Blog

Ako me intuicija ne vara...

Jovan Veljković, Niš

Jedino u šta čovek može biti potpuno siguran je njegova intuicija. Tu, pod intuicijom ne mislim (samo) na uži, (kako se intuicija danas uglavnom definiše), psihološki pojam „prividnog, suptilnog osećaja mogućnosti sticanja (sa)znanja bez jasnog i direktnog učestvovanja u procesu saznavanja.“. Čini mi se da sam potpuno razumevanje intuicije u svoj njenoj širini i ulozi u čovekovom biću sreo jedino kod francuskog metafizičara, Renea Genona. Genon, dakle, govori o nečemu što vrlo precizno naziva „intelektualnom intuicijom“. U čemu je razlika?  Psihološka definicija koja oslikava i psihološko shvatanje i stanovište, pati od jednog previda. To što se proces sticanja (sa)znanja putem intuicije ne može utvrditi ili izmeriti nekim poznatim i/ili priznatim metodama, niti intuiciji niti tom stečenom saznanju – ukida legitimitet. Genonova intuicija bliža je „naslućivanju kao razumski vođenom procesu“, a atribut „intelektualna“ jasno pokazuje dubinu uvida i razumevanje problematike koju je ovaj autor imao.

Psihologija ne priznaje saznanje stečeno putem intuicije, ali, možda bitnije, ne veruje u mogućnost sticanja takvog saznanja. Odmah je, međutim, jasno, da je intuicija „starija“ od znanja; bilo koji sistem, posebno u današnjim sistemima znanja, počiva na aksiomima ili aksiomatskim postulatima, koji su po definiciji nedokazivi i uzimaju se kao tačni, a na pretpostavci njihove tačnosti se, potom, gradi čitav sistem. Moram da dodam da se istinitost aksioma (ne)zvanično opravdava stabilnošću konstrukcije čiji je sam aksiom temelj, ali se i tu previđa da je takav sistem čvrst i proverljiv jedino u oblasti i redu veličina kojima taj početni aksiom pripada. Do aksioma se, tvrdim, i ne može drukčije doći, do da se putem intelektom, razumom vođene intuicije, određene pravilnosti ili fundamentalnosti uoče. Implikacije ovakvog, šturog i krutog tretiranja fundamentalne osobine čovekovog uma su brojne. Samo preko ovog primera da se (intuitivno) zaključiti o kakvom se kvalitetu i morfologiji dominantne svesti radi.

Prvo, ukidanjem intuicije ukida se kreativna bit. Neintuitivni, ili – um koji intuiciju sputava kao nepoželjnu, neutemeljenu i lažnu (sve u skladu sa opštim trendom), sam sebe lišava mogućnosti eventualnog prerastanja sistema kome se na ovaj način obavezao, a time i mogućnosti bilo kakvog ličnog duhovnog rasta; odmah zatim, i mogućnosti duhovnog rasta i razvoja čitavog čovečanstva, van trenutnih granica i okvira. Opravdano bi bilo zapitati se, zašto bi prevazilaženje sebe u duhovnom smislu ili duhovni napredak morao da bude nepobitan imperativ, a ne recimo tehnološki napredak? Pokušaću da izbegnem zamku u koju upadaju oni koji se, više emotivno, po senzibilitetu uhvate jedne pozicije sa koje tumače svet, pa argumentaciju te pozicije nekritički usvajaju i kroz njenu prizmu propuštaju svaku misao i stav.Ako je (a tu nema mnogo dileme) osnovna osobina koja čoveka čini čovekom (a ne, na primer, životinjom) – intelekt, koji je samo jedna instanca onog višeg, šireg, sveobuhvatnijeg pojma duše/duha, onda je obogaćivanje, unapređivanje te distinktivne osobinelogičan put napretka čoveka. Materijalni napredak ne poseduje taj oplemenjujući karakter; on to i ne pokušava da sakrije. Primarni cilj mu nije oplemenjivanje već praktično olakšavanje fizičkih, tehničkih, materijalnih uslova života, a zabava, razbibriga i materijalno blagostanje – glavna ustrojstva. Ovim se, naravno, ne negira značaj materijalističkog razvoja, samo mu se opravdano dodeljuje pozicija ispod duhovnog razvoja.

Na intuiciji, a posebno genonovskoj intelektualnoj intuiciji (tj. intelektualnom svešću vođenoj intuiciji) počiva, dakle,etika. Ako uzmemo primer ubistva, kao jednog od značajnijih etičkih problema, moramo se složiti da čin ubistva predstavlja jedan od najnegativnijih modela ponašanja, za veliku, skoro pa apsolutnu većinu naših savremenika. Tu etičku nepodobnost ubistvu nisu primarno pripisali nikakvi svetovni zakoni ili konvencije, a bespredmetno je i ulaziti u raspravu po pitanju psihološke motivacije ustoličenja ovakvog pogleda na ubistvo (teza da su moralnu neopravdanost ubistva „osmislili“ fizički slabiji, na temelju brojnosti u odnosu na fizički jače i malobrojnije). I bez analiziranja tačnosti ove tvrdnje (uzevši je tek kao prigodni kuriozitet), jedno je sigurno: formiranje etičke vrednosti prema fenomenu ubistva dogodilo se na suptilnijem nivou, a zaključak je više nego jasan – moral je intuitivno utemeljen.

Na taj se način suptilnim ukidanjem legitimiteta intuitivnog sagledavanja sveta ukidaju i temelji na kojima počiva društvo. Takvo stanje stvari bi bilo jasnije uočljivo i nešto manje opasno, kada bi akteri ovog ukidanja i prekrajanja poretka stvari (vodeći naučnici, filozofi, društvena elita), otvoreno istupili protiv dosadašnjeg i (još uvek) aktuelnog ustrojstva društva.  Ako se stvar sagleda sa praktičnijeg, svakodnevnog životnog aspekta, lako se uviđa da su neopravdane optužbe koje se danas često čuju – da su ovakve intelektualne i logičke vratolomije jalove kada se suoče sa tim svakodnevnim, praktičnim temama.  Iako današnja filozofija jadikuje kako joj je oduzeto vrhovno mesto u određivanju ustrojstva neke epohe, usmeravanje društvenih tokova i ideoloških konstrukcija, ona nije u pravu. To što ona primećuje i pogrešno tumači kao gubljenje prava i moći je sve manje uzajamno razumevanje i loša praktična primenljivost koja se oseća kada se današnja filozofija suoči sa realnom svakodnevicom i prosečnim ljudima. Moderna filozofija ukida metafiziku, optužujući je za besmislenost. U velikoj meri, ona se sama time odlikuje, odličivši se za suvoparne, kruto logičke, intuitivnog i emotivnog elementa lišene, nepotentne teme. U duhu sveopšteg pozitivizma, ona se, takva kakva je, prilično precizno oslikava na svakodnevicu i „običan“ svet.

Zaista, čak se i u svakodnevnim odnosima, ljudi sve manje oslanjaju na intuiciju. Uspeh se meri količinom, pre nego kvalitetom, čovek se vrednuje prema društvenom statusu, bez preispitivanja načina na koji je isti zadobijen, pre nego prema integritetu i kvalitetu ličnosti i duha, a društveni status je proporcionalan ambicioznosti, jednoj od najnegativnijih ljudskih osobina. Jasno je da se ukidanjem intuitivnog, duhovnog, tananog duševnog elementa, u prvi plan iznose mehanizmi suprotnih vrednosti – kvantitet, opipljivost, materijalnost. Čopor lišen intuicije, te okosnice duhovnog elementa, krenuo je u stampedo konačnog obračunavanja sa (tako neshvatljivim) mističkim, nemerljivim, večnim i božanskim u čoveku. To je stampedo onih, namernih da linčuju zbog sopstvene uskogrudosti.

Kakav je to čovek, spreman da tako olako odbaci bilo koju, a posebno duhovnu kategoriju, kakva je intuicija, a to čini uveren da njegovu uskogrudu interpretaciju dele i svi drugi ljudi? Podrazumeva, nesposoban da razume grešku podrazumevanja, da negirajući duhovno kako ga on sam definiše (najčešće kao neku konstrukciju sklepanu iz neznanja – neku mračnu zaostavštinu koja sada mora da ustukne pred materijalističkom, merljivom naukom), bespogovorno zaista negira duhovno u celini. U njemu, dakle, vlada nemogućnost anticipacije da bi neke visoke kategorije mogle, u umovima drugih ljudi, biti drugačije – plemenitije, smislenije, tananije i veće od njihovih sopstvenih, ograničenih interpretacija istih kategorija. Nepriznavanje intelektualnog, umnog legitimiteta intuiciji, verno oslikava infantilni nivo, bunt radi bunta, naše  epohe u pubertetu. Dobro je nekada oslušnuti i starije.

„Moderna je nauka, koja proizlazi iz proizvoljnog ograničenja spoznaje, na određenom posebnom nivou, najnižem od svih, na stupnju materijalne ili čulne stvarnosti, samim tim ograničenjem i posledicama koje odatle neposredno proizlaze, izgubila svaku „umnu“ vrednost, ukoliko intelektu pridodamo punoću njegovog stvarnog značenja i izbegnemo „racionalističku“ pogrešku, to jest da čist intelekt poistovetimo sa razumom, ili, što se svodi na isto, da negiramo „intelektualnu“ intuiciju. U osnovi te pogreške, kao i velikog dela drugih modernih pogrešaka, u samom korenu svakog zastranjenja … jeste ono što se može nazvati „individualizmom“, a to je isto što i sam antitradicionalni duh, čije mnogobrojne implikacije na svim poljima predstavljaju jedan od najvažnijih činilaca haosa našeg doba...“  Rene Genon

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša