Blog

Crvena zvezda-Žalgiris 68:70

Loš trip

Miloš Jocić, Novi Sad

Žalgiris je ove sezone ekipa u arturovskom pohodu na protivnički reket. Makar tako izgleda u ovogodišnjem izdanju TOP16. Na gotovo svakoj utakmici, Litvanci su umerenoj meri demonstrirali ono zbog čega je njihov deo Baltika poznat u košarkaškom svetu (trojke i šutevi sa poludistance od strane sposobnih bekova), ali uvek je tu bila i snažna namera da se uđe i pokori onaj htonski prostor pod košem. Nije da Žalgiris nije imao čime. Tu je Robertas Javtokas, stameni litvanski reprezentativac, kao i njegovi zamenici Arturas Gudaitis i časni veteran Darijuš Songaila; kao podrška, relativno omaleni (visoki 2.03 i 1.97!) Paulijus Jankunas i Edgaras Ulanovas. Skoro pola postave, dakle pet igrača, sposobnih da igraju dole!

Ubacite u računicu i Amerikanca generičnog imena Džejms Anderson, skoro dva metra visokog kombo beka/krila, i shvatićete da pred sobom imate atipičnu litvansku ekipu koja možda, kolektivnim centarskim vračanjem, pokušava da prizove dane slave iz Sabonisove ere; toliko različiti od naše uobičajene percepcije bekovski orijentisanih litvanskih ekipa poput Lijetuvasa (koji je šuterski glatko isprašio Partizan u oba njihova ovogodišnja susreta) i Neptunasa (vredi li ponavljati?). Nikada, doduše, koliko god se trudio, taj Žalgiris nije uspevao uspostaviti dominaciju u reketu. Protiv one nejake Barselone (koja je izgubila od Albe, a u trenutku dok ovo pišem, overava svoj +20 poraz od Real Madrida) bili su isprašeni od strane Doelmana i Tomića. Banzai-taktika izbijanja lopte iz reketa po svaku cenu, čak i nogama, nije upalila protiv Skorcijanitisa, Tajusa i ostalih Sijuks-ratnika iz Makabija, koji je nekako izvukao tešku pobedu iz Žalgirio Arene. Žalgiris je hteo, ali još ni je uspevao; iako su imali solidnu centarsku liniju, ona nije bila vrhunska, a TOP16 je takmičenje koje surovo razgraničava solidne od vrhunskih.

A onda je došla utakmica u Beogradu...

Pred sinoćnu utakmicu Crvena zvezda je nesumnjivo proživljavala drugi medeni mesec. Posle razumljivih, ali ipak oporih poraza na početku TOP16 faze, crveno-beli krenuli su uzlaznom putanjom. U domaćoj ligi su pobeđivani nezgodni protivnici poput Olimpije i Budućnosti, oba u gustim završnicama, a onda je usledila i nasilna rapsodija u Pioniru – evroligaški meč, tek drugi ove sezone odigran u hali gde igrači inače provode svoj radni dan, u intimnijoj i za protivnika zastrašujućoj atmosferi – gde je nemačka Alba pobeđena, ponižena i isterana sa parketa. Za razliku od Žalgirisa (koji je takođe imao samo jednu pobedu u Evropi, ali uz mnogo dosadniju, ujednačeniju formu igranja) stvari su delovale veoma dobro: tim se opet dizao, a na megdan je, poput Albe, dolazio jedan od slabijih protivnika u grupi. Sa takvim suparnikom verovatno se nije razrešavala borba za odlazak dalje, ali su takve pobede bile preko potrebne; „sigurne“, na domaćem terenu, u cilju stvaranja dobrog ritma i zalihe bodova pred odlučujuće duele sa protivnicima sa kojima bi se crveno-beli istinski tukli za to četvrto mesto u grišo (u ovom slučaju: Galatasaraj i PAO, odnosno Barselona, imajuću i vidu njene slabije igre i odličan zalet koji pravi Makabi).

A onda, je li, Beograd. Bilo bi dobro otići na kraj utakmice, i mirno lice prijatno brkatog trenera Gintarasa Krapikasa koji govori, dva puta zaredom, o „planu koji je na utakmici savršeno ispoštovan“. To su reči koje ove sezone zastrašujuće odjekuju za Zvezdu, jer zna se šta „savršeno ispoštovan plan“ suparničke strane podrazumeva – pre svega specifičan odbrambeni zadatak odsecanja Bobana Marjanovića od protoka lopte, o čijim smo posledicama već pričali. Sprečite lake poene preko linije Vilijams-Marjanović i sprečili ste i sve ostale kretnje u prostoru koje omogućavaju bekovima da budu slobodni na šutu (iz ugla, ili sa krila), ili da imaju koliko-toliko otvorenu trasu prodora. Veći deo prve četvrtine, Marjanović je bio dobro udvajan od strane litvanskih centara; naravno, bio je Marjanović udvajan i protiv Albe, samo veoma neuspešno, sa zakašnjenjem, ili sa slabim pokrivanjem. Uostalom, govorili smo kako je Alba sa svojim relativno niskim igračima nenaviknuta za pravu, klasičnu centarsku igru koju Radonjić pokušava da gura svojim američkim plejmejkerima i divom pod obručom, onu koja ne podrazumeva brze koševe iz fluidnih kretnji poput pika ili tranziicije (teško je koristiti čoveka od 220cm u kontrama ili pin-en-rolu), već klasično spuštanje i zidanje. Nesrećom po našu ekipu, litvanski centri nikako nisu bili nenaviknuti. Gudaitis i kompanija pokušali su jedno veoma čvrsto udvajanje koje nije podrazumevalo da se Marjanović „tek malo“ ometa u prijemu lopte, ili da se „tek malo“ izgurava napolje – kao što su Albini igrači „tek malo“ pokušavali u prošloj utakmici. Žalgiris je, dakle, napao sendvičarenjem. U borbi za poziciju, Marjanovićev čuvar odlazio je ispred svog čoveka, spuštajući dupe na njegovo koleno, dok je igrač sa strane pomoći prilazio i držao lakat na Marjanovićevim leđima. Veoma problematično ako su ti igrači Javtokas i Jankunas, ili Gudaitis i Ulanovas itd, a ne omaleni Albini centrići!

Rezultat je bio već viđen. Prvo spuštanje na Marjanovića je prošlo, drugo je već rezultovalo izgubljenom loptom, a kod trećeg ili četvrtog, Vilijams je oklevao sa dodavanjem, potrošivši nekoliko sekundi na stojanje u mestu i ciljanje ugnječenog Bobija, nakon čega je lopta počela da beskorisno kruži oko koša. Samo je, znamo, vešta iluzija to da su igrači Zvezde vrhunski u igri jedan-na-jedan: oni jesu veoma dobri, ali odličnim ih je činio fakat da se spuštanjem lopte na Marjanovića, po difoltu, otvaraju strane pomoći koje samo poželeti može siguran šuter ili kuražan probijač. Kada je prestalo to češće spuštanje na centre, odbrana Žalgirisa nije imala razloga da se razređuje, i Radonjićev koncept slobodnog napada opet se urušio jer – akcije u košarci ne postoje radi hira, već kao utvrđeni potezi koji za cilj imaju da se putem unapred dogovorenih kretnji pokuša napraviti slobodan prostor za neometan šut. U Zvezdi je jedina „kretnja“ spuštanje na centra, jer kada igrač Marjanovićeve visine i veštine primi loptu, protivnik mora koristiti rastegnutu stranu pomoći, što potom otvara onaj slobodan prostor za druge igrače. Zavrnite tu slavinu, i prestanu da teku slobodni prostori za Zvezdine bekove, koji onda postaju prinuđeni na šuteve preko ruke ili nebezbedno glavinjanje u prodoru – koje može, ali ne mora upaliti.

Zvezdi je potom, već u prvoj četvrtini, nametnut očigledan kontra-ritam (koji se poput kancera proširio i na ostatak utakmice) koji je zatvorio i drugi njen izvor poena ove sezone: brzu tranziciju, odnosno lake kontre. Napadi Žalgirisa, da se razumemo, nisu bili sjajni: bili su tek pošteno organizovani od strane plejeva Luka Čerija i Lukasa Lekavičijusa, za trunčicu previše puni praznih driblinga i nesređenih dodavanja, koji su za posledicu imali nadprosečno velik broj tesnih šuteva, da ne govorimo o čak 17 izgubljenih lopti. Međutim, opet po rečima trenera Krapikasa, „plan“ je bio savršeno ostvaren. Bez obzira na povremenu traljavost koju je više no jednom vadila genetska sposobnost Litvanskih igrača da pogađaju neobične šuteve, napadi Žalgirisa uvek su bili dugi i grozničavo sigurni. Žalgiris je, smatram, možda čak više nego Makabi (koji je takođe punio Zvezdu iz reketa) pokazao koje su sve slabosti Zvezdine donje linije – baš zato, podsećamo, jer su njihovi igrači „samo“ solidni centri, a ne vrhunske trkaće mašine pune mišića i vazduha u petama kao Makabejci. Žalgirisovi igrači morali su se dovijati i podsećati nekih starih trikova, baš poput onog šutiranja lopte protiv Makabija.

Iskorišćena je, kao prvo, „centralizovanost“ Zvezdinog reketa oličena u liku Bobana Marjanovića. Realno gledajući, on jeste osnova svega i neupitni MVP ekipe, dok su igrači poput Cirbesa ili Mitrovića neophodne izmene ili eventualna podrška iz drugog ili trećeg plana. Napadi na Marjanovića tako su često rešavani izuzetnom baletskom saradnjom, umešnom promenom strana i međusobnim utrčavanjem centara i krilnih centara; za razliku od uobičajenog načina razbijanja Zvezdinog sakupljanja u reketu, koji se uglavnom svodio na izbacivanje lopte unazad, na visoki post ili krila, Litvanci su namerno išli na opterećenje reketa svojim brojnim centrima, koristeći i blagu konfuziju koja je nastala kada se Zvezdin prostor nakupio gorostasima sa obe strane. Sećamo se, u tom smislu, one školske kombinacije Songaile i Gudaitisa, kada je veteran, zidajući Marjanovića, našeg centra naveo da ga prati skoro do druge strane reketa, a onda umešno prosledio loptu Gudaitisu koji je u međuvremenu protrčao, zauzeo mesto sa kojeg je ovaj počeo zidanje, i neometano položio.

Litvanski centri bili su veoma sposobni i u čistoj igri jedan-na-jedan, što se naročito bilo uočljivo kada su igrali protiv Zvezdinih krila, Mitrovića i Kalinića. Luka Mitrović, ponovo možemo reći, sada već osetno stagnira, ili igra sve gore, ponovo se vrativši na onaj nivo iz oktobra/novembra kada smo govorili da je u pitanju „dečko koji obećava“, ali koji se trenutno ne može nositi sa tvrdim, iskusnim evropskim četvorkama; Kalinić, iako veoma vredan kao kombo bek, ipak ne može igrati ozbiljnu odbranu kao četvorka, o čemu je svedočila i jedna situacija kada je, pri relativno benignom posedu Žalgirisa, za dva napada napravio dva faula pod svojim košem. Litvanski centri su protiv Zvezdinih četvorki – koje su, kao što vidimo, ili slabije forme, ili tu kao tek prinudna rešenja – relativno lako rešavali situacije u direktnom duelu. U tome im je svakako pomogla i njihova, u novijoj košarci skoro već zaboravljena, veština horog-šuta, naročito horoga iz dvokoraka (popularnog „ruskog horoga“; tj. „sovjetskog“, iz poštovanja prema litvanskim kolegama). Za razliku od većine novijih centara koji na koševe idu uglavnom sa namerom da polože ili zakucaju, igračima Žalgirisa je izuzetno godilo to što su koristili napadačku tehniku „centarskog šuta“ koja im je, prirodno, omogućavala da postižu sigurne poene čak i kada su bivali isterani na metar i po ili dva od protivničkog koša.

Sinoć u Areni gledali smo, dakle, igru poseda, to jest sukob dve filozofije poseda. Tim Žalgirisa je sigurnim, sporim spuštanjem na centre želeo utakmicu u kojoj je raskalašnog domaćina trebalo ubaciti u što sporiji ritam meča, na što manje poseda. Njihovi centri, uostalom, dali su skoro 40 poena (uz 22 juče odličnog Andersona, koji je na kraju meča od umora, i sa znojem u očima, jedva davao intervju za Evroligu), a broj tranzicija koje su izveli bio je jednocifren. Jednu ili dve je Anderson sam poveo posle ukradene lopte Zvezdinim plejmejkerima, a još jednu je alej-apom završio Javtokas. Takva oprezna igra omogućavala je Litvancima da imaju visok procenat šuta (što im je omogućavalo da većinu svojih dugih napada završavaju poenima, čime su uvek rezultatski bili u igri. Štaviše, Crvena zvezda na utakmici nijednom nije povela!), i da čak i u slučaju promašaja – koji su, dakle, bili promašaji odmah pod košem – sprečavaju bilo kakav razvitak tranzicione igre Zvezde. Bez tranzicije, crveno-beli su šansu morali tražiti u pozicionom napadu, a tamo, što reče Nebojša Glogovac povodom jedne utakmice na Hajberiju – muk. U obrnutoj slici u odnosu na Albu, gde je Zvezda nabildala samopouzdanje u prvim periodima utakmice i taj impuls potom održavala tokom čitavog meča, gazeći i gazeći i gazeći, sada je zahvaljujući tek malo čvršćoj odbrani Žalgirisa na njenim centrima i nekoliko početnih promašenih šuteva, uvlačila sebe sve dublje u poonr depresije i stresa, i tonula i tonula i tonula.

Taksativno prelaženje ostatka utakmice svelo bi se na tužan spisak. Zvezdini neiskorišćeni skokovi u napadu (imala ih je čak 17!), Vilijamsovi šutevi u prvim sekundama napada, Dženkinsova brzanja u dodavanju i prodoru (posle jedne njegove izgubljene lopte, koju je Anderson britkom solo-kontrom pretvorio u +6 u drugoj četvritni, Radonjić je zvao tajm-aut; u prvom napadu posle tajm-auta, Dženkins siluje ulaz i opet gubi loptu), Blažičeva iznenađujuća bojažljivost i promašena polaganja i otvorene kontre, opšta Mitrovićeva nemoć naspram svojih suparnika; 19 promašenih trojki (strašan i grozan „rekord“), neutešno prosečnih 50% u šutu za dva naspram, opet, solidnih 60% Žalgirisa – sve do jednog znaci ekipe ubijene u pojam, koja je sinoć u Areni preživljavala 40 minuta jako lošeg tripa. Evo još jednog podatka: ma šta komentatori i stručni saradnici posle utakmice pričali o tome kako je meč završen sa samo +2 za protivnika mogao biti preokrenut jednom loptom (da je ušla ona trojka? Da nije sviran onaj faul? Itd), deo koji bode oči i ruši eskapističku teoriju o „samo jednoj lopti“ je onaj gde je zbirni indeks korisnosti ekipe Žalgirisa bio 81, a Zvezde 61. Od toga, 35 je otišlo na Bobana Marjanovića. Jedna lopta, drugim rečima, možda bi donela pobedu, ali Zvezda bi i dalje odigrala očajnu utakmicu.

Šta je bio uzrok ovako straobalnom padu? Ne bih rekao da je u pitanju protivnik. Štaviše, mišljenja sam da Žalgiris u Areni nije odigrao ni približno fenomenalnu utakmicu, sa izuzetkom Andersona koji je samleo Zvezdine bekove u odbrani, a u napadu doprineo zbirom teških i važnih poena. Odbrana im je bila dakako bila uspešna, ali viđali smo ranije Zvezdu kako pronalazi načina da zaobiđe slično udvajanje svojih centara; bila je to, ipak, odbrana koja je sebi dozvolila čak 17 ofanzivnih skokova protivnika.

Odbrana Litvanaca čak nije bila ni nadprosečno izdržljiva. Krajem treće četvrtine, Krapikasov „plan“ izneverio se nizom izgubljenih lopti Žalgirisa koji je Zvezdi konačno omogućila kratku ali plodnu seriju poena iz kontra-napada; krajem četvrte, odbrana na našim centrima značajno je omekšala, uz odsustvo udvajanja, što je omogućilo „pozadincima“ (Cirbesu, Kaliniću i sinoć odličnom Tejiću – bio je jedna od retkih svetlih tačaka; da citiram komentar sa jednog sajta: „Objasnio Indijancima kako se igra odbrana“) da dvocifrenu razliku smanje na tek nekoliko poena. Žalgirisov napad: takođe ništa vanserijski, ništa fantastično. Anderson je, kao što rekosmo, odigrao odlično; centri su bili uspešni, ali svaki njihov koš ipak je bio produkt dobrano mučnog posla; bekovi, na kraju, doprineli su sa tek tri pogođene trojke za čitavu utakmicu, od čega je dve pogodio Anderson. Ništa što bi nas uverilo da je Zvezda zaista izgubila od boljeg tima, kao što je u Areni, tada možda začuđujuće, bio Galatasaraj, koji je svojim naumom da protivniku zatvori reket, usput puneći ga šutevima sa distance, sinoć izuzetno namučio i sjajni Makabi koji ih je slomio tek posle produžetka.

Zvezda sinoć nije izgubila od Žalgirisa, izgubila je od same sebe. Dođe ekipi ponekad takva žuta minuta kada ništa ne ide, kada se obruči stegnu, i kada se u ekipu uvuče apatija. Tako je, recimo, došlo i Albi prošle nedelje. Međutim, u svakoj toj žutoj minuti, ma koliko taj fenomen mistično izgledao, ima klice koja ga objanjava i opravdava. Albin „loš trip“, rekli smo, verovatno je došao iz nemoći ekipe da, zahvaljujući Zvezdinoj furioznosti u napadu i odbrani, u Pioniru zaigra onu pokretljivu igru niskog težišta koja odgovara njenoj konstrukiciji. Zvezdina klica slične je prirode. Dok je Žalgiris u dugim napadima i relativno malom broju poseda lopte (Zvezda je na kraju imala, zahvaljujući 17 ofanzivnih skokova i 17 izgubljenih lopti Žalgirisa, dvadesetak napada više od svog rivala) nalazio sigurnost i ritam koji im je omogućavao da uvek oni budu ti koji imaju prednost i diktiraju tempo, Zvezdu je njena orijentisanost na brze napade izjedala iznutra.

Ekipa je to koja, zbog svog sistema pozicionog napada, izgleda kao da samo i zna igrati brzo – ili se lopta brzo spušta Marjanoviću, ili sve odlazi u peršun. Kada ih vidimo kako staju u dug napad, gde lopta nikako ne uspeva doći do niskog posta (kao npr. u Barseloni), znamo da nešto ne valja. To je jedna opasna neraznovrsnost u igri: svi Zvezdini napadački bitni bekovi – Vilijams, Dženkins, Blažič dok je još bio „živ“ – su igrači koji obožavaju da udare brzo, da akcije završavaju nekoliko sekundi po prijemu lopte. Nije slučajno što Vilijamsa zovemo „Zvezdinim kvoterbekom“: šta je drugo zadatak kvoterbeka nego da poene osvoji samo jednim brzim pasom?

To je odlično kada se takav munjevit ritam uspe nametnuti ekipama koje su slabije, ili van forme, zbog čega je Zvezda tako ubedljivo dobijala Laboral ili Valensiju (obe ekipe su u međuvremenu smenile trenere), i zbog čega tako ubedljivo igraju u ABA ligi, računajući tu i skorašnju pobedu nad mađarskim Solnokom od čak +40. Ali kada nešto krene po zlu, kada se ubaci poluga u mašinu, Zvezda izgleda nema sposobnost da produktivno stane na loptu, da se smiri i porazmisli u kom pravcu sada treba krenuti. Ne pomaže tu ništa što su igrači koji najviše pokušavaju da napade okončaju što je pre moguće Vilijams i Dženkins. Nalazi se u tome jedno razilaženje pogleda. Dok gledaoci, navijači, možda čak i saigrači njih posmatraju kao plejmejkere, organizatore i stabilizatore igre, oni sebe posmatraju kao obične bek šutere koji ne gaje nikakvu vrstu odgovornosti prema postavci igre, prosto se posvećujući šutiranju i ličnom driblingu. Što je ogroman problem jer, kao što smo napominjali, to čini da Zvezda zapravo nema Vođu na terenu; nema igrače koji će smiriti ekipu i stati na loptu. Onda kada ekipi treba izvor mira i sigurnosti, Vilijams i Dženkins delaju kao potpaljivači sve veće, sve nervoznije želje da se napadi završe što kraće, što brže, i bez puno petljanja. Otuda i 19 promašenih trojki na utakmici: dok su prve tri ili četiri bili opravdani promašaji u uvodu teške evroligaške utakmice, ostali su bili bojažljivi šutevi igrača koji su bili plutajući subjekti, bez sigurnosti, smisla i usmerenja. Taktična nervoza koliko i ona unutrašnja.

Zvezda je sinoć doista igrala u veoma lošem raspoloženju, u veoma lošoj formi, ali bio je to loš trip koji ipak nije bio veštičje neobjašnjiv, već koji je direktno proizilazio iz, videlo se, ograničene postavke igre. Radonjić svoj tim poznaje, to nije upitno, i sa njim ima dobru hemiju. Dobro postavlja igru, što se najviše vidi u tome što je koliko-toliko konsolidovao prethodno divljačku ekipu uvođenjem kamena oslonca u vidu Marjanovića, i time što je pametno iskoristio prednost koju Blažič, Kalinić, Lazić mogu doneti po pitanju izvrsne odbrane. Loš je, međutim, Radonjić u pisanju odgovora; lako je igrati protiv ekipa koje su individualno slabije ili koje igraju „svoju igru“, ali kako odgovoriti na težnju drugog trenera da čita vašu tablu za crtanje, da vam minira sve što ste izgradili, težeći da kroz dekonstrukciju vaše igre izbori svoju pobedu?

Jer to je ono što je uradio Krapikas učinio Zvezdi, i to je bio njegov plan. Opasna rabota, pogotovo u ovom periodu: Radonjić sada sa pravom može strahovati od toga da ga čak i realno slabije ekipe – a Žalgiris to i jeste, jer je jednu očajnu Zvezdu dobio jedva sa dva razlike – počnu čitati i ometati u napadačkim namerama. No, to je jedna vidovnjačka pretnja, koja se može a i ne mora ostvariti. Više brine, mislim, to što je Zvezda u samo sedam dana odigrala i najbolju i najgoru svoju utakmicu u sezoni. Loša forma je ružna za oko, naročito ako ste navijač, ali je nešto što je prirodno poput prehlade; ali igrati sa velikim oscilacijama veliki je problem za ekipu, naročito pred nastupajući turbulentan period finiša sezone.

 Fotografije preuzete sa www.kkkcrvenazvezda.rs