno!), uvek sam bliže suštinskom (ma šta ono bilo!), nego u trenucima sreće ili spokoja. Nisam siguran zašto je tako. Potvrdu te teze nalazim i u činjenici da je umetnost unajveće pokrenuta nesrećnim, tužnim osećanjima. Biti nesrećan otrežnjujuće je za duh, ali opijajuće za um. Zato su nesrećni umovi uvek optuživani sa sanjarstvo, dok njihov trezni duh vazda pribegava zanosima svake vrste. Piću, drogi, umetnosti.  Metafizici. Iz različitih se razloga opija žedni duh od žednog uma. Tvrdim da su svi ozbiljni duhovi bili duboko nesrećni. Suštinski. Jedino nesrećan duh može spoznati. A spoznaja ne može biti ni srećna ni nesrećna već je potpuno lišena takvih kategorija. Jedino patnja, dakle, vodi duhovnoj spoznaji. Ali ne svaka, već isključivo patnja duha, ili, bolje rečeno, svaka patnja u koju se duh uključuje.

Svaki tragalački duh osuđen je na patnju. To je zato što je razumevanje postojanja, razumevanje suštine, od koje je satkano sve, proces koji čovek nikada ne može da završi konačno. Prosto, jer je svojom ljudskom prirodom u tom razumevanju ograničen. Njega, koji će uvek ići uzvodno, protiv struje, uvek će na suprotnu stranu vući velika voda mase, i to je njegova sudbina. Duh osuđen na tragalaštvo, ipak, ni pod kojim uslovima ne može odustati od svog traganja, on to niti želi niti može da razume kao mogućnost. Večito osluškivati, to je vrhovno ustrojstvo. Otvarati po svaku cenu čula, uvežbavati ih, jer u posebnim trenucima koji dolaze nenajavljeno, smisao se otvori pred čovekovom dušom. Takav je, uvek, kod mene, slučaj sa prostranstvima.
Naučio sam da tugu, nesreću, kao i sreću, prigrlim meko i pozdravim kao bliske, drage posetioce. Biti čovek, danas, ovde, ovakav, baždariti duh za večne, suptilne šapate smisla, jedinstva, večnosti. Života, ljubavi, smrti. A što se te smrti tiče, nisam uplašen; jer znam da je i današnji dan najsavršeniji dan koji sam ikada proživeo.

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša