Blog

Poslati neprijatelju so

Milica Vučković, Niš

Pred jednu važnu bitku u Japanu, vojskovođa Kenšin Uesugi je svom neprijatelju Šingenu Takedi, koji je oskudevao u soli, prvo poslao so, kako bi mogao da prehrani svoje vojnike i onda izađe na dogovoreni odlučujući megdan. Slanje hrane u vidu soli nije ih načinilo prijateljima i nije njihovom odnosu dalo patetični ton. Upravo je taj ,,detalj“ pokazao sav raskoš njihove viteške filozofije življenja, produbilo njihovu čast i dostojanstvo. I u trenucima kada je jedan pomogao drugom, oni su podjednako bili neprijatelji kao na bojnom polju. Ali i na bojnom polju i van njega, oni su se vodili moralnim kodeksom, čija specifičnost nije u pseudohumanom karakteru društveno definisanog morala, već u njenoj teže shvatljivoj paradoksalnosti: kako i u najsurovijim okolnostima i postupanjima ostvariti i očuvati plemenitost.

Verovatno da većina današnjih mladih generacija, odraslih u poretku bez reda i etičkog kompasa, ne bi nikako mogla da shvati zašto je Kenšin Uesugi tako postupio prema svom protivniku, umesto da iskoristi nepovoljne okolnosti koje su ga snašle i još lakše ga savlada. Samurajsko načelo da je pobeda dobijena varanjem gora od poraza, iščezla je iz svakodnevnih ponašanja ustupivši mesto niskim strastima iskazanim kroz popularističke fraze Uzmi sve što ti život pruža i brutalni primitivizam Cilj ne bira sredstva. Pod izgovorom borbe za opstanak i vođeno savremenim tendencijama čije je uporište kapitalistički duh-sticanje vidljivog, društvo postaje spremno na sve. A društvo koje je spremno na sve, pokazuje se kao društvo koje nije sposobno ni za šta, najmanje da se (samo)održi, pošto svaka destrukcija, ma kako velike stvari obećavala na početku, na kraju jedino može ostvariti autodestruktivnost. U takvoj civilizaciji dešava se ono što je Haksli opisao kao kolektivnu hipnozu koja na ljude deluje opijatski, zavaravajući ih da žive svoj san, iako prazan, bez sadržaja, bez hrabrosti, bez odanosti i bez odgovornosti.

Oslobađanje lične i kolektivne odgovornosti imalo je najvećeg uticaja na raskid sa tradicijom heroizma. U osnovi svake viteške škole jeste prihvatanje odgovornosti, kome prethodi učenje o sebi. Samo svestan pojedinac može podneti vreme bede, a da bednik ne postane, i samo takav pojedinac čuva svet čiji je deo. Na izvestan, pomalo i nadrealan način, pojedinac, od pravih junačkih odlika sazdan, promišljeno čuva i svoje neprijatelje, jer zna da su oni ogledalo u kome vidi svoj lik, i kroz njega ukršten amanet prošlosti i testament budućnosti. Srpska narodna epika, pritisnuta istorijskom ulogom branilaca, naročiti je značaj posvećivala fenomenu čojstva (čuvanju drugih od sebe) i izdržljivosti kada je najneizdržljivije, po Njegoševom geslu Bez muke se sablja ne sakova. Hamletovska dilema koja razdire dušu i um vladike Danila, primer je respektabilnog poglavarskog ponašanja: odluka koju donosi nije posledica njegove opsednutosti uspehom po svaku cenu; uspeh ne postoji, postoji borba neprestana za slobodu prožetu časnim idejama i idealima.

Zagledano samo u svoje slepilo, moderno doba je redefinisalo pojam slobode, poistovetivši je sa slobodom da se neodgovorno čini sve što bi zadovoljilo najličnije mizerne interese. Da bi se u tome uspelo, jer je težnja za transparentnim uspehom imperativ vrlog novog sveta, neophodno je biti korisnik svega i svakoga, i baviti se samo onim što bi donelo dobitke. Hagakure, knjiga koja pripoveda i propoveda put samuraja, proračunatog čoveka, koji sve procenjuje kroz gubitak i dobitak, vidi kao najveću kukavicu, zbog toga što takvo biće neće biti u stanju da svoj život lako žrtvuje za neku ideju i ideal, za smrt, u konačnom.  Bela Hamvaš navodi koja je estetika etičkog: ,,Herojski život nije najviši, najumniji i najmudriji, ali je nesumnjivo i bezuslovno najlepši i najblistaviji, jer heroj samog sebe smatra žrtvom u borbi za uzvišene ideale i istinu, i u toj svojojoj delatnosti on se obesmrti.“

Onda, kada budemo dostigli tačku paradoksa, da život naš vredi samo onda kada imamo za šta da umremo, i u obrnutom smeru, ono za šta smo spremni da umremo, izvor je naše snage. Onda, kada nam sredstva budu važnija od cilja i kada ideali nadvise daleko nebo. Onda, kada budemo shvatili da svet ne počinje od nas i da se nama ne završava, i da herojstvo nije u sablji koju potežemo nego u procesu kovanja sablje. Onda, kada budemo, Kastanedinim rečima, ne spuštali ni pred kim glavu i nikome ne dozvolili da pred nama spusti glavu. I kada pošaljemo neprijatelju so, ne zbog bitke već zbog bitka. Možda, tada, nadživimo entropiju.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)