Blog

Barselona-Crvena zvezda 92:77

Tiho

Miloš Jocić, Novi Sad

Dve su ekipe morale pobediti sinoć u Blaugrani: Barselona, domaćin, sa tek jednom pobedom u dosadašnjem toku TOP16, i Crvena zvezda sa nijednom. Dve ekipe su na polovini prvog dela takmičenja hvatale skoro poslednji priključak za odlazak u četvrtfinale, ali od ta dva moranja, Barselonino se činilo veće, i vatrenije. Ipak je to veći klub, bogatiji, sa više evrotrofeja, koji je pride igrao pred domaćom publikom, koji je u poslednjih pet godina četiri puta otišao na Fajnal for, pa stoga još jedan plasman nije očekivan kao košarkaško čudo, već kao rutinsko zadovoljavanje navijača. Zvezda, na drugoj strani, kao da nije bila ona ekipa sa jeseni i rane zime, jer ovde gotovo da ništa nije morala. Od gomile plemenitih manijaka koji su u prvom delu Evrolige mleli što zubima što kolenima, crveno-bela ekipa je u poslednjih nekoliko evroligaških utakmica postala je domicilna grupa drugara koja je kanda isuviše ozbiljno shvatila svoje izjave novinarima o tome kako je TOP16 „mesto za učenje“, kako su srećni što su uošte tu i kako će se truditi da iskoriste svoju šansu. Pogrešan pristup! TOP16 nije učionica, nego arena – veoma pedigrirana, za koje valja izboriti ulaz, a Zvezda ga je pre nekoliko meseci izborila ubedljivo – stoga čudi što je Zvezda ne samo davala pomirljive izjave nego je, u poslednjih nekoliko utakmica, i igrala pomirljivo, kao da su zadovoljni samom činjenicom da su u šesnaest najboljih na kontinentu. A  zadovoljavanje pukim ulaskom oduvek je bila tradicija malih.

Na stranu Zvezdina malodušnost koja je nešto kasnije savim prevladala ekipu u katalonskoj dvorani, sam početak utakmice nagoveštavao je sasvim drugu predstavu, onu u kojoj će Zvezda možda uspeti da uzme još jedan evropski skalp. Barselona je pred ovaj svakako bila ranjena neigranjem Olesona i Živuće Legende Navara, a posle poraza od Albe i Makabija mogli bi reći da joj ni generalna forma nije bila na očekivanom nivou. I stvarno, negde u prvih pet minuta, Zvezda je delovala kao ona ekipa koju volimo, i u prvoj polovini prvog perioda igre obe ekipe su zajedno postigle preko 30 poena u utakmici visokooktanske igre koš-za-koš. Činilo se da Zvezda tada i mnogo bolje igra odbranu, iako se to rezultatski nije videlo, jer čak i poslovično mekana Barselona (toliko različita od njihovih – umereno – fajterskih komšija iz Madrida) ipak napadački jedna od najsavršenijih ekipa u Evropi. Ma koliko Crvena zvezda nije dozvoljavala otvorene šuteve u ranim periodima igre, igrači domaćih su toliko dobri da su u svakom trenutku mogli sebi namestiti povoljnu situaciju, poput divne finte kretanja Tomića u prvom napadu na utakmici, ili postizati koševe iz nestvarnih situacija, poput onog polu-evrostepa Marselinja Uertasa kada je Barsin prvi plej u nedostatku boljeg rešenja prošao između dvojice, pravo na trećeg, šutnuvši iz skraćenog skoka, visoko od table, pravo kroz obruč (a potom se vojnički izderao na svoje umno i trkački „sporije“ saigrače koje su ga na to naterali). Nasuprot neprikosnovenosti u napadu, Barselona je u odbrani demonstrirala veoma mekanu igru koju bi neki krvožedniji treneri nazvali i veoma diletantskom. Uprkos tome što je domaćin bio pre svega skoncentrisan na odbranu reketa, sa nešto rizičnijim pomaganjem sa bekova i krila, Zvezda je uspešno sipala sa svih strana. Otvorio je Marjanović, agresivnim ulazima su nastavili Vilijams, Jović i Dženkins koji su bili skoro potpuno neometeni (čak ni faulovima!) od strane igrače Barselone koji su ruke oprezno držali visoko u vazduhu. Nadkošavanje je – opet, u neku ruku standardno – začinio i Branko Lazić povremenim ubacivanjem sa trojke. Bilo je to strašno čudnih pet minuta, možda čak i za najvatrenije navijače Zvezde jer, eno, njihov tim ne samo da je pružao sasavim dostojan otpor Barseloni nego je, stamenijom odbranom i stabilnijim napadom (nasuprot Barsinim lepim i preciznim, no uglavnom iznuđenim šutevima), bila čak i kvalitetniji tim, ili makar potpuniji.

Tu se nažalost krila klica propasti. Na Barselonu se, jednostavno, ne ide tako; malo je ekipa u Evropi koje sebi mogu da priušte da u meč sa Barselonom ulaze sa namerom da igraju za koš više. Sa Barselonom se ne igra, njoj se suprotstavlja. Saša Obradović, sadašnji trener berlinske Albe i bivši igrač koji je je bio čuven po tome što se, pri sudijskom podbacivanju, spuštao u odbrambeni stav iz koga potom nije ustajao do kraja utakmice, sa svojom ekipom je Barselonu tukao svodeći Katalonce na tek 70 poena. U Tel Avivu, izraelsko-američki jurišnici su Barsu zaustavili na tek 68. Duško Ivanović, koji je tokom svojih deset plus godina u ACB ligi i trenirao Barselonu, bio je nadomak iznenađenja sa raspištoljenim bekovima svog Panatenaikosa ali ipak nije uspeo u Kataloniji postići više od 76 poena, mada je protivnika sveo na, da kažemo, tek zadovoljavajućih 80. Pouka je da se u Barselonu ne ide sa namerom da se sa njom nadtrčavate, već sa, po mogućstvu, destruktivnim i zlim planom da im ubacite polugu među noge.

Vratimo se: u tih prvih nekoliko mintua, a bogami i kasnije, Barselona kao da je dozvoljavala Zvezdi da se razmahne koliko god želi, pokazujući igru u odbrani koja je u najboljem slučaju bila blaga i opuštena, a ponekad, zbog brojnih izgubljenih lopti i loših dodavanja prilikom razvijanja tranzicije, i otvoreno kriminalna. Dugo Barselona nije posezala ni za poštenim „evropskim“ faulovima (nasuprot faulovima iz danas dosadno pacifikovane NBA lige), čak ni kada su se Zvezdini bekovi pravolinijski spuštali ka njihovom košu. Štaviše, većina faulova koje je Barselona napravila u prvom poluvremenu bili su očigledno proizvod slučajnosti: Uertasova zamalo neuspešna namera da Vilijamsu lupi bananu otpozadi, ili jedno krljanje za loptu između Tomića i Marjanovića, i nameran faul pri doskoku centra Mačija Lampea. Ne mislim da je u pitanju bila svesna namera, recimo, dopuštanja Zvezdi da se previše rastegne i time rano izgori (teško da je trener Ćavi Paskval u toj meri dijaboličan), iako se to, nažalost, kasnije i desilo. U pitanju je jednostavno obeležje jedne košarkaške aristokratije. Barselona ima svoj „fazon“, a taj „fazon“ su trojke, kontre, kucanja i uopšteno jurenje stotke na semaforu. Takvu ekipu uopšteno ne zanma šta će kmetovi sa kojima igra raditi u svom napadu sve dok uspevaju da sami sebe sačuvaju od glupih faulova, igrajući sa rukama u vazduhu, veoma čisto ali, naročito sinoć, krajnje svileno pa i neozbiljno. Uobraženost je to one ekipe koja čvrsto veruje da će, ma koliko poena vi postigli, oni postići makar jedan više.

Zvezda je vrlo dobro koristila takvu Barsinu nonšalanciju, i po prvi put u skoro mesec dana (ne računajući egzibicije u osetno sve slabijoj ABA ligi) ličila na onaj košarkaški strah i trepet sa početka sezone, ali je ubrzo i počela da ponavlja svoje grehove. Kako se ispostavilo, medeni mesec je trajao svega sedam ili osam minuta – kao da je Paskval uistinu dijaboličan taktičar, bekovi Zvezde ponovo su, grešno ohrabreni slobodnijom odbranom Barse, pokušavali da isprate domaćinov ludački ritam šutevima koji su vremenom bili sve nepotrebniji, ulazima koji su bili sve ishitreniji, što su Španci vrlo brzo kažnjavali. Kada je bekovski šut presušio, polako se, zahvaljujući dugoj Barseloninoj centarskoj klupi (Tomić, Lampe, Tomas, Plis; Tomić je i na kraju uzakmice i priznao da je Barselonina premoć u skoku, 42:31, došla od toga što su na terenu uvek imali dva, ponekad i tri za skok ili razgrtanje veoma sposobna centra), smanjivala i mogućnost spuštanja na Marjanovića, što je siguran znak Zvezdine propasti. Pored Bobijeve još jedne solidne partije (čak vrlo dobre, sa obzirom na kakvim se otporom morao suočiti), sinoć se dobro videla i faktička neupotrebljivost Majka Cirbesa kao igrača koji će praviti prednost, ili makar održavati postavljen nivo igre. Sada je prošlo više od pola godine, i mora se priznati da je uz svu dobru volju Cirbes tek neko ko će menjati Bobija i čuvati njegove mišiće i kosti od prevelikog umora, a ne neko ko će, osim povremeno, i onda kada je utakmica već rešena (poslednji minuti četvrte četvrtine) napraviti ozbiljniji ofanzivno-defanzivni doprinos. Nimalo radosna situacija, koja se potom zatvara samu u sebe, jedući svoj rep poput Ouroborosa. Kada su Zvezdi potrebni laki i brzi poeni (zbog efektnijeg stizanja protivnikove prednosti), Dženkins ili Vilijams posežu za svojim kopirajtovanim šutevima u prvim sekundama napada, uvodeći ekipu u još veću bulu. Sinoć smo, takođe, videli i prostorno sasvim bezidejnu igru Blažiča koji je od igrača koji u dva driblinga može naći put od polovine trena do koša postao, zahvaljujući kilavoj postavci napadačke igre, tek neefikasni potrošač vremena. (Povremeno Blažič i dalje uspeva u svojim napadačkim željama, naročito koristeći svoj levi ulaz uz polaganje ispod ruke, ali nije to igrač koji može dugo da vodi loptu – osim ako rešenje ne pronađe odmah, što se sinoć videlo, najčešće se u prazno tapkati pet, ili deset sekundi, potom ulazeći u besmislen prodor u popunjen reket)

Jedini period, osim tog početnog, kada je Zvezda uspela da se koliko-toliko sastavi i uspostavi rezultatsku ravnotežu bio je u drugoj četvrtini nakon nesmotrenog, glupavog namernog faula (pametan, doduše, ne postoji) Lampea nad Mitrovićem, koji u Evroligi izgleda postaje magnet za divljačke startove mišićavih centara. Tada je ionako neubedljiva prednost Barselone od šest poena – neubedljiva imajući u vidu da je to ipak bila utakmica na visok broj poena – smanjena na samo +2 , a potom i izjednačena, opet najviše zahvaljujući Zvezdinoj odličnoj igri u odbrani koja je Barseloni, sve do poslednja tri ili četiri minuta u tom periodu, dozvolila tek jedan koš iz igre. Bilo je to umnogome i zbog postavke Paskvala koji je već u drugoj četvrtini, opet onako uobraženo, hteo da razigrava igrače drugog plana. Lampe, koji je menjao Tomića, iako je do kraja utakmice skupio lep broj poena i skokova (8 poena, 5 skokova), ipak je umnogome sporiji, manje skočniji, rekli bismo i manje košarkaški inteligentniji igrač, i Zvezda je do priključka dolazila mahom preko njegovih grešaka u napadu (pomenuta namerna) i odbrani (ispuštene lopte pri skoku). Tomas Satoranski, koji je u ovom periodu na mestu plejmejkera odmenjivao Uertasa, u odnosu na brazilskog kolegu bio je suviše oprezan, previše vremena trošeći na čekanje da se u kretnji njegovih igrača otvori neki slobodan prostor – za razliku od Uertasa koji je pravom smislu komadant ekipe, igrač koji se kao nebeska Divlja hunta stušti niz protivničku odbranu i nađe rešenje, bilo pasom bilo neverovatno šeretskim polaganjima, ne prezajući od podvikivanja saigračima i on-the-spot razmeštanja tima (jednom prilikom je raširio ekipu, i pokazao centru na desnoj strani da uradi blok „svom“ beku; posle naoko slabe blokade, bek je otkasao u pravcu reketa, a centar začudo ostao u mestu, u visini visokog posta, gde je i primio loptu od Uertasa i potom postigao koš iz šuta relativno neometenog zbunjenim Zvezdinim defanzivcem. U pitanju je možda i uigrana kretnja, ali je svakako košarkaško bećarstvo par ekselans). Zvezda je, dakle, imala dobar deo četvrtine da iskoristi pomor i nesnalaženje u napadu Barselone, ali nije, zbog sopstvene napadačke nedoslednosti prethodno opisane. Sve što su uspeli u toj igri vijanja rezultata je nekoliko puštenih polaganja, i nekoliko zaređanih izjednačenja. Kada su se na parket, na strani domaćina, vratili standardni okosnici Uertas, Tomić, Abrines, i sinoć prijatni Mario Hezonja (12 poena, 5 skokova), za svega nekoliko minuta Barselona je postigla desetak poena rokajući Zvezdu, kao do malopre ona njih, ih svih pozicija, a do kraja poluvremena je prednost već bila komotno dvocifrena.

Implikacia je da se Barselona – igrala. Kada je video da sa drugom postavom ne ide, Ćavi Paskval je ubacio prvu i utakmica je bila rešena, jer eto i u četvrtoj utakmici Evrolige zaredom na vidiku nigde nije bilo one Zvezdine Treće četvrtine u kojoj dolazi preporod i prelom. Štaviše, Treću četvrtinu ove utakmice možemo komotno u potpunosti preskočiti u analizi jer je donela samo laganu igru koša za koš, kako je Barsi i godilo (doduše uz nešto veću upotrebu ruka i faulova u odbrani Španaca, verovatno na insistiranje Paskvala u svlačionici). Međutim, nije ipak Barselona toliki bauk, a pogotovo to nije bila juče.
Vratimo se na sliku Marselinja Uertasa. Zapovednik ekipe, oslonac, igrač koji ne preza da se izdere na svoje saigrače (čak i u pedigriranom TOP16!) i koji, kada preuzme odgovornost na sebe, postiže koš, traži raspoložene igrače, a one druge budi iz eventualne zaspalosti. Naspram toga, Zvezda sve više postaje tiha ekipa stisnutih usana posle faula i kajućih očiju posle promašaja. Ona tinja, naravno, kao što je i dosada tinjala, ali prošle su nedelje otkad smo videli ovu ekipu da se zapali, da poveže nekoliko dobrih, prelomnih, pre svega hrabrih napada. Od individualnih slaloma Blažiča, iznenadnih koševa iz drugog plana Mitrovića ili neverovatnih trojki Vilijamsa sada nema ničega osim loše odmerenog jurišanja, a prošle su nedelje otkad je Zvezda hazarderskom, no smislenom igrom stavljanja glave tamo gde neki ne idu ni rukom uspevala da poveže poene koji su zaista pravili prelom, ili makar osetniji uticaj na tok utakmice. Sada, šta god da urade, a čini se da iznova rade iste stvari, ruke su im svezane, a oni pročitani. Možda je to zato, sada završavamo onu liniju od Uertasa, što na terenu nema vođe ekipe – uz dužno poštovanje prema demokratiji, timski sport ipak više voli velmože i autoritet, na terenu i van njega, neku vrstu igračkog ili trenerskog vektora-oslonca ekipe koji diktira tempo i sprečava posrtanje. Radonjić, iako dobar „postavljač“ igre, nikako nije vođa ekipe; on je njen dobar trener, ni manje ni više. Iako kapiten i ono što se ponekad utešno naziva „dobar dečko“, vođa nije ni Luka Mitrović, suviše mlad i igrački nedokazan. Iako miljenik navijača, to nije ni Dženkins, igrač suviše poljuljanog samopouzdanja da bi trenutno mislio na bilo šta drugo osim vraćanja svoje statistike na dobar kolosek. Vilijams, iako voli preuzimanje odgovornosti, ipak možda to previše radi zbog sebe, a ne zbog ekipe, o čemu svedoči i to da će on „preuzimati odgovornost“ i onda kada je svima jasno da ga šut ne ide, a da je u prodoru dobro markiran – dodajmo na to i činjenicu da je, u odbrambenom smislu, podređen gotovo svakom plejmejkeru u TOP16 fazi. Blažič jeste požrtvovan, i volimo ga što gine, ali to je igrač koji tenziju na terenu dobro koristi samo u tempiranim udarima kinetičke energije, a ne ko će čitavim tokom utakmice predstavljati nekog ko će ekipu smirivati i usmeravati gde treba.

Puno igrača, ali nema Jednog. A i u tih mnogo igrača nema čini se ni vrhunske selekcije, što je neophodno za takmičenje gde je potrebno da imate 10-12, a ne 7 ili 8 igrača. U ovoj utakmici, recimo, Radonjić nije toliko grešio što se tiče rotacije, kao što je to možda činio u prošloj pri neubacivanju Lazića i Kalinića onda kada je to moglo nešto promeniti na terenu. Marjanović, na primer, ne može igrati 40 minuta, kao ni bilo koji drugi igrač, a sada, u TOP16, na naplatu dolazi Zvezdina nemogućnost održavanja istog ritma utakmice kvalitetnim izmenama. O liniji Marjanović-Cirbes je rečeno. U nekim prethodnim tekstovima spominjali smo i ostale crne rupe Zvezdine rotacije, najpre besmisleni plejmejkerski trio Vilijams-Dženkins-Jović (koji predstavljaju, u nekom kvantnomehaničkom smislu, istog igrača, istog stila igre, u tri paralelne, ali nejednake verzije), potom potencijalno korisnog, ali neiskorišćenog i sada već u pojam ubijenog Dangubića. U poslednjih nekoliko utakmica ovoj mračnoj slici se pridružuje i Luka Mitrović, koji je od priduživanja grupi najkorisnijih Zvezdinih igrača (tamo oko druge utakmice sa Galatasarajem, gde je postigao više od 30 poena i skočio više od 10 puta), ponovo postao tek perspektivni klinac koji samo povremeno osetnije doprinese ekipi. Imati takvog igrača na, u modernoj košarci fantastično bitnoj, poziciji krilnog centra čini vašu ekipu osetno nekompetentnijom, naročito imajući u vidu da su njegove izmene ili prinudna rešenja u vidu npr. Kalinića, ili još neiskusni Tejić.

Čudno je zamerati Zvezdi na ovoj utakmici. U napadu su postigli svoj prosek poena, sedamdesetak, a u odbrani su primili 90, što možemo podvesti pod kategoriju „Dešava se“, naročito protiv Barselone. Ali i dalje čudan duh lebdi nad ovom utakmicom; ono što brine jeste Zvezdina neobjašnjiva tišina, jednoličnost, igračka i taktička. Jer, prilika u Barseloni jeste propuštena – tim iz Katalonije pokazao je samo u ovom mesecu da se itekako može pobediti, ili da se sa njim makar može časno boriti, uz pravi pristup, uz lucidnost, uz kuraž. Zvezda nije pokazala ni pristup, ni kuraž, ni sopstveno ratničko samopoboljšanje koje se očekuje od svih ekipa u drugom delu sezone. Barselona, spomenuto je, kao superbogati tim koji je pride selektiran hirurški precizno, ima tu slobodu da na isti način igra godinama, sezonama, da čak i ovde celu utakmicu odigra, za razliku od „penzionerskog“ Galatasaraja, nijednom stajući na loptu u napadu već uvek jureći pravo napred. Zvezda tako može igrati samo u ABA ligi i eventualno u prvoj, slabijoj fazi Evrolige; za TOP16 potrebna je invencija, promena pristupa, mentalno uverenje da se na teren jačim ekipama izlazi da se makar osakate, a ne da bi se u njihovom uzvišenom društvu „učilo“; ne trudeći se da na serijama od po 10:0 pravite možda i ishitrene tajm-aute, ili da na minus dvadeset razlike pokušate, poslednjim atomima snage, smanjiti rezultat (makar zbog mogućih krugova u finišu takmičenja, ako govorimo o čisto administrativnim, a ne „moralnim“ razlozima ublažavanja poraza).

Nakon utakmice, u studiju smo slušali priče o Žalgirisu koji je juče, znajući da u duel sa Makabijem ulazi kao nesumnjivo slabija ekipa, išao na to da svoju kožu makar skupo proda, pa su tako spuštanja lopti na golemog Skorcijanitisa „ludi Litvanci“ nogama izbacivali napolje. Možda će Makabi dobiti novi napad, ali bogami njihovi centri reketa videti neće! Plan naravno nije upalio, ka ni svi očajnički planovi, ali uprkos tome što je Žalgiris na toj bio utakmici napunjen sa pedesetak poena iz reketa (kao uostalom i Zvezda), utakmica u Tel Avivu bila je gusta sve do poslednje četvrtine, a pobeda Žalgirisa možda je bila nerealna, ali  ne i nedostižna. Zvezda ništa tako nije pokušala. Na Barselonu je išla onako kako uvek ide; kada dobro, staro spuštanje na Marjanovića nije uspelo, krenulo se na dobro, staro šutanje u trećoj sekundi napada, a onda ni to nije uspelo. A Zvezda je mogla pokušati nešto ludo i novo: da li možda povremenom zonskom odbranom, kojom je Radonjić povremeno i igrao ove sezone? Možda naročitom meč-ap odbranom? Udvajanjem na Uertasu, a potom tučom pod košem, da se iskoristi Barsina plišanost, i da se nekako nađe svrha Dangubiću, Tejiću, možda čak i Cirbesu? Možda igra sa Cirbesom na četvorci – momak jeste fino pokretljiv i skočan, a Barselona svakako igra sa gomilom pokretljivih centara, pa što da ne? Mnogo od toga ide na dušu Radonjiću, nesposobnom da nekako obogati svoj taktički repertoar za drugi deo sezone, a možda i na dušu igrača koji su možda previše zadovoljni, onako kuertenovski, samim učešćem u TOP16. To može biti viteški, ali istovremeno i svim ostalim ekipama u takmičenju daje do znanja da su Zvezdine gaće već dopola skinute.