Blog

Može li Renesansa preporoditi svet?

Nevena Varnica, Novi Sad

Na šta pomislimo kada čujemo reč Renesansa? Na Italiju, grandioznost, Umetnost, hedonizam, Čoveka, otkrivanje novog, na Nauku. Mnogo trgovine, mnogo novca, razlike u staležima, razgranati pomorski putevi po Sredozemlju i kopneni karavanski do Male Azije, procvat svih vidova umetnosti, pa mnogo slikara, skulptora, muzičara, pesnika, dramskih pisaca, mnogo kurtizana, sveštenika, glumaca, prevaranata, mnoštvo gozbi, karnevalskih svečanosti, putovanja. Reklo bi se, mahom među neupućenima, sve kao i danas (sic!), jer sve to u određenom vidu postoji i u naše vreme, ali! Gde ima ali, tu nešto fali, pa iole upućeni mogu da zaključe da društvo u kojem živimo definitivno nije renesansno društvo, a svi zajedno možemo se zapitati da li iskustvo od pre pet ili šest stoleća može ponuditi izlaz?

U čemu su razlike? Trgovina – kako nekada, tako i danas, predstavlja jednu od osnovnih ljudskih delatnosti, novac se okreće, zabave ne nedostaje, čovek je i dalje u središtu, ali onaj koji je nekada težio da bude Homo Universalis, sada je uglavnom samo Potrošač, klasne razlike su ogromne (kažu, društvo u kojem živimo vrlo je slično robovlasničkom), a Svet je postao Globalno Selo. Količina informacija, da li i znanja (?), na svakih nekoliko godina se udvostručava i sve je, tobož, dostupno, ali proverene, vredne informacije itekako koštaju. Tehnika, a ne čovek, ubrzano napreduje, dok ljudi imaju samo privid da rastu zajedno sa njom (znate već: "Živimo u vreme pametnih telefona i glupih ljudi"). Većina, manje-više, poseduje najnovije modele mobilnih aparata, televizora, računara, koristi internet i barem jednu društvenu mrežu. Nekada je samo televizija bila "prozor u svet", danas nam je takvih prozora širom otvorenih koliko hoćemo[1]. Kakav je, međutim, taj svet koji se nudi i koji gledamo svakodnevno?

Da li želimo da budemo deo njega?

Većina je čula da umetnost spasava dušu i da će lepota spasiti svet, ali šta radi povodom toga? Na fejsbuku dnevno možemo da vidimo desetak, dvadesetak, pedesetak objava tipa: "Bez umetnosti gruba stvarnost svet bi učinila nepodnošljivim (Bernard Šo)" i sličnih. Pitanje za milion dolara bilo bi šta mi činimo? Koliko poznajemo umetnost i, ako je ne znamo, koliko se trudimo da je upoznamo?

Svet u kojem danas živimo gotovo se do neprepoznatljivosti promenio u poslednjih dvadesetak godina. Pripadam onoj generaciji koja je u to vreme počela da studira. Koristili smo fiksne telefone (zvali smo ih samo telefoni), većina nije imala računar, a oni retki koji su ih posedovali sadržaje su snimali i čuvali na disketama. Za mene, u ovom trenutku, dve decenije imaju i simboličko značenje. Tada sam se prvi put, ozbiljnije, susrela sa književnošću i umetnošću renesanse i baroka. Naučila sam da je svaki vek obeležio po jedan veliki pisac ili po nekoliko velikih umetnika čije je delo ostalo neprevaziđeno do danas. Naučila sam da postoji razlika između kulture i civilizacije, ali da, može biti paradoksalno, svaka civilizacija počiva na kulturi. Naš profesor Borivoje Marinković, naime, vrlo jednostavno nam je to objasnio. "Kada mislim na kulturu", rekao je, "dozovem oslikanu Sikstinsku kapelu, na primer, ili neko drugo delo Mikelanđelovo ili Leonardovo. A kada kažem civilizacija mislim, na primer, na sapun i svakodnevno pranje". I onda nas je upitao da li smo znali da su se ljudi u starijim epohama vrlo retko kupali, možda jednom godišnje čak, ali da li znamo šta su sve za sobom ostavili? Hm, još jedno skupo pitanje. Setim se tih trenutaka iz učionice veoma često, naročito kada televizijski program prekidaju reklame za svakovrsna sredstva za ličnu i kućnu upotrebu. Ako zažmurim i slušam, u tom trenutku, na osnovu slogana moglo bi se pomisliti da na svetu ne postoji ništa drugo sem paste za zube, dezodoransa, tvrdokornih mrlja ili peruti. U redu, u redu, da neko ne pomisli da zagovaram elementarnu nehigijenu, ali moglo bi se, takođe, zaključiti da danas ta uslovna podela na kulturu i civilizaciju isključuje jedno drugo.

Zato, hajde: doteraj svoje telo, ali oplemeni i svoj duh! I putuj!

Jedna od ključnih rečenica, na osnovu koje sam tada koncipirala svoj ispitni odgovor, podjednako mi je intrigantna i danas: "Tko doma ne sidi i ne haje truda/ po svietu taj vidi i nauči svih čuda" (M. Držić, Tirena, 105-106). U navedenom dvostihu susrela su se dva Marina Držića – pisac i putnik, koji su se ujedinili i stvorili Jednog i Jedinog – Čudesnog Držića sa Čudom od dramskog dela.. Jer, da nije putovao, cenim, delo kojim nas je zadužio ne bi bilo isto. Koliko je samo ključnih reči u navedenim stihovima! NE sedeti, TRUDITI se, VIDETI svet, NAUČITI čuda. Nije dovoljno samo jedno, potrebna je celina. Nije imao Držić prilike da u trodimenzionalnoj tehnici "prošeta" Venecijom ili Carigradom, tamo je otputovao susrećući mnoštvo našijenaca, stranaca, različitih dijalekata, jezika i običaja. Genijalan kakav je bio, video je, doživeo i preneo u svoje komade atmosferu koju je osetio i karakatere koje je prepoznao.

"Prozori u svet" su u redu, ali samo donekle. Skromno cenim, samo na prvom, najpovršnijem nivou. Videti nešto, u kakvoj god rezoluciji, pripomagajući se kakvom god tehnikom, samo je privid. Nije isto. Google earthje odlična pripomoć, ali ne donosi mirise Rima ili zvuke Napulja. Koliko god puta sam, na primer, videla reprodukciju Karavađovog Usekovanja svetog Jovana, toliko puta sam poželela da je osetim i doživim u svojoj veličini, u crkvi posvećenoj istoimenom svetitelju jer, kažu oni koji su je videli u Valeti na Malti, iznenađenje je neverovatno, trenutak susreta je potpuno neočekivan, a sam posmatrač postaje deo slikareve kompozicije. Zato, iako gledam filmove i pozorišne predstave, i znam da je sve češći moto u Holivudu "očekujte neočekivano" (tek je ovo posebna tema za razmatranje), najiskrenije verujem da Avatar nema šanse protiv (RUKOM oslikane) tehnike chiaroscuro!

       [1]Uvek se setim, kada koristim ili čujem ovu sintagmu, Danila Kiša koji je jednom prilikom izjavio da u kući nema televizor i koji je o fenomenu televizije izrekao ovo: "Ja lično ostajem ravnodušan prema televizijskom mediju ili, tačnije rečeno, prema onoj popularnosti koja se može steći i koja se stiče preko tzv. malog ekrana. Ta vrsta pučke zabave, barem danas u nas, podseća me zapravo na vizuelizovana izdanja pučkih kalendara, gde se nalazi za svakog po nešo i o svemu po malo, pa u okviru te i takve sheme i deo naše književne produkcije na osnovu koje i kroz koju kritika i tzv. šira publika procenjuju vaš celokupni književni napor, a vaša komšinica, elementarno nepismena, jednako kao i ugledan kritičar kome više nije stalo do čitanja knjige, donese svoja decidirana mišljenja. [...] Hoću da kažem: opredelivši se za jedan od dvanaest mogućih programa, vi ne vršite izbor po srodnosti, nego po nužnosti. Ja volim otmenost knjige, jer ona, po pravilu, dospeva u prave ruke, a izbor je beskonačan."