Blog

Ceo svet je glumište gde ljudi i žene glume

Nevena Varnica, Novi Sad

Prvobitan naslov ovog, pokazaće se nostalgičnog, bloga trebalo je da bude "Nikad više zabave, nikad više dosade", ali sam u međuvremenu pročitala nekoliko tekstova o ovim kategorijama,pa sam odustala. Najsvežiji mi je članak u kojem je priređen deo iz knjige Osvajanje sreće Bertranda Rasela, engleskog filozofa, pisca i matematičara, iz 1930. godine koji je savetovao roditelje da svoju decu nauče da dosadu učine plodonosnom, tvrdeći da je neophodno razviti sposobnost da se trpi dosada jer je to neophodno da bi se vodio srećan život. Upravo "plodotvorna monotonija" kod dece razvija kreativnost i maštovitost i upravo je radost detinjstva u stvaranju nečega ni iz čega, uz pomoć imaginacije i truda. Onda sam odlučila da naslov promenim u "Nikad više zabave, nikad više ispraznosti" razmišljajući o tome koliko se različitih sadržaja nudi, a koliko se malo vremena posvećuje i jednom od njih. Pristup različitim podacima je omogućen gotovo trenutno, ali se sadržajne, proverene informacije danas itekako plaćaju.

Savremena tehnička sredstva, mnoštvo medija i ubrzano vreme svakodnevno nas zasipaju fotografijama, rečima ("reči, reči..."), citatima, vestima, analizama – koje niko, zapravo, niti gleda, niti pročita. A i ako čitaju, većina ih čita u F (tj. u F). Nekada je važilo pravilo da novine traju do sledećeg jutra tj. dok ne izađu nove. Danas sadržaj traje dok se pogled ne skrene na sledeći. Još kada sam se prisetila da na jednu pozitivnu vest dođe između 18 i 32 negativne vesti, zimska sumornost je počela još sablasnije da mi se kezi iz ćoška, pa sam ovu temu ostavila za neki naredni, prolećni tekst i okrenula se pozorištu.

Renesansno doba, po uzoru na antiku, negovalo je eruditne komedije, pastorale, tragedije, a novo vreme iznedrilo je farse, komične scene i komediju del arte. Pozorišne predstave izvodile su mahom putujuće ili amaterske družine, izvodeći predstave na gradskim trgovima ili, ređe, na značajnim porodičnim okupljanjima – svadbama, svečanostima povodom slanja ćerki u manastir i drugim. Malo je poznat podatak, na primer, "da je i sama Dubrovačka republika pozajmljivala pevače žonglere od susednih bosanskih i srpskih vladara, kada su to iziskivale važnije svečanosti, a naročito proslava zaštitnika dubrovačke republike sv. Vlaha" (D. Pavlović, Starija jugoslovenska književnost, 1971, str. 45). Pozorište je institucionalizovano kasnije (u Dubrovniku, na primer, tek krajem 17. veka), a dramske komade autori su pisali imajući na umu ukus publike, pre svega (nemojmo zaboraviti koliko je scena borbi, mačevanja, dvoboja kod Šekspira), i aktuelnost društveno-političkog trenutka.

Nekada su glumci dolazili publici, a sada publika dolazi glumcima. Da li bi se putujuće pozorište moglo revalorizovati? Novo vreme, nove ćudi, istina je, ali da li bi se iz starih vremena ponešto moglo naučiti i primeniti? "Dogvil Kokana Mladenovića trebalo bi da se igra na svakom trgu, da je što više mladih vidi!",  nedavni je status moje studentkinje Milane. Dosada je potrebna, "sva najveća dela u sebi imaju dosadne delove, a svi veliki životi imaju nezanimljive epizode" (B. Rasel, nav. delo). Da – delove, da – epizode, ali da li iko sebi može da pruži pravo da bude ceo dosadan, stalno dosadan i da to prodaje pod glazurom mode, inovativnosti i čega sve ne? Hajde što nedostaje Horacijeva zabava, ali što nema ni Horacijeve pouke? Narodno iskustvo uči nas šta se ne može prodavati za bubrege i od čega se pita ne može napraviti. Moj primer za izuzetak koji potvrđuje ova pravila je, oprostite ako je nekome isuviše jeretički, predstava čudesnog Nikite Milivojevića Henri šesti (I deo) u kojoj je pokazao šta se može učiniti uz odlične glumce i jedan okrugli sto!

Povodom pozorišta, ovih dana vrlo je akutelno pitanje niskih cena karata za predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Verujem da su oni koji su stajali u dugom redu i uspeli da kupe ulaznice po 100 ili 200 dinara vrlo srećni. I sama bih bila. Veoma. Naravno, pojavili su se, odmah, glasovi da većina ne bi ni išla u pozorište da karte nisu toliko pojeftinile.

Dozvolite da vam ispričam svoju nostalgičnu priču. Pre tačno dvadeset godina u Novom Sadu, bioskopi su bili prazni. Karte su bile preskupe, nama studentima naročito. Išli smo vrlo retko (ovde je to eufemizam za nikad). Bili su aktuelni video klubovi, u kojima smo iznajmljivali vhs-ove moleći Boga da snimak bude bar gledljiv. E, onda sam u jednoj televizijskoj emisiji videla prilog o Kventinu Tarantinu i njegovim Petparačkim pričama. Em neobičan scenario, em montaža i inovativna režija, em glume Džon Travolta i omiljeni Harvi Kajtel. Ali, kako namoliti nekoga da ide sa mnom kada je karta iznosila polovinu mesečne stipendije. Bukvalno. Prijatelji, kolege, drugari jednostavno nisu hteli da rizikuju. I, prelomim. Dozvolite mi na ovom mestu malu digresiju u vidu verbalnog selfija. Mislim da bi se većina ljudi koji me poznaju složila da sam onako, vrlo fina, vedra, druželjubiva. Ali, meni se u životu Nikada Niko Nije obradovao toliko koliko su mi se obradovala dvojica nepoznatih mladića tog dana u bioskopu Arena. Naime, izabrala sam jedan dnevni termin i otišla.. Kada sam prišla blagajnici, pitala sam je da li će biti projekcije filma jer je papir na kojem je obeležavala zauzeta mesta bio gotovo čist i odgovorila mi je da hoće. Opušteno sam krenula ka ulazu u salu, pored kojeg su stajala ta dvojica i razvodnik. Širina osmeha i sjaj u očima tih momaka neprepričljivi su. Moje iznenađenje bilo je srazmerno njihovom oduševljenju. A onda su mi pojasnili. Njima je bilo rečeno da će film pustiti ukoliko se pojavi bar još jedan gledalac!

Zaista obožavam bioskope i sa nostalgijom se sećam stare Tribine. Na primer, Poslednji valcer u Sarajevu gledala sam, u tom prostoru, pre nekoliko godina, potpuno sama. Sada već može da izgleda kao da izmišljam, ali setimo se da život često nadilazi i literaturu i film. Nasmejanom bucku koji mi je najnormalnije pustio da gledam odličan film koji je tokom sarajevske opsade bio u bunkeru, i dan-danas se najsrdačnije javljam na ulici. Verovatno misli da sam neka otkačena luda, ali i tu se setim Šekspira – lude često vide malo dalje. Taj njegov gest za mene nije ni novosadski, ni po naški način ljubazno gostoljubiv, ni građansko fini. On je za mene najlepši Ljudski gest. Zašto sve ovo, zapravo, pišem? Zato što su se nakon nekoliko meseci, te iste `95. godine, u toj istoj Areni, karte prodavale za tri dinara. I bilo je puno. Non-stop. Stajali smo u redu i bili srećni ako bismo dobili svoje tikete (recimo, Kraljicu Margo gledala sam iz prvog reda, pa sam tokom masovnih scena sa mnoštvom glumaca i konjima, te Bregovićevom muzikom, imala želju da zbrišem sa sedišta kao onomad, sto godina ranije, gledaoci pred vozom braće Limijer). Da li bih gledala filmove i da su bili tridesetostruko skuplji? Verovatno bih, ali jako, jako retko. Da li mi je odgovaralo što su karte toliko pojeftinile? Jeste. Da li i danas studenti idu utorkom kada su cene snižene? Idu. Da li je bioskop danas skup? Jeste.

Sa pozorištem je isto. Obožavam ga. Gledala sam mnogo predstava, ali i mnogo nisam. Ili je bilo skupo, ili je bilo rasprodato. Na mnogima sam sedela sa strane. Sa nostalgijom se sećam Tri čekića, o srpu da i ne govorimo sa fenomenalnim glumcima Srpskog narodnog pozorišta krajem osamdesetih, i Predraga Tomanovića u Staklenoj menažeriji. Ili Nebojše Glogovca kao autobuskog zlostavljača u Buretu baruta, Sergeja Trifunovića kako peva Zajdi, zajdi i Vojislava Brajovića i Dragana Nikolića u istoimenoj predstavi koja je za mene imala katarzično dejstvo. Pa onda Radoja Čupića kao Oberona u Snu letnje noći, Nebojše Dugalića u Prokletoj avliji, Aleksandra Gajina u Arseniku i starim čipkama... Najbolje "duele/duete" koje sam videla činili su Petar Božović i Žarko Laušević u Originalu falsifikata i Mirjana Karanović i Rade Šerbedžija u Ko se boji Virdžinije Vulf? ...

A danas? Zašto ne omogućiti mladima da stvaraju svoje buduće nostalgične albume? Zašto ne nagraditi one koji godinama dolaze i plaćaju skuplje? Jeste, problem je u novcu. Bilo bi više gledalaca kada bi cene bile povoljnije. I jeste, ima onih koji u pozorište jednostavno ne idu, i neće ići ni da im ponudite karte za dva dinara druže. Njih to ne interesuje, imaju oni svoje zabave na vodi... Kako vam drago, ali na ovoj našoj životnoj pozornici, nažalost, mnogo toga burgija novac. Siromaštvo je sve veće. I bogatstvo je sve veće. Paradoksalno ili ne, bogatih je sve manje, a siromašnih je sve više na ovom globalnom seoskom glumištu.

Ovoga puta neću završiti citatom. Završiću primerima i jednim pitanjem. Iz iskustva znam da studentima nije svejedno da li su pozorišne karte 380 dinara ili 400 dinara. Tu se ništa ne pitam, nažalost, jasno mi je zašto je to tako. Iz iskustva, takođe, znam da su jedanaestodnevne ekskurzije po severnoj Italiji, južnoj Francuskoj i Barseloni oko 300 evra, a trodnevne ekskurzije do Novog Pazara i Vrnjačke Banje sa obilascima srednjovekovnih manastira oko 150 evra. KAKO? ZBOG ČEGA?