Kultura

Spaliti pre gledanja

Autor: Danko Strahinić

The Promise, 2016

Da je filmska industrija jedno od važnih poprišta za različite političke agende, odavno nije ništa novo. Primer filma „Obećanje“ (The Promise, 2016) reditelja Terija Džordža, donosi novu dimenziju na tom polju uplivom društvenih mreža.

Ukoliko savremeni gledalac želi da se obavesti o nekom filmu kao i njegovom kvalitetu najčešće će informacije potražiti na internetu a posebno na sajtu Filmska internet baza podataka (Internet Movie Database, IMDb). Reč je o najpopularnijem sajtu kada su filmovi u pitanju. Na toj internet stranici prosečna ocena se obrazuje na osnovu reakcija posetilaca sajta koji ne moraju nužno biti oni koji su film uopšte i pogledali, što otvara i pitanje kredibiliteta samog sajta. Dobar primer za to je prošlogodišnji film „Obećanje“ (The Promise, 2016) koji je za vrlo kratko vreme od premijere na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu u septembru prošle godine i nakon svega tri, a za ograničen broj gledalaca organizovanih projekcija, dobio čak 86.000 ocena, pri čemu je više od 55.000 imalo vrednost 1, dok je tridesetak hiljada nosilo ocenu 10. O čemu se zapravo tu radi i šta je razlog za ovakav broj i odnos ocena?

Film prati ljubavni trougao između Parižanke Ane (Charlotte Le Bon), studenta medicine Mikaela (Oscar Isaac) i američkog novinara Krisa (Christian Bale) u Osmanskom carstvu tokom Prvog svetskog rata. Burni istorijski događaji čine odličnu pozornicu za dinamičnu ljubavnu priču. Takva vrsta zapleta nije po prvi put ekranizovana (npr. Doktor Živago, Engleski pacijent, Perl Harbur, itd.) što se pokazalo vrlo prijemčivim za publiku. Međutim, stvari postaju složenije kada pred gledaocima počinju da se odvijaju scene koje pokazuju odnos osmanskih mladoturskih vlasti prema svojim, vekovima odanim, podanicima, Jermenima. Reč je o događajima koje od osnivanja do danas nijedna vlada Republike Turske nije spremna da nazove imenom za koje se sami Jermeni zalažu, a to je genocidom nad Jermenima (1915-1923), za čiju potvrdu su mnogi istraživači – među kojima i neki iz same Turske – našli obilje istorijskih dokaza. Upravo dvoje glavnih junaka Mikael i Ana su Jermeni koji uz pomoć Krisa pokušavaju da spasu Mikaelovu porodicu i sunarodnike od sistematskog nasilja koje je u filmu prikazano.

Način na koji je u filmu predstavljena istorijska pozadina u ukazuje zašto je ovo ostvarenje moralo da bude finansirano bez učešća velikih holivudskih kuća. Za ovaj, jedan od najskupljih filmova u nezavisnoj filmskoj produkciji (budžet od skoro 100 miliona dolara), novac je obezbedio filmski mogul jermenskog porekla, sada već pokojni, Kirk Kerkorian. Iako razmere događaja daju materijal da se napravi blokbaster, razlozi političke prirode onemogućili su da se u produkciji velikih holivudskih studija snimi film o tim istorijskim događajima. Radi se o višedecenijskom otporu i diplomatsko pritiscima republike Turske i njene dijaspore da se tako nešto ne desi. U novije vreme ovakvi pritisci onemogućili su Silvestera Stalonea da ekranizuje čuvenu knjigu antihitlerovca Franca Verfela (Franz Werfel) „Četrdeset dana Musa Daga“ koja govori o otporu Jermena osmanskoj vojsci na Mojsijevoj gori (Musa Dag) tokom leta 1915. godine. Ta istorijska epizoda je jednim delom poslužila i kao inspiracija za film „Obećanje“ koji je prema svedočenju reditelja Terija Džordža (Terence "Terry" George) sniman, takoreći, u polutajnosti i sa pojačanim merama bezbednosti. Tako se i na primeru ovog ostvarenja pokazalo da je filmska industrija jedno od važnih bojnih polja oko priznavanja ili poricanja genocida nad Jermenima.

Međutim, sa završetkom snimanja filma ne prestaju poteškoće već se bitka prenosi na polje distribucije. Epizoda sa početka ovog teksta upravo ukazuje da je u slučaju filma „Obećanje“ verovatno reč o organizovanoj kampanji da se film diskredituje pre nego što se krene sa njegovom širom distribucijom, iako je ostalo otvoreno pitanje od strane koga. Na taj način se želelo da se mogući distributeri širom sveta obeshrabre da uopšte razmatraju da otkupe i predstave film publici u svojim zemljama, kao i da se mogući gledaoci dovedu u zabludu o kvalitetu filma. Internetskim žargonom rečeno, u pitanju je školski primer botovanja. Sa druge strane i reakcija na negativno ocenjivanje i kampanja da se film bezrezervno pohvali može se posmatrati na isti način. Velike kompanije sa jakom distributerskom mrežom koje imaju poslovne interese u Turskoj nisu voljne da ulaze u ovakve rizične poduhvate. To potvrđujeprimer filma „Ararat“ (2002) kada je u jednom trenutku oboren internet sajt Miramaksa i Diznija (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety).  Dostupne informacije ukazuju da je posredi delovanje u okviru šire kampanje za poricanje genocida nad Jermenima, koja je naročito bila snažna u godini obeležavanja veka od početka izvršenja. Kampanja je dovela do toga da se, uprkos ozbiljnoj naučnoj produkciji o tim događajima, malo pisalo ili su na tu temu najčešće pisali samo oni koji su jermenskog porekla (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes).

Što se dalje sudbine filma “Obećanje“ tiče za sada je je jedino poznato da će biti distribuiran na američkom tržištu putem kompanije “Open Road Films” i da se sa prikazivanjem počinje 21. aprila, tri dana pred obeležavanje godišnjice. Kako će se stvari razvijati u ostatku sveta, ostaje da se vidi. Za očekivati je da kada se film pojavi u bioskopima rasprava dobije na intezitetu. Ipak ne treba olako prihvatati sugestije kakve je američkim gledaocima dala novinarka „Vašingtona posta“ Vanesa J. Larson (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) da, ukoliko ih ova dva filma podstaknu, sami izvrše uvid u istorijska fakta i donesu zaključke o tim događajima. Bez obzira na to kako će se ovo ostvarenje sa čisto filmskog gledišta nekome dopasti ili ne, ne može se očekivati od svakog gledaoca da bude stručno osposobljen da o ovim istorijskim zbivanjima daje kritički utemeljen sud.

„Osmanski poručnik“

Još jedan film iz prošle godine, „Osmanski poručnik“ (The Ottoman Lieutenant),takođe za zaplet ima ljubavni trougao, u ovom slučaju između Amerikanke, medicinske sestre Lili (Hera Hilmar), američkog doktora Džuda (Josh Hartnett) i poručnika osmanske carske armije Ismaila (Michiel Huisman) i istu istorijsku pozornicu.

Ovaj turski „odgovor“ takođe je finansiran iz nezavisnih izvora (pojedinci iz sveta filma, televizije i marketinga). Uprkos tome što sadrži scene u kojima se vidi da turski vojnici ubijaju Jermene, film događaje prikazuje držeći se turskog zvaničnog narativa prema kojem se radilo o kolateralnim žrtvama samog svetskog sukoba, kako među Jermenima, tako i među Turcima (kojih je nesporno i bilo). U filmu je akcenat i na jermenskoj pobuni u gradu Vanu jer taj događaj čini okosnicu turskog stava i uzima se kao opravdanje za represiju nad Jermenima. Prikazivanje filma u ograničenom broju bioskopa otpočelo je 10. marta.

Izvor: Pouke-Pravoslavlje, novine Srpske Patrijaršije