Blog

Naopaki, novi svet ili karnevalizacija non stop

Nevena Varnica, Novi Sad

"Moje lice je slika. [...]Koje lice može prolaziti kroz vreme a da se ne pretvori u masku? Koje lice može trvditi da poseduje svežinu nekog prvog pogleda? Lica imaju izuzetno veliku gustinu, zbog čega izgledaju nezgrapno. Na trenutak zamišljam svet u kome bismo sretali samo maske. Na svim sastancima širom sveta, svi upravni odbori bi ličili na svečanost na kojoj nikada ne bismo videli pravo lice. Šarene maske. Zamišljam laganost, bezimenost, teškoću da se krene s manipulisanjem. Od svega bi samo oči i usta bili pravi. Morali bismo da se poljubimo da bismo saznali hoćemo li potpisati ugovor, humanitarnu povelju, da bismo saznali hoćemo li se prepustiti ljubavnim ili ratnim igrama. Ah! Samo takva neposrednost!"[1]

Da smo sada u davnim, starijim vremenima, 6. januara počelo bi karnevalsko doba godine. Njega bi obeležile mnogobrojne svečanosti, intezivirane u pokladnim nedeljama, neposredno pred Veliki uskršnji post. Karneval predstavlja nadzirano i vremenski omeđeno ludovanje prema kome se crkva odnosila prilično neodlučno – s jedne strane osuđujući razuzdanost i neumerenost, ali – s druge strane nikada ozbiljno ne nastojeći da ga ukine. Mudro i perfidno, ovo iskliznuće iz svakodnevnog, uobičajenog vremena bilo joj je potrebno kao pritivteža vrednostima hrišćanskog života – jer, bez greha ne bi moglo biti ni pokajanja. Karneval je bio vreme zabave, prividne slobode i privremeno legalizovanih poroka. Maskiranjem i prerušavanjem identitet osoba pod maskom se menjao, a učesnici su se oslobađali svojih svakodnevnih društvenih uloga. Najčešće se preoblačenjem ostvarivala zamena polova, starosne dobi ili društvenog statusa. U doba karnevala dolazilo je do inverzije – tradicionalnog mundus inversus-a– naopakog, izokrenutog sveta. Tri glavne teme bile su: hrana i procesi hranjenja i pražnjenja, ljudska polnost i seksualnost,koja je najčešće bila hipertrofirana i groteskna, te nasilje– sve to trebalo je da omogući katarzu.

Karneval je jedna od meni omiljenih tema, a sloboda jedna od opsesivnih. Tokom karnevala, u ograničeno vreme pod maskama, dakle, postojala je Sloboda. Sluge su, na kratak, ograničeni period, postajale gospodari, muškarci žene i obrnuto, a ljudi su – zaodenuti maskom, kostimom i mrakom – mogli da govore, pevaju i izvode šta su hteli. Nije bilo dozvoljeno jedino maskirati se u kneza (u Starom Dubrovniku) ili u dužda (u Veneciji), ostalo jeste. Recitovani stihovi popularnih salonskih ili češće bestidnih uličnih maskerati, bili su takođe zamaskirani i zaodenuti višeslojnim smislom i aluzijama na Bibliju, popularne kanconijere ili komedije. Usled preterane razuzdanosti i bestijalnosti, na pragu modernog doba, tokom 18. stoleća, bili su zabranjivani. U naše vreme neguju se u pojedinim delovima sveta, onako pomalo i uglavnom komercijalizovano. Kako je, zapravo, danas, i čemu ovakav naslov? Da li su sloboda, demokratija, zabava, sreća zaista prisutne non stop od 00 do 24h! Ili se sve češće stiče utisak da ovaj vrli, globalizovani, veliki svet počiva na izokrenutom karnevalu, tokom kojeg je sve, zapravo, kvazi i provincijalizovano (provinciju sagledavati kao stanje duha); da se umesto demokratije nudi njena zloupotreba, a da se sloboda svodi na nametnut izbor tipa (primeri su izabrani nasumično, broj im je beskonačan): izaberi jedan od dva ili deset, potpuno je svejedno, rijalitija ili majoneza ili dezodoransa sa bezmalo beskrajnim rokom delovanja (sic!). Moj prijatelj čak tvrdi da se sloboda svodi na biranje između metka i konopca, ali Optimista u meni još uvek žmuri na jedno oko.

Karnevalske maske mahom su bile ustaljene, neke su tokom vremena postajale deo komedija i tipiziranih likova i bilo bi interesantno sagledati kako neke od njih izgledaju danas. Maska br. 1 – doktor (napomena: svaka maska ima izuzetaka koji vraćaju veru u ljude, u ljudsko dostojanstvo i profesije kojim se bave!) Veoma malo plaćena za svoj rad, obezvređena, prinuđena da radi privatno za skupe novce ili da uzima proizvode u šarenim kesama i kovertima kad radi državno. Ilustracija br. 1 (napomena: sve ilustracije su iz ličnog iskustva): rano jutro, mama i ja ulazimo u čekaonicu društvene ambulante, svi pacijenti drže poklone u krilu. Soba liči na dečju rođendaonicu, a ne lekarsku ustanovu. Pa ako to nije karneval...? Nadovezuje se maska br. 2 – pacijent koja kaže da darove nosi zbog – a) uroka, b) da bi tretman bio bolji, c) da bi se zahvalila i nagradila masku br. 1. Hm? Zar pomaganje i spasavanje ljudskog života nije najvredniji cilj i najveća Ljudska nagrada? Znam i razumem kategorije dara i uzdarja iz tradicionalne kulture (tradiciju sagledavati u vidokrugu očuvanja vredosti porodičnog, društveno ispravnog i moralnog života, a ne u ogledalu običaja da se, na primer, ode u crkvu, jer je red, nakon jednodnevnog posta pred Božić, pa se gurati i gaziti one pored sebe i nakon toga se najesti i napiti odmah nakon ponoći usled velike gladi), ali zar darivanje ne bi trebalo da bude iz srca i duše, poput darovitosti, a ne iz straha i obaveze?

Maska br. 3 – sveštenici. Najlepše, najmirnije i najblaže lice koje sam videla bilo je lice monahinje u manastiru Gradac, dok je najveću nevericu izazvala prodajna kolekcija kozmetičkih proizvoda u zadužbini kneza Lazara (ilustracija br. 2 – tamo možete da kupite losion protiv celulita ili antirid protiv bora pod imenom Carice Milice!) Nisam kupila ništa, što od iznenađenosti, što od stida. Kaže mi prijateljica: pa šta, i u Beču prodaju mocart kugle? Možda sam i sama zamaskirano licemerna, ali mislim: u redu, ali ne prodaju mocart kremu protiv hemoroida, na primer!? Maska br. 4 – političari (evoluirala od maske plemića i predstavnika vlasti). Ovo nekako dođe kao oksimoron. Srbija je početkom 20. veka bila `mala zemlja po kojoj su hodali veliki ljudi` (Radovan Samardžić), a danas gledamo kako po njoj hode maske Topalovića i ostalih Superheroja. Kvazi heroja, naravno. E, moja Slobodo mučenice, kad nam ostaneš da na izborima biramo između onoga koji je kupio diplomu i onoga za čijeg je mandata bilo omogućeno kupovanje diplome! Maska br. 5 – trgovci, Fariseji i ostali bankari. Maska je, gle čudesa, dvostruka, poput Janusove. One kupuju, prodaju, oduzimaju i dodaju. Sve u svoju korist, razume se. (Ilustracija je pregršt, razumemo se). Maska br. 6 – prosvetari. Degradirana, poput prve maske. Takođe višestruka – renesansna maska učitelja sada neizostavno ide uz masku učenika. Sa njom deli prava i obaveze. Učenicima prava, učiteljima obaveze. Pošteno. Poštenje je lažno, naravno, jer ovo karneval!!! Maski ima još, ali bojim se da će zabava pokazati svoje drugo lice, pa završavam polako maskom br. 7 – roditelj, koju sam izmislila želeći da se na kratko uključim u svakodnevne priče i polemike o vaspitavanju (tema je izazovna i posvetiću joj više pažnje u nekom od narednih blogova). Ova maska za mene je nema. Moja pokojna prababa Jelisaveta Dragin, devojačko Sremac, imala je običaj da, o roditeljstvu kaže: "Ko ima nek` ćuti, ko nema nek` ne laje". I tačka. Uzdaj se u sreću, budi dobar primer i voli! (Ovo je napisano prvenstveno zbog dužebrižnika i savršenih majki i očeva koji ostavljaju komentare dajući svetle primere o svom idelnom roditeljevanju).

I da se vratimo na osnovne teme. Nekada je prenaglašavanje erotskih i seksualnih atributa bilo u funkciji zabave i katarze, danas je imperativ. Groteskna su sva ta silikonska lica, grudi i tela na koja bi se trebalo ugledati!? Da, istinski je mnogo toga izokrenuto. Fudbal sam prestala da pratim i onoliko malo onog trenutka kada sam shvatila da se više piše o koferima LV i kaiševima Golče i Dabana (inverzija i aluzija su jasne) koje igrači nose dolazeći na pripreme nego o uspesima koje postižu. Uprkos svemu, svoju masku Kalimera zadržavam i dalje. I dalje me boli nepravda da zbog nekoliko pojedinaca stradaju svi – bilo da je to odeljenje u osnovnoj školi, firma ili država ili Zakon o saobraćaju. Takođe, i dalje duboko verujem da bi svet zaista bio bolje mesto kada bismo svi najbolje radili ono čime se bavimo. I verujem u Strpljenje. Ova kategorija, strahujem, polako se gubi. Pogledajte školarce koji ne žele više da čitaju Decu kapetana Granta Žila Verna ili Balzakovog Čiča Goria kažu – dosadan im je početak. Ne znam kako bi oni zamislili Mikelanđela, na primer? Da li bi pomislili da je on za tri i po nedelje, plus-minus koji dan, oslikao Sikstinsku kapelu? Uh! Nekome su možda tibetanski monasi simbol strpljenja, meni su Mikelanđelo i Pomet i, prizivajući Marina Držića, završavam Pometovim rečima: "Ma se je trijeba s brjemenom akamodavat (prilagoditi, nap. N. V.) ; trijeba je bit vjertuozu tho hoće renjat (vladati) na svijetu. Kralj je čovjek od ljudi kad se umije vladat. [...] Trijeba je bit pacijent (strpljiv) i ugodit zlu brjemenu da se pak dobro brijeme uživa".[2]

[1]Antonio Kazas Ros, Almodovarova teorema : roman, prevela Izabela Nikodijević, Mono i Manjana, Beograd, 2009, 75.

[2]Marin Držić, Dundo Maroje : komedija u pet činova, Rad, Beograd, 1980, 90.