Blog

Mrtav Musa po ledini skače

Branko Dimitrijević, Beograd

Nedavno je moja drugarica sa FB-a postavila fotku Marsela Prusta u uniformi na svoj profil i odmah se razvila žučna diskusija da li je dotični uopšte služio neku vojsku ili je to kostim. Ne znam da li su došli do razrešenja te dileme, ali kad se o meni radi stvar je jasna: uredno sam otišao u vojsku koja je tada bila nadležna za mene kao entitet, dakle u JNA. Nisam dugo ostao, došlo je do razmimoilaženja po nekoliko bitnih osnova, a jedna od njih bilo je i moje insistiranje da se misli i malo unapred, jer će psihološko ratovanje i dezinformacije biti sve važnije. Nisu me poslušali i zna se kako su prošli.

U Americi, gde sam se igrom slučaja obreo nešto kasnije znali su za značaj zaluđivanja protivnika i čak su angažovali stručnjake za tu rabotu. E, ali kao što znamo postoje stručnjaci i postoje stručnjaci. Sama činjenica da mene koji sam im tada bio tu na tacni nisu pozvali i ponudili mi saradnju uz mnoge motivacione faktore dokazuje da će ih pitanje (ne)kompetentnosti skupo koštati. Ne kažem, vredan je to i odgovoran svet, pare su uložili i ogroman napor i rezultati nisu izostali. U nekim stvarima su zapravo i radili onako kako bih im ja savetovao. Na primer, kad se nešto petlja, dobro je da onaj ko stvarno petlja prebaci fokus mase na nekog ili nešto drugo. To su radili zdravorazumski, bez da su im Harvard ili Prinston pravili o tome studije i elaborate, nekadašnji beogradski džeparoši iz vremena kad je našim sugrađanima koji koriste javni prevoz imalo šta da se ukrade. Lepo bi se jedan od njih u vozilu vrlo sumnjivo ponašao, pa bi građani gledali u njega i od njega sklanjali novčanike, što bi olakšavalo posao onima koji su zaista krali. E pa tako su, bez da sam im ja to savetovao, vrlo mudro ovi zaduženi za dobrobit Imperije istakli u prvi plan jednu centralnu obaveštajnu agenciju, da se sva pažnja okrene njoj, onako dežurno sumnjivoj, a ostale, kao vojna na primer, su mogle sa manje ometanja da rade. Odličan, pet.

Još dalje su otišli u stvaranju stvarnosti. E sad, u tome im ide na ruku činjenica da vladaju medijima, vrlo moćnim medijima, u koje nisu tek tako uložili tuđe pare i svoje ljude. Evo, nedavno jedna naša novinarka komentariše činjenicu da će kraljevina Jordan da se više angažuje u borbi protiv nekog tamo zlog kalifata, pa kaže kako bi to trebalo da zabrine lidera tog Kalifata, Ali Bakr Al Bagdadija. Siguran sam da je gospodina Bagdadija zabrinulo angažovanje jordanske vojske, a još više bi ga zabrinulo kad bi mogao da oseća brigu, tojest kad bi gospodin Bagdadi uopšte postojao. Naime, dok su obaveštavali javnost o akcijama i pretnjama gospodina Bagdadija, oni veliki i moćni mediji su tome posvetili naslovne stranice i prve minute TV dnevnika. Ali kada  je objavljena vest da je Bagdadi proizvod PR mašinerije obaveštajnih agencija, da ne postoji, nikada nije postojao, da je njegov glas zapravo glas glumca Adulaha Al Naime, a fotke su kompozitne i sve tako po sistemu iz onog filma kad Al Paćino smisli idealnu manekenku koja zapravo ne postoji, nego je to sve sam fotošop i specijalni efekti, to se objavi negde u uglu i sitnim slovima. Pa tako i naša novinarka iz najstarijeg dnevnog lista na Balkanu to nije ni primetila. A majstori, tojest slugeranje gospodara sveta iz senke i ovde dobijaju više nego prelaznu ocenu.

Tehnološki su te slugeranje zaista u velikoj prednosti, sve im je tamo blizu: holivudski studiji, indastrial lajt end medžik, piksar i cela silikonska dolina. Dakle, na planu specijalnih efekata zaista su u stanju da prikažu i kako mrtav Musa po ledini skače. A da ne govorim o armiji nezaposlenih glumaca koji jedva čekaju priliku da se prikažu i dokažu. I eto još jednog divnog primera: koplja se lome oko toga da li Amerikancima dozvoliti da imaju lično naoružanje. Duga je tradicija nošenja oružja, a opet nekako visoka je i stopa upucanih i slučajno i namerno, a sve u poređenju sa nekim drugim takozvanim civilizovanim državama. Pa se, eto, razmišlja i o razoružavanju stanovništva u toj velikoj zemlji, a ovamo jak lobi se tome opire i onda šta drugo nego psihološko ratovanje i dezinformacije. I u sklopu toga razni slučajevi pucnjave sa posledicama, a mnogi od njih nekako baš sumnjivi. Nedavno je izvesni školski istražitelj iz Teksasa hteo da vidi kako se dogodila tragedija u Konektikatu, gde je momak, čija je majka bila sakupljač oružja, navodno prvo upucao nju, a onda i veliki broj dece i zaposlenih u školi. Pošto su ga, kao što je i osnovni red, onemogućavali na svakom koraku, istražitelja su na kraju oterali natrag u Teksas, ali ne pre nego što je došao do zaključka da se ta masovna tragedija nije ni dogodila ili da se nikako nije dogodila onako kako je opisana.

Neki drugi istražitelji amateri ustvrdili su da je ista žena dala iskaz kao očevidac i tu, oko te škole,  i prilikom onog napada bombom u Bostonu, za vreme maratona. Samo se različito zvala za svaku priliku. Onda se videlo na snimku iz helikoptera da nema nikakvih ambulantnih kola pred školom, gde su navodno desetine mrtvih i povređenih. Onda se navodno ispostavilo da je profil podrške žrtvama na fejsbuku napravljen dva ili tri dana ranije. I sve tako. Ja ništa ne tvrdim, nisam bio nazočan, pa prema tome može da bidne-ne mora da znači, ali ono što je važno je da je moguće inscenirati događaje koji se nisu desili, kao što je moguće učiniti da nema događaja koji su se zaista dogodili. To opet znači da je Prust postao irelevantan, jer šta se tu ima tragati za izgubljenim vremenom, kad je sve pitanje interpretacije. Šalim se, naravno, poenta je da tehnologija ne može da nadomjesti nedostatak talenta, odnosno da onaj ko ima mašte može da nadigrava onoga sa tehnologijom jer će navesti protivnika da upadne u sopstvenu zamku. To je lepo, u vrlo interesantnom i vrlo opasnom vremenu živimo, kad nam razni moćnici uzimaju posao piscima, jer misle da će umeti bolje. A ja sam tu, trenutno sam neangažovan, a ako nas istorija nečemu uči, to je da rade u korist sopstvene štete svi oni koji mene ne uključuju u svoje planove i to na visokom, najvišem nivou. Eto, toliko od mene, a vi sad vidite.

Autor je pisac i dramaturg iz Beograda