Blog

O jednom filmu i knjizi u gluvo doba

Šta sam ja to opet loše rekao?

Uroš Ristanović, Beograd

Sada je 2 i 9 minuta, treći februar 2015. godine. Čitav dan sam proveo učeći osnove razvojne psihologije, povremeno pauzirajući uz hranu i šetnju. Usput sam pisao i jedan tekst za ,,Novi Polis”, koji ću, možda, nekom prilikom objaviti. Hoću da kažem da sam umoran, i da bih trebao da spavam. Dvestadvojka je puštena i položaj je idealan, ali mi jedan slučajni trenutak uz TV ne da da misli prenoće bez da ih zapišem. Premda svesno kršim pravilo ,,pusti da prenoći”, želim da svoju misao nevinu (kakva samo tek rođena može biti) prenesem na papir. Kunem se ovde da niti jedan red i niti jedna reč  neće biti sutra promenjena, jer želim da ovim tekstom u pravoj meri prenesem jedan iskren osećaj, impresiju i emociju povodom te stvari koju sam upravo odgledao. Odričem se ovime i upotrebe interneta, i ma koje druge literature i izvora koji mi fizički nisu na dohvat ruke.

Film je (ako nije TV drama) naslovljen ,,Ljubav dolazi kasnije”, i želim da o njemu napišem jedan spontani panegirik. Scenario i režiju potpisuje Hadži-Aleksandar Đurović. Ja za njega (film) nisam čuo, mada po kameri i mostu na Adi, pretpostavljam da je noviji od 2011. Pripovest prati tri para, i tipizirane, ali marginalizovane i (koliko god to ne hteli da priznamo) savremene likove. Muški princip projektovan je kroz likove napuštenog, rastrojenog i jednog na smrt bolesnog čoveka (svaki egzistira kao pojedinačni lik, sa makar senkom sudbine druga dva muškarca). Ženski svet predstavlja prostitutka, kao i ,,unapređena”, ona koja je na putu do apsolutnog ostvarenja na planu karijere. Njihove su sudbine naivno isprepletene. Toliko naivno kako samo život (komedijant) to ume da zamrsi. Baš tu, i u scenama poput histeričnih i neočekivanih začinjanja smeha, leži privlačnost ovog materijala. Privlačnost za one koji prihvataju istinu – a ti su, makar u slutnji, morali imati iskustvo jedne ,,burdelj” sobe, narušene ,,društvene konvencije” i smejanja pri nanošenju mentalne boli (sa dozom uživanja, nek mi oprosti moral) i odnošenju  pirove pobede nad kapitalizmom – kroz odbijanje u sobi koja će uskoro biti ,,pentahaus”.

,,Jesi li ti glup” – odzvanja na nekoliko mesta, implicitno i eksplicitno, želeći da postavi (a i to ,,korporativna” uspeva) pitanje ,,šta ti misliš ko si ti?”. Tu je anticipirano i pokrenuto to veliko pitanje sadašnjosti, strah od suočavanja sa sobom. Različiti mentalni programi i uputstva za život pružaju vam priliku da odaberete ,,sreću” za cilj života, bez prave slobode izbora. Kako bi samo neko savremen i smeo da ne želi biti srećan, radostan i ispunjen, kad to tako primamljivo propovedaju voditeljke sa dva, i poneka sa jednim prezimenom. Ja iskreno sumnjam u iskrenost neizlečive bolesti i smrti proćelavog glumca. No, zaista sam uživao u njegovom ulasku u lift, premda je sve to delovalo uzaludno i neplauzabilno (da ne upotrebim pojam nemogućno, mogao bi se ko razljutiti). Takav postupak protagoniste treće priče, pa i ako je bolest laž u svrhu gaženja (cilj opravdava sredstvo, što kaže Makijaveli, ako je za opštenarodno dobro) i sopstvenog oporavka, deluje okrepljujuće na mene. Tako je delovao Osman Gundulićev ili Aga Mažuranićev, sa tematikom buđenja i najave oslobođenja, potkrepljenje duha (nek mi ne zameri ko na ovako slobodnoj asocijativnosti, moja vokacija je zaneseni komparatista). Ovakav film bi mogao biti filter za separaciju kapitalista i karijerista od bolesnih idealista. Ja mu opraštam čak i što je možda bio pomalo patetičan kraj lifta, na prozoru, opraštam mu i čak sam zahvalan, što mi je razbio predrasudu o Goranu Jevtiću, kojem je ova uloga ,,osvežavajuća” nakon niza komercijalnih po kojima sam i stekao utisak. Pa grešim, zanesen pa greši, oprostite g. Jevtiću, imate moje simpatije.

Kroz film se provlači i taj čudesni rekvizit, još jedna spojnica među protagonistima ove tri priče, knjiga Džulijana Barnsa ,,Ovo liči na kraj” (izdala Geopoetika 2012, dakle, film je najranije tad snimljen. O naslovu ove knjige, a i o njoj samoj, lepo je pisano u poslednjem Letopisu). Ja tu knjigu sasvim slučajno imam pri ruci, i premda se sat približava broju tri, ona me neodoljivo privlači. Baš njena naslovna slika prikazuje jednu od scena vidljivih i u samom filmu, iako je ambijent filma, za razliku od naslovnice, mračan. Ta knjiga je dobila Bukera 2011, a čini mi se (nek mi stariji i pripremljeniji na analizu ne zamere) da su veze filma i knjige više prožete od tog zgodnog naslova na kojem ima da zahvalimo Zoranu Paunoviću. I taj Toni Vebster, on tako lepo žvaće i pije svoj nemir, kao što ,,nikad više ponovo” par pije nakiselo vino, negde na Terazijama, u tom sanjivom gradu.

Beograd je, izgleda, metropola. Kažu da je neki grad mit kad izgleda lepše na snimku nego što izgleda uživo – to kažu ili sam ja sad izmislio, neću da vam priznam. Biće da Beograd nije, i daće Bog da nikad i ne bude, lepši na snimku. Šta će nam mit, mi imamo duh. Sad je 3:04, eto, ni ceo sat nisam izdržao. Poglegdajte film ,,Ljubav dolazi kasnije” i pročitajte knjigu ,,Ovo liči na kraj”, i... Nemojte da mi zamerite. 

Autor je student komparativne književnosti u Beogradu