Blog

Panatenaikos-Crvena zvezda 74:69

Q1 i sve ostalo

Miloš Jocić, Novi Sad

Sinoć su širom Evrope pucali pejsmejkeri, stavljali se hladni oblozi i kidali se tiketi, uz obilje psovki i radovanja na dvadeset i kusur različitih jezika, makar u onom minijaturnom (rekli bismo pristrasno: kvalitetnijem) delu starog kontinenta koji petak veče ne zna trošiti ni na šta drugo nego na gledanje drevne igre ubacivanja mjehura kroz gvozdeni obruč. Kao uvod, tamo oko sedam časova, gledali smo arhetipski duel koji se iz Atine preneo u Carigrad: Željko Obradović, najbolji trener Evrope, protiv Dude Ivkovića, takođe najboljeg trenera Evrope (pride i učitelja onog prvog), još jednom su udarili jedan na drugog. Jedan je to od retkih duela – eto, i jedan od razloga zašto volimo evropsku košarku – koji posmatramo kao sukob dvojice ličnosti „van“ terena, a ne kao sukob, recimo, dvojice naročito kvalitetnih igrača.

U predinfakrtnoj utakmici u kojoj je Jan Veseli pogađao horoge, gde Nemanja Bjelica nije imao deset skokova i gde su anđeli na smenu izbacivali lopte iz koša, Fenerbahče je trideset devet i po minuta vodio fanatičnu, mediteransku borbu sa Efesom u kojoj obe ekipe ponekad nisu ni stizale, nekoliko napada zaredom, napraviti faulove nad suparničkim igračima usled brzine igre. Otpor Dudine ekipe konačno je slomio Endru Gaudelok pola minuta pred kraja užasno neverovatnom trojkom, još jednom potvrđujući da je divljak koji je ipak vrsno obučen u umetnosti divljanja. Kakav triler! Nesrećom po srčane bolesnike, the night was still young, makar što se evroligaške košarke ticalo. Jer, odmah posle Željkovog trijumfa, nešto se opasno kuvalo nazad u Atini, tom negdašnjem bojištu.

Utakmicu između Panatenaikosa i Crvene zvezde dočekalo je raspoloženje gde je naš tim, možda prvi put ove sezone, bio tek sporedni glumac. PAO je bio ekipa u iznenadnom naletu; tim je sa četiri pobede iz šest mečeva bio čvrsto učvšrćen na trećoj poziciji grupe umesto da se, prema prognozama, borio za četvrto mesto. Ekipa Duška Ivanovića negovala je košarku odlične odbrane skopčane sa dugim pozicionim napadima, pažljivo građenim pod nadzorom čuvenog Dimitrisa Dijamantidisa. Ne treba pritom zaboraviti ni to da Panatenaikos u sastavu ima i Džejmsa Gista i Ej Džej Slotera, kao i eks-zvezdaša Demarkusa Nelsona, igrače sa fantastičnim potencijalom za brze i lako rešive napade, onda kada to okolnosti nalažu. Naravno, svi su oni i sjajni šuteri. Ono što je u Ivkovićevoj postavci igre karakteristično je to da pomenuti dugi napadi, ispunjeni čestim pik-en-rol minijaturama (za snalažljivog ali ipak sve sporijeg Dijamantidisa se često postavljaju i dvostruke blokade) i protrčavanjima, za cilj uglavnom imaju nalaženje slobodnog igrača na šutu, a ne spuštanje pod koš, iako Panatenaikos u sastavu ima sasvim dobrog Urugvajca Estebana Batistu.

PAO je pred svojom publikom, gde je ove sezone u Evropi samo jednom poražen, tražio produžetak niza dobrih igara, kao i ostanak u igri za TOP8. Zvezda, za razliku od njih, verovatno ni sama ne zna šta je tražila, zarobljena u veoma čudnoj fazi svog života. U ABA su neprikosnoveni i u teoriji mogu da ne igraju nijednu utakmicu do kraja, a da opet budu prvi; međutim, poraz od Džikićeve Krke očigledno je bio veoma bolan (Zvezda je u tom meču imala nekoliko tehničkih grešaka, Lazić i Radonjić bili su isključeni sa terena, a o ogromnoj nervozi svedočila je i frustrirana gestikulacija gotovo svih njenih igrača). U Evropi takođe kao da nisu morali izlaziti na teren: kada, po rečima Radonjića, u takmičenje uđete sa naivnom željom da „učite“, skor 1-5 ne deluje tako iznenađujuće, kao ni da na polovini TOP16, usled povreda nekih igrača (Dangubić, Jović) i brutalno teškog ritma koji vas očekuje u domaćem prvenstvu, dobijete želju da najradije batalite celu stvar. Što je Zvezda onda igrala? Da bi, naravno, dokazala nešto; da nisu prežaljeni i da još mogu da se kreću poput leptira i bodu poput pčele, makar to bilo i usred zapaljene OAKA arene. Čista intronautika.

Na početku utakmice bila je zaista to ona istrošena, bezidejna Zvezda koja je gubila od Žalgirisa i Krke. Ne može se mnogo toga značajnog reći o četvrtini koja je završena rezultatom 26:6 za jednu ekipu, u ovom slučaju Panatenaikos. Zvezda je bila ekipa koja zaista nije  znala zašto je izašla na teren; PAO je igrao, rekli bismo, bez taktičkog zamora, furajući  prethodno opisanu igru, sa energičnim Gistom i Sloterom i mirnom plejmejkerskom rukom Dijamantidisa. To je bila igra namerno dugačkih napada, sa akcijama koje su za možda za kretnju ili dve bile duže od prosečnih, sa velikim, dakle, naglaskom na spoljne igrače. Teški centar Atinjana, Batista, bio je u velikoj meri indisponiran (iako se vratio sredinom meča, onda kada njegovi saigrači-bekovi ništa nisu mogli uraditi) i svojim ishitrenim pivotima i fintama šuta nije uspevao prevariti ni Cirbesa, a kamoli Marjanovića; iako snažan i otresit u rolingu, Batisti je sinoć ipak falilo finese i preciznosti potrebne za tačno dizanje u šut nakon uspešne serije finti kretanja.

U odbrani se PAO koncentrisao, prirodno, na teranje Zvezdinih bekova dalje od koša, koristeći odbranu koja (poput one Albine) nije bila naročito snažna u kontaktu, ali je bila veoma brza – sa tom razlikom što je u slučaju Panatenaikosa to upalilo, pa su tako igrači u zelenom izuzetno brzom stranom pomoći i dobrom iskakanju/probijanju inače bezopasnih pin-en-rolova Vilijamsa i Dženkinsa primoravali Zvezdine bekova da bezopasno orbitiraju oko linije 6.75. Već viđeno? Usled toga, kao što znamo, nigde u napadu nije bilo Marjanovića, ali ni preko potrebne sigurnosti (naročito ako ste gost u OAKI) u prorodu i šutu. Već sama od sebe stegnuta, poremećenog samopouzdanja, Zvezda je bila u još gorem stanju nakon onakve odbrane Panatenaikosa, koji je u toj meri dobro kontrolisao prostor da je Zvezda već u prvoj četvrtini imala skoro deset izgubljenih lopti, gubeći posed isključivo loše izvršenim dodavanjima (jedna scena naročito svedoči o pozicionoj konfuziji u igri Zvezde: kada je Marjanović sa visokog posta pokušao da spusti loptu Vilijamsu ispod koša!). Štaviše, Crvena zvezda u prvoj četvrtini nije imala nijedan otvoren šut, čime se samoobjašnjava „skor“ od svega šest postigtnuih poena i osam-devet šutnutih trojki bez pogotka, čime se samo nastavila agonija iz prošlog meča sa Žalgirisom (Zvezda je do kraja ovog meča trojke šutirala i dalje očajnih 3-18).

Ono što se moglo primetiti, ipak, bilo je da ni PAO nije imao naročito mnogo otvorenih šuteva. Uprkos analizi komentatorskog konsultanta Vladimira Kuzmanovića koja je posebno potencirala precizne i spore napada Panatenaikosa, to je ekipa koja relativno lako, rekli bismo i relativno često, ulazi u seriju šutanja preko ruke protivnika. Baš poput Zvezde, još jedne „lako zapaljive“ ekipe, naročito u svojoj dvorani, bekovi grčke ekipe lako se podaju opijenosti šutanja onda kada nabildaju samopoudanje; izgleda da je to ahilejsko prokletstvo ekipa koji rešenja u pozicionom napadu traže pre svega spolja, a ne pod košem. Centri su pitoma, krotka stvorenja koja uglavnom neće preterivati ukoliko se ne nalaze u dobroj situaciji, dok istovremeno ne postoji normalan šuter koji nije bar malo udaren u glavu i koji će pre ili kasnije poludeti i krenuti da se junači preko ispružene ruke protivnika u odbrani (napomena: prethodnu rečenicu napisao je bivši centar).

Podsetimo se već pominjane, neverovatno ubedljive Panatenaikosove pobede nad jakim Fenerbahčeom (91:73; 82:57 na kraju treće četvrtine!) – kada se ta ogromna razlika biflala poenima Slotera, Focisa, Gista i ostalih, napadi su se završavali za trunku brže nego obično, jurišnim šutevima, kako bi se iskoristio taj nalet domaćinskog adrenalina, šuterske samouverenosti i gromoglasnosti domaće publike naložene protiv „mrskih Turaka“ (uprkos tome što ih je vodio poštovani Obradović). Duško Ivanović ipak je trener španske krvi, u košarkaškom smislu: koliko god voleo da mu ekipe igraju vrelih butina, jako u odbrani, takođe voli i kada protivnika obasipaju kanonadom trojki.

Kada ide, taj napadački modus je fantastičan; ali kada ne ide... Iako fenomenalan u prvoj četvrtini, Panatenaikos se samoizduvao u drugoj četvrtini, kada je posle skoro 15 minuta igre iz igre konačno izašao Gist, koga je zamenio sinoć nevidljivi Antonis Focis (3p, 5sk), a kada se umesto Slotera i Dijamantidisa na parketu našao Nelson. Nakon neverovatne prednosti od +20, desio se ogroman, mentalni pre svega, pad u igri Panatenaikosa, neozbiljnost u pristupu za koju se u potpunosti može okriviti neozbiljna klupa grčke ekipe koja ne samo da nije uspela zadržati nametnuti nivo i ritam igre, već je uspela da ga dekonstruiše, verovatno lažno osokoljeni ogromnom razlikom. Napadi su prešli, pod vođstvom smušenog Nelsona (koji je na poziciji organizatora igre igrao kao nateran), u niske bezveznih i isforsiranih šuteva. Tako naglo opadanjanje učestalosti pogođenih šuteva Zvezdi je, prirodno, omogućilo da zaigraju onako kako i (jedino?) znaju: na brze, jednosmerne napade.

Iako u ovom periodu igre još nije bilo toliko kontra-napada (koliko ih je bilo u drugom poluvremenu), sve izlomljenija igra Panatenaikosa u napadu, dakle sa sve više ishitrenih i nepreciznih pokušaja, otvorila je Zvezdi mogućnost da napad postavljaju u onom međuprostoru kada Panatenaikosovi igrači još nisu u potpunosti postavljeni u odbrani, nemoćni da sa istom efikasnošću igraju svoju prethodno uspešnu pokretljivu odbranu. I tako je počelo, polagano, Zvezdino vraćanje u igru. Prvo je Dženkins povezao nekoliko dobrih prodora (konačno, njegovi laki poeni! Dženkins je sinoć uopšteno igrao kao vaskrsnut, makar u napadu, sa 17p), dakle igrom jedan-na-jedan; potom su se otvorile i karakteristične Vilijamsove minijaturice sa centrima, a na kraju su čak Radonjićevi krilni centri (sve otresitiji Marko Tejić, kao i Mitrović) krenuli da pogađaju iz ofanzivnih skokova, što je bio još jedan znak umirućih Panatenaikosovih pokušaja čuvanja svog koša.

Gotovo neosetno, prednost grčkog tima spala je na +16, pa na +10, a onda i na jednocifrenu brojku. Nonšalantniji pristup rezervnih igrača Zelenih za posledicu nije imao samo jedan slabiji period svoje ekipe, već potpunu promenu na vagi. Tek što su u prvoj četvrtini nametnuli svoj način igre, onaj u kome Zvezda dokazano ne može da se snađe (sporiji ritam meča, ogroman pritisak na bekovima koji provocira paradu glupavih šuteva), Panatenaikos je samog sebe uveo modus brze i hazarderske igre – koji njima šteti, a koji Zvezdi izuzetno godi, naročito jer tako nisu igrali već nekoliko utakmica (Žalgiris i Krka su ih u podjednakoj meri ubacili u sporiji ritam meča). Nije ni čudo što je Zvezda tako postojano i efikasno otopila ogroman zaostatak od +20 razlike; u poslednju četvrtinu se ušlo sa svega poenom prednosti za Grke, a Zvezda je u drugoj i trećoj četvrtini zajedno primila poena koliko u prvoj, dobivši ove periode rezultatom 55:26. Kao da su se u OAKI igrale dve utakmice: jedna u prvoj četvrtini, druga u ostatku utakmice.

U takvom ritmu utakmice Zvezda kao da je bila, gledajući stil igre, istinski domaćin na terenu. Prebrzo i prelako opuštena ekipa PAO-a nije uspevala uspostaviti za sebe poželjan ritam u drugoj četvrtini, nije uspevala uspešno stati na loptu i vratiti meč u svoje ruke. Dijamantidis, vintage evropski plej, jeste atinski kralj, ali stari je to kralj, a između njega i Ej Džeja „Podmazane munje“ Slotera često prevagne onaj drugi, mlađi, brži, vitalniji, i ishitreniji – a kada, kao sinoć, imate procenat trojki od tek 27%, a kada za dva poena šutate osetno ispodprosečnih 47%, to je raspodela moći koja vam uopšte ne odgovara. Samo je početkom treće četvrtine Panatenaikos uspeo uspostaviti, na tek nekoliko minuta, spori tempo koji je priželjkivao, onda kada se videlo da grčka ekipa namerno izbegava da razvije čak i polu-tranzicione napade, i da se čak i njihovi ofanzivni skokovi vraćaju nazad na visokog posta kako bi se postavio ceo napad.

Međutim, kao i u drugoj četvrtini, čim je na kecu opet zaigrao Nelson sve se, zahvaljujući njegovim izgubljenim loptama i nemogućnosti da valjano postavi ekipu u napadu, vratilo na isto. Za PAO se situacija onda pogoršala i prvom velikom „inovacijom“ Radonjića u ovom delu sezone – zonskom odbranom, koja je potpuno zbunila ionako pobenavljene organizatore igre Panatenaikosa, uvodeći jednu osetno šutersku ekipu u još katastrofalniju seriju loše postavljenih napada koji su bili kažnjavani kontrama i, što je još važnije, Zvezdinim spštanjem na centre, naročito na Marjanovića koji se ozbiljno razigrao u drugom poluvremenu. Zvezda je konačno uhvatila ritam koji nije mogla pronaći ni protiv Žalgirisa ni protiv Krke, to jest onaj ritam u kojem se napadi završavaju za ne više od 15 sekundi, brzim pasovima na Marjanovića ili na bokove.

Završnica, dakle, za infarkt! Nažalost, „završnica“ je i dalje ono što Zvezda, sa Radonjićem, ne može da istera do kraja. Uprkos tome što su nekoliko minuta pre kraja imali (psihološki) ogromnih pet poena prednosti, Zvezda je našla načina da ih izgubi, a PAO je našao načina da ih nadoknadi: dijamantidiskom trojkom Dijamantidisa, zatim sloterovskom trojkom Slotera, sve u dva uzastopna napada. Fantastična Zvezdina borbenost u finišu utakmice prešla je u paniku i organizacionu nesnalažljivost; Vilijams nije morao šutnuti onaj poslednji šut (koji je naravno došao suviše rano, koji je bio iz neizgledne pozicije, izgrađene step bekom Zvezdinog pleja, a ne kakvom kvalitetnom blokadom); Marjanović možda nije morao držati onu loptu tako dugo i tako nisko (olakšavajući posao igraču koji ga je sa leđa udvojio i loptu iščupao iz ruku); Lazić možda nije morao završiti onaj napad, itd.

Zvezdine greške još jednom proizilaze iz nekoliko povezanih uzroka o kojima smo pisali povodom bilo kojeg od njihovih sada sve brojnijih poraza u drugom delu sezone. Kada treba imati plan, Radonjić ga, izgleda, nema; kada treba možda iskočiti iz zone komfora i na tajm-autu nacrtati novu kretnju, Radonjić je, kako izgleda, nema. Na terenu, što je najvažnije, nema Vođe, nema crveno-belog Dijamantidisa, nema produžene ruke trenera na terenu, nekog da matoraški bunari loptu kada protivnik pokušava da vas ubaci u frku. Postoje samo šuteri! Neverovatna utakmica koja je osnežila kose mnogih, za druge je možda bila bolno predvidljiva; u čemu možda leži i veća tragika od prostog nesretnog poraza začinjenog domaćinskim suđenjem.

Šta nas može radovati u ovakvom porazu, istovremeno očekivanom i nenadanom? Raduje borbena igra; ali ne raduje što takva borbenost ne biva kanalisana kako treba u taktičkom smislu. Raduje konačna „novina“ u Radonjićevoj postavci; ne raduje, međutim, što je zonska odbrana ipak defanzivna „inovacija“, jer ekipi očigledno treba neko usmerenje u napadačkom smislu. Raduje Marjanović, jedini 100% solidan Zvezdin igrač od početka sezone, kao i fin doprinos Tejića (7p, 4sk) i Dženkinsa. Ovo je junački poraz, koji je domaćin teškom mukom iščupao uprkos ranom vođstvu od +20, ali i još jedan poraz koji potvrđuje da se Zvezda nalazi u rastrojenom stanju u kojem je sposobna da u razmaku od samo nekoliko dana odigra dve potpuno različite utakmice. U ovoj fazi sezone, kada se polako ulazi u finiš svih takmičenja, u kosmičkom smislu bolje je pred sobom imati ekipu za koju znate da je u lošoj formi, nego tim koji igra skakutavo poput jo-jo loptice. I kao zaključak, sada važniji nego ikad: utakmice se ne mogu dobijati samo na borbenost, ma šta sportski novinari pričali.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu