Blog

O lepoti, rukama i vitezovima

Nevena Varnica, Novi Sad

Da li ste, nekada, zamislili Mikelanđelovog Davida obučenog? Ja jesam. I po kakvoj god modi da sam ga "opravila", bojim se da nije išlo. Jer, kako veli narodna mudrost: Čoveka delo krasi, a ne odelo. Em što je imao telo savršenih proporcija, em što je izašao naspram Golijata. Nema ukrasa, nema maskiranja, nema prevare (tu bi imala smisla ona krilatica: ili jesi ili nisi, a ne u kojekakve propagandne svrhe). Ili uzmimo za primer Mikelanđelovog Mojsija? Figura grandioznih razmera ukazuje na grandioznost motiva i veličanstvenost poduhvata, sve ostalo je u drugom planu.

Ovaj tekst trebalo bi da je nastavak prethodnog i da se u njemu ogleda, te da za temu ima mušku lepotu, dobrotu i erotiku. Različiti tekstovi poslednjih godina zatrpavaju papirnu i virtuelnu stvarnost, pa se može čitati o tome kako da postanemo bolji, lepši, uspešniji, još lepši, još bogatiji, još srećniji, ljubavniji, spretniji. Uh! Povodom toga, lično bih sve najradije svela na jednu rečenicu: žene bi trebalo da budu ženstvene, muškarci bi trebalo da budu muževni. I kraj. Savršeno jednostavno. Jer, savršenstvo oduvek teži jednostavnosti. Univerzalna kategorija Lepote ne bi trebalo da se svodi na minorne kategorije. Budimo Lepi, budimo Ljudi, ma kog pola ili spola bili... Ukusi su različiti i o njima se ne raspravlja, poučili su nas još stari Latini. Svest o lepom je subjektivna, i po čemu je prelepa žena, recimo, lepša od prelepog muškarca, na primer? Lepota je jedno, i ono što važi za lepu-dobru ženu važi i za muškarca. Zar viševekovne atribucije ne govore dovoljno? Mužastvene žene (srednjovekovna literatura), lep kao lepa devojka (usmena tradicija) ili devojke poput vitezova (barokna književnost). Kažu da je vitez romantizovana predstava nekadašnjih ratnika i junaka. Ma kako bilo, i dalje se zalažem za sve ono što ostaje kada se odbaci pretežak viteški oklop: kodeks časti, težnja ispravnom cilju, moral, a ne moralisanje i principi.

Bog je Lep. Lep je i đavo, ali... Njegova lepota je ograničena, ona nije božanska kategorija. Poneki tvrde da je za muškarca dovoljno da bude zericu lepši od đavola. Hm? Ne bih se složila. Ako krenemo od hrišćanske postavke da je nečastivi pali anđeo, koji je sedeo tik uz Gospoda, onda je on anđeoski lep, i morao bi biti takav da bi bio privlačan. Njegov pad otkriva zlu prirodu koja se ispoljava kasnije. On svoju lepotu koristi da bi zaveo, dok se ružnoća sagledava kasnije, kada biva kasno.

Različiti portreti renesansnih žena i muškaraca, otkrivaju smirene, dostojanstvene izraze lica i nijanse različitih boja postignute različitim usavršenim tehnikama. Na njima uvek primećujem ruke. Sigurno postoje različita tumačenja simbolike ruku na platnima starih majstora među istoričarima umetnosti ili slikarima, ali one za mene imaju posebno značenje. Njihove ruke, za mene su ogledala njihove duše, unutrašnjeg mira, sklada, vrednoće, umeća i moralne snage. Nije to slučajno. Verujem da je renesansni umetnik bio svestan da je Čovek mnogo više od lepog lica, frizure ili svoje seksualnosti i da portretisanje ruku zaokružuje ljudsku predstavu.

Postoji priča o rukama koja me godinama fascinira. Prvi posrednik bio je Momo Kapor – čuveni "laki" pisac ili pisac "lake" literature. Hm, pokušajte da samo na tren budete laki i pišete lako, pa ćete se uveriti koliko je to, zapravo, teško – a kasnije sam se sa njom susretala više puta u različitim prilikama. Priča je stara pet stotina godina. Te šake, dakle, pola milenijuma obasjavaju nas posebnim sjajem. Zamislite, pet stotina godina jednog crteža iz starih vremena naspram pet minuta slave modernog doba?! Priča ide ovako: Albreht Direr imao je brata Alberta koji je takođe posedovao slikarski dar, ali kako su poticali iz osamnaestočlane porodice, nije moglo biti obojici omogućeno školovanje. Bacali su novčić i Albreht je dobio pravo na slikarsku školu uz dogovor da će ga brat izdržavati, a kada je bude završio, on će bratu uslugu vratiti na isti način. Albert je nekoliko godina proveo radeći u rudniku, a kada je drugi Direr izučio slikarski zanat, došlo je vreme da se ispuni dogovor do kraja. Međutim, rudarske ruke bile su povređivane, obolele i izrađene teškim poslovima, pa je bilo jasno da se njima ne može postići ona preciznost finih linija na bakrorezima i pergamentu. Jednostavno, za drugog brata, bilo je prekasno. Nedugo zatim, u znak zahvalnosti, Vitez među slikarima, Albreht Direr "portretisao" je brata na genijalan način. Crtež jednostavno nazvan samo Ruke koji se često imenuje i kao Ruke koje se mole u sebi sadrži sve istinske vrednosti: Žrtvu, Odricanje, Ljubav, Porodične vrednosti, Bratsku požrtvovanost, Umeće i Čovečnost objedinjene vrhunskom Umetnošću. Imajući sve ovo u vidu, A. D. mi je još lepši na svom Autoportretu u kožuhu, koji poneki nazivaju i Direrov hristoliki autoportret. Ima, možda, određene doze sujete i slikarskog egzibicionizma u portretisanju sebe samoga poput Hrista, ali Direr je to sebi mogao da priušti, jer – njegova slava je već za života bila direrovska, a ne vorholovska! Umetnost postavlja zagonetke i iznova otvara nova pitanja. Ne zaboravite da niko, i ništa, nije tu da nam da konačne odgovore – nego samo da ukaže na putokaze. Za odgovore smo odgovorni sami!

Post skriptum: za sve one koji možda ipak očekuju konkretan primer kako biti pravi muškadin 21. veka, prizivam u pomoć prijatelja, i prosleđujem vam njegov jednostavan savet.

Lepota, muška – Moderni muškarac 21. veka mora držati do svoje ulaštenosti. Život više ne vredi ni popišanog boba, ako pri ruci nemaš prezle aloje, jojoba zejtin i sandalovinu ispod sača. Nije teško izračunati da bi mi za vraćanje zdrave gipkosti samo levog podočnjaka trebalo pola plate. A pravila je bezbroj: krema protiv tarupanja laktova nipošto ne ide preko kolena, a losion za mekoću ušnih resica ne sme u dodir sa podbratkom, koji valja, u pravilnim serijama, tapkati kitovim mrsom. Za pete ide oko dvanaest emulzija, sve jedna drugoj do uveta, a pincete za nosne dlake nipošto ne turati u ostale telesne zjapine, gde je rastiš pokučastiji. Jezik se struže s nekoliko špahli, a pupak specijalnim tuferima u pravcu kazaljke na satu, jer se inače lako odreši. Zubni konac mora proći NASA testove opterećenja, a treba ga po ustima drombuljati satima, s tim da si zasro stvar ako njime žuljaš desni. Za celulit i strije neophodno je sačiniti akcioni plan i parafirati ga u Briselu*.

*Predrag Ž. Vajagić, Branislav Zukić, Kucanj u prazno – dojmovnik marginalizma, Binder, Beograd, 2014, str. 143.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)