Blog

Svi smo mi pomalo Kant

Jovan Veljković, Niš

Ne možeš čoveku objasniti kategorički imperativ, ako taj čovek nije pomalo Kant, pa da ga kamdžijom tučeš po leđima. Govorićeš ti, on će te slušati, ako je zainteresovan (ili ti poseduješ veštinu izlaganja pa ga zainteresuješ), klimaće glavom ili ti pak protivrečiti. Ništa, ne vredi. Taman argumentima (čini ti se efektno) poentiraš. Ništa! Čovek koji nije pomalo Kant, ne može da razume. Iako su njemu,na primer, potrebni zakoni i prilično otvoreno će ih zagovarati i opravdavati, to skoro nikada nije zato što su zakoni promoteri i čuvari moralnog. On je uglavnom za zakon(e) jer je prilično rano naučio priču o svetom Savi i đaku, onom što je ukrao med pa se posle prvi mašio za kapu...

Za takvog čoveka bi postavljanje protiv normativa i priznatih vrednosti izgledalo potpuno isto kao da se mašio za svoju kapu. Takvi se sreću sve više i na sve strane. Ili ste mislili da se iza ljušture ambicioznih, uspešnih, vodećih – zaista, istinski kriju ove kategorije, kao pravilo, pre nego izuzetak? Autentične ljudske kategorije vanredni su izuzetak. Za ove koji popunjavaju ljušturu društvene uloge, zakon je, naravno, potreban, kakvo je to pitanje? Kroz šta bi se inače prolazilo, prošunjavalo, mililo i provlačilo makar unatraške u večitoj borbi za... za ustaljeno, za zakon! Ali, najbolje bi bilo postati zakon! Taj ne razmišlja mnogo o metafizici – zakon je zakon, život je život, bez filozofiranja, molim!  A ako je, recimo, anarhističkog duha – govoriće kako zakoni nisu ni potrebni, držaće slovo o moralu, definisati ga, okretati, izvrtati, kleti se u lične slobode i sve tako. Na kraju, izgledaće samo kao čovek koji se zauzeo za neku stvar, tek onako. Ni anarhista ne mora biti protiv zakona zbog toga što je prožet kategoričkim imperativom kao integralnim delom svog bića, niti posedovanje visokih moralnih kategorija neodvojivo ide uz bezakonje ili amoralnost. Naprotiv, čak. Čovek anarhističkog duha (uglavnom) je samo pomalo romantik. Večita pobuna i utopijski ideal bespotrebnosti zakona, kao naličje utopijskog ideala zakonitosti – to privlači anarhistu. Kao što romantičarske teme vrcaju od nedostižnih motiva, umrlih dragana i napuštenih domovina, tako je i anarhista u divnoj zabludi da može promeniti svet ako zakon zameni bezakonjem. A gomila takozvanih anarhističkih duhova (kao i svih ostalih „takozvanih“) neodoljivo podseća na socijalno marginalne, a zapravo konformističke grupe u kojima se nesigurni pojedinac oseća prihvaćeno. (Lično – više preferiram „metalce“). Čovek koji je pomalo Kant – može biti i „anarhista“ i „zakonodavac“.A obojica mogu biti i prilično loši ljudi. Očigledno, ove polu-ideološke kategorizacije ne govore ništa o tome. Kažem – pomalo Kant; prvo, zato što je Kant veliki, a drugo, zato što je pitanje koliko je sam Kant – bio Kant. Onda bi, po analogiji, značilo i da čovek ne može biti na putu individuacije, ako nije pomalo Jung, zar ne? A da li moral i individuacija idu ruku pod ruku...? Tačnije, da li je „individuiraniji“ čovek moralniji? Najčešće ne, iako bi trebalo da jeste. To može biti iz dva razloga – ili se ne radi zaista o individuaciji, ili se (a)moralu mora priznati da je urođena osobina.

Tako, neko može biti prosto lišen kategoričkog imperativa u sebi, kao što je neko drugi rođen bez određenog dela tela. Može li se onda i kojim sredstvima takav da nauči? Osvesti? Pa ipak se mora i priznati da je onaj Anarhista odozgo jednako u pravu – moral i jeste lična stvar, različit od čoveka do čoveka. I kvalitativno i kvantitativno. Ja ne bih imao hrabrosti da druge učim moralu, jer, to bi bio moj moral, a on je, uveren sam – (po)grešan. Eto koncepta greha. Možda bi bolje pitanje bilo – da li je potrebno, i kako nekom, ko je nema – usaditi moralnost, kako ga, skoro kao ljubljenog (isto je) – zavesti da u svakoj pori svog duha oseti radost pred večitim traganjem za nedostižnim idealom. Dobra? Nemojte da zaboravite, ni dobro nije konačna stvar – Bog je recimo, nasuprot dobra i zla, jer on, kao Jedno – u sebi ne poznaje dualizam. Da li smo, na kraju, uopšte pozvani da nekom usađujemo moralnost pa makar i iz najboljih namera? Najboljih? Zašto je uopšte „biti dobar“ – dobro? Zato što je dobro, prosto – ljudsko? Po takvoj logici je sve ljudsko na neki način opravdano. Dok su ovakva razmišljanja u praksi, s jedne strane skoro neupotrebljiva i nepotrebna, sa druge su opšte poznata tema, posebno onima koji se konkretnije bave problemima etike. Mnogo se toga o moralu zna, ali je to znanje jalovo. Verovatno su vam poznate i priče o onim divljim plemenima čije su moralne vrednosti toliko drugačije od naših, da su, ne opozicija našim vrednostima, već potpuno druga kategorija...

Etika je, mirne duše kažem – mrtva. Ona samo deli sudbinu dijalektike. A dijalektika je mrtva iz prostog razloga što se sve može kritikovati sa određene vrednosne pozicije. (Ako se sve može kritikovati onda se ništa ne može kritikovati). (Mrtva) dijalektika primenjena na etiku samo širi trulež smrti. Na kraju, okrenite se oko sebe – čitav svet je skoro mrtav. O vrednostima, posebno moralnim, dakle, ne treba raspravljati. Zapravo, ni o čemu ne treba raspravljati. A opet, o mnogim se stvarima, ipak, treba raspravljati. Na primer – o lepoti. Ili o ljubavi. To je zato što su rasprave o lepoti i ljubavi različite od etičkih rasprava jer nemaju za cilj razrešenje. Stalno raspravljanje o lepoti i privlačnosti ljubljene, recimo, o ozeleneloj prirodi s proleća, o rodoljubivoj pesmi – sve ovo nema za cilj razrešenje problema, već samo utapanje u okean simbola kako bi se sa njima povezalo, a povezivanje sa simbolima, posebno onima koji se mogu uzeti kao univerzalni označitelji primarni je cilj čovekovog bića, nus njegove duše. Svaka etička tema, na kraju, vodi u nerazumevanje. To je i uzrok nerazumevanja sveta u kome živimo, slepog bauljanja po tami materijalizma. Jer, etičnost nije materijalistička niti joj se sa ove tačke može pristupiti. Ovo se podjednako odnosi i na teme koje gravitiraju ka etici – društvene norme, prihvaćeni obrasci ponašanja, politika. U velikoj meri i kultura, posebno popularna kultura. U vremenu ljudi-ljuštura, čoveka-mase, potrebno je da svako ko oseti u korenu svog bića onu iskru božanskog, iskonskog, sačuva svoje biće netaknutim. Iako idealistički verujem da ova iskra nije rezervisana za određene pojedince, i da je poseduju svi ljudi, ona se itekako može iskvariti i uništiti. Ljudi mase su svoju božansku iskru ugasili ili potisnuli. Ovo je tragedija modernog sveta. Zato je potrebno po svaku cenu izbegavati ljude. Ili, makar većinu. Odbijati svaku vrstu konformizma. Biti spreman da čoveka - društvenu ljušturu prepoznaš i u bližnjem. Čuvati se „fah-idiotizma“. Biti dosledan. Iskreno voleti. Jer, ne možeš nekom objasniti kategorički imperativ, ako taj nije pomalo Kant, pa da ga kamdžijom tučeš po leđima.
„A da nisi ti, možda, pomalo Kant?“, pitao bi neko. Čitalac koji će za sebe reći da nije – neka prvi baci kamen.

Autor je apsolvent stomatologije iz Niša