Blog

O pismenosti i pisanju

Dimitrije Vojnov, Beograd

Nažalost, gimnazija me nije dovoljno opismenila. Uprkos tome što sam počeo da pišem za novine još kao učenik trećeg razreda srednje škole, i dan-danas pravim strašne greške, i jedino me teši poznata izjava Bogdana Tirnanića da je tek posle nekoliko decenija pisanja savladao upotrebu zapete. Jedan od razloga zašto se nikada nisam dovoljno potrudio da izbrusim svoj rukopis bili su urednici i lektori sa kojima sam radio. Oni su vodili računa da se moji tekstovi “opismene” pred odlazak u štampu i ta magija se dešavala mimo mene. Otud me je prijatno iznenadio nedavni poziv jedne izdavačke kuće da napišem pripovetku za jednu zbirku koju bi činile priče javnih ličnosti koje su možda i pisale prozu, ali su pre svega poznate po drugim stvarima. Poziv je zvučao interesantno, imao sam ideju o čemu bih pisao, a onda sam upitao “Ko će biti urednik?”

Ispostavilo se da će urednika biti, ali da to nije neko ko mi uliva poverenje. Učinilo mi se da će ta “magija” koja je opismenjavala moje tekstove izostati. Kada sam zatražio da priče uredi neko ko mi uliva više poverenja kako bi “upriličio” ne samo moj već i ostale rukopise neiskusnih “prozaista”, izdavač je rekao kako se njima ova knjiga već u startu ne isplati, kako je njihov cilj da sa gubitkom promovišu prozu, kako će konačno oni podneti najveći trošak u ovom projektu – štampanje knjige. Tada sam im ponudio da ja štampam knjigu, a da izdavači napišu priče. Naravno, pod uslovom da prethodno postanu javne ličnosti. Rekoše da ne umeju. To znači da nije štampanje najskuplje, već pisanje.

Zašto se svest o toj vrlo jednostavnoj činjenici u međuvremenu nekako zagubila? Odgovor je nažalost u tome što pisanje “ispunjava” pisce. Koliko god to naivno romantično zvučalo, ljudi pišu da bi izrazili svoje stavove, osećanja, reagovali na probleme, zabeležili događaje i spasili ih od zaborava, i produkcije ima čak i onda kada se ne finansira. Nažalost, postavlja se pitanje koliki je deo te produkcije zapravo ozbiljan? Jako mali broj pisaca živi od pisanja već svoj porodični budžet moraju da dopune radom u novinama, u školama i na fakultetima, i ako imaju sreće uspevaju da barem u širem smislu žive od bavljenja književnošću. Mnogi nemaju sreće čak ni da žive od književnosti i rade neke poslove koji su van njenih okvira. Jasno je da ljudi kojima su interesovanja rasuta teško mogu da se posvete ambicioznijim delima, velikim istraživanjima, brušenju rukopisa itd. Čak i kada naiđu na ozbiljnog urednika, samo debitanti među njima zaista slušaju sugestije. Ko drugi hoće da radi na rukopisu koji je predao jer već misli da je kvalitetan, da ga menja, interveniše na obimnom tekstu, osim ako nije ucenjen objavljivanjem? Ili neko ko je natprirodno skroman i željan da usavrši svoj rukopis?

S druge strane, i urednici rade za minimalan novac, tako da ni njima nije baš lako da neprekidno čitaju obimne rukopise, osmišljavaju sugestije, istražuju podjednako koliko i pisci. Rezultat je produkcija romana koji su vrlo često solidni, a u njima se krije odličan rukopis koji nije uspeo da se oslobodi jer je izostala urednička intervencija. Književnost je temelj civilizacije, još uvek. Ali civilizacija je na dovoljno visokom nivou već sada da se taj temelj može rasklimati. Šta je sa drugim tekstovima koji oblikuju naš život – recimo onim informativnim? Verujem da biste se iznenadili kada bi novine označavale sve one tekstove koji  su objavljeni, a nisu plaćeni. Mnogi beogradski dnevnici čak imaju praksu da objavljuju tekstove koji im se pošalju, samo ako ispunjavaju određene kriterijume. Ako nam je jasno šta “ispunjava” ljude koji pišu romane, postavlja se pitanje šta je motiv onih koji besplatno pišu u novinama?

Ima tu skribomanije, ima ličnih interesa koji mogu biti politički ili naprosto statusni – nikome nije štetilo ako je imao reputaciju kolumniste ugledne prestoničke novine, a rezultati su u korist svih izuzev javnosti. Uveren sam da su mnoge ugledne novine namerno objavljivale svinjarije samo zato što su znale da će ti članci pokrenuti lavinu reakcija uglednih ljudi i napuniti njihove stranice neplaćenim tekstovima velikih imena. Bio sam u nekoliko navrata učesnik situacija u kojima su na moje kolumne reagovali ljudi koji su bili nečim nezadovoljni, a urednici bi me onda pritiskali da im napišem (neplaćen) odgovor. Nisam se upecao. Međutim, mnogi ljudi ne uspevaju da prepoznaju taj trik. Kao što su televizije forsirajući takmičarske i reality programe dovele do toga da im glavni protagonisti emisija budu gledaoci, a ne profesionalci, tako su i naše novine, sve više “reality novine” umesto profesionalnih listova. Plašim se i da naša književnost sve više dobija taj reality prefiks. Srećom, ostalo je još pomalo nas koji smo svesni da smo nepismeni, i trudimo se da radimo za publikacije sa minimumom profesionalnih standarda. Možda je baš nepismenost poslednje utočište profesionalno obrađene pisane reči kod nas?

Autor je scenarista iz Beograda