Blog

Makabi-Crvena zvezda 78:67

Sijuksi iz Izraela

Miloš Jocić, Novi Sad

Kada smo pričali o simpatičnim i ludim igračima Neptunasa, naročito povodom one još luđe prve utakmice sa Crvenom zvezdom, rekli smo da takva košarka („trči-i-šutaj“) može biti, u očima prosečnog evropskog košarkaškog gospodina, percepirana kao ništa drugo no kao divljaštvo, a takvi igrači kao Indijanci. Nismo tada spomenuli da, uz dužno poštovanje prema dopadljivosti litvanskih igrača, titula najvećih i najuvaženijih Indijanaca na Starom kontinentu ipak pripada jednom drugom timu, onom koji sa Evropom geografski nema nikakve veze. Kontinentalna odvojenost tih Sijuksa iz Tel Aviva, poznatijih pod imenom „Makabi“ (nazvani po kasti Makabejaca, elitnih hebrejskih ratnika), preslikavana je i u njihovoj igri. Vazda napunjeni američkim igračima (u nepreciznoj simetriji, Makabi je za ovogodišnju Evroligu registrovao šest Amerikanaca, sedam Izraelaca i jednog Sofoklisa), Makabi je uvek važio za visokobudžetnu, atletski izuzetno sposobnu ispostavu američkog stila loptanja pod košem. U vreme kada je Željko osvajao titule sa podjednako skupom, ali mnogo bunkeraškijom ekipom Panatenaikosa, Makabi je na radost neutralnih uživalaca košarke, kojih u Evropi nema mnogo, igrao košarku run and guna, posterizovanja i trojki preko ruke. U periodu oko stolovanja trenera Davida Blata, čoveka koji je hibrid američke i engleske košarke koliko je i Vudi Alen, verovatno, hibrid američkog i evropskog filma (samo manje nervozniji, i sa boljim vidom), izraelski tim je čak igrao i takvu košarku u kojoj alej-ap nije bio akrobatski potez proizašao iz trenutne napaljenosti dvojice igrača, već validan i nacrtan završetak akcije.

Iako uz velike promene ekipe – Tajris Rajs, MVP i čovek koji je vratio evrotitulu u Izrael, otišao je u Himki, a Blat u NBA, u Džejmsov Klivlend – Makabi je i dalje zadržao svoju amerikansku aroganciju, okrenutost energičnoj košarci i, najzad, onu divljačku ali plemenitu košarku visokog tempa koja je uvek igrala na granici apsolutne lepote i totalnog raspada sistema. Uz to, Makabi je, sada pod vođstvom Gaja Gudisa, ove sezone pokazao i da može biti itekako ranjiv, čak i na domaćem terenu. Protiv CSKA izgubili su žestoko, preko dvadeset razlike, od lokalnih rivala Hapoela izgubili su takođe ogromnom razlikom (58:78), a sve je „začinjeno“ i neobičnim porazom od evroligaški ispodprosečne Cedevite. Crvena zvezda je, dakle, u arenu „Menora Miftahim“ ušla nadajući se, kao i nebrojene ekipe pre nje, da neće oni biti ti koji će biti skalpirani, i da će Makabiju glave doći sopstvena samodestruktivna igra.

Makabijeva nezainteresovanost da se prilagođava bilo kome videla se odmah na početku. Uporedimo otvaranje, a potom i manje-više celu utakmicu, Reala u Beogradu. Španci ili nisu mogli, ili nisu hteli da se muče sa probijanjem Zvezdinog reketa, pa su se stoga odlučili na dalekometnu paljbu uz pažljivo odmerene prodore koji su više služili bockanju Zvezdine obrane nego odistinskom napadanju koša. Tim Makabija nije mario za takve suptilnosti. Prvih nekoliko napada na utakmici, lopta se isključivo spuštala na veteranskog diva Sofoklisa Skorcijanitisa, jednog od onih igrača koji Bobanu Marjanoviću mogu parirati fizikalijama (kao što je to bio Kolton Ajverson iz Laboral Kuče). Kada je Sofoa zamenilo stameno krilo Aleks Tju, „moderniji“ i pokretljiviji centar, igrači Makabija počeli su da reket oslobađaju i za bekove koji su nailazili iz drugog plana, sa visokog posta ili čak iza leđa Zvezdinih defanzivno nekomunikativnih igrača. Primećujemo da je takvo ekstremno forsiranje igre pod reketom, gde se pod obruč često ubacuju i bekovi, i krila, i centri (čak i protiv Zvezde, ekipe koja taj prostor inače vanredno dobro brani), trend koji ove sezone gaje obe najjače izraelske ekipe: podsetimo se, upravo je konstantnim probijanjem reketa, kako jakim centrima tako i prodornim bekovima, Hapoel dva puta pobedio Partizan u Evrokupu. Iako je spuštanje lopte na donjeg posta tradicionalan cilj većine košarkaških pozicionih kretnji, Makabi je u sinoćnoj utakmici do dubine Zvezdinog dela terena dolazio, sasvim suprotno, stalnim nametanjem tranzicione igre. Njihovo spuštanje na Skorcijanitisa, ili na bilo koga drugog pod košem (napadačke kretnje Makabija bile su veoma liberalne po tom pitanju) nije bilo posledica pažljivo građenog pozicionog napada, već rezultat jurišne igre. Čak i kada takva tranzicija nije prolazila, igrači Zvezde su se nalazili oči u oči sa petoricom igrača (divljaka, Indijanaca...) koji su u suštini igrali pet ličnih duela 1-na-1 (kao što bi se igralo u Americi) i koji su bili sasvim opušteni prilikom bacanja i prijema naizgled neartikulisanih dodavanja iz skoka ili po dijagonali. Takva spacijalna haotičnost Makabijeve igre činila je odbranu Zvezdinog reketa  još težom. (A bila je teška, naravno, i zbog herkulijanskog Sofoklisa koji je Marjanovića stavio u džep zbog upadljivo nadmoćnije individualne tehnike. Ipak, Skorcijanitis je polovinu utakmice proveo dobro ukroćen od strane Zvezdinog udvajanja i utrajanja, prevashodno zbog njegove tromosti u pivotu, slabijeg pregleda igre i loše selekcije dodavanja)

Odluka trenera Gudisa da se utakmica počne u jakom trkačkom ritmu, uz istovremeno ograničavanja šuterskog divljanja svojih igrača – a Pargu, Hajnesu i Ohajonu ne treba puno da pred fanatičnom telavivskom publikom krenu sa egzibicijama – omogućila je Makabiju da u utakmicu uđe sa visokim ritmom trčanja, skakanja i otvaranja, ali i sigurnim procentom šuta. Em rastrčani, em raspucani! Budući da u prvoj četvrtini Makabi gotovo da nije ni uputio šut iz daljine, uspešnost za dva poena im je bila blizu fantastičnih 70%, dok je Zvezda, nažalost, kuburila na oko 30%. U utakmici sa Makabijem, Zvezda se prvi put ove sezone suočila sa ekipom koja ne samo nije da se bojala da joj se suprotstavi u trčanju, nego je i mogla da je nadtrči. Real Madrid je u Beogradu, uprkos svojoj nemaloj brzini, ipak odabrao taktički sigurnije variranje određenih defanzivnih mikrokretnji (iskakanje, preuzimanje) nasuprot pukom vijanju Zvezdinih igrača; Makabi je, pak, odmah krenuo sa trkanjem. Crvena zvezda je uprkos onome što je rezultat kazivao (21:18; 37:33) u prvom poluvremenu igrala napadački mučnu, grčevitu utakmicu. Ne uspevajući, usled rastrčanosti, snage, i stoga prostorne dominacije Makabijevih igrača, da uspostavi staloženost u napadu (standardni oslonac ekipe, Marjanović, ništa nije mogao protiv iskusnijeg Skorcijanitisa i pokretljivijih Makabijevih krila), Zvezda je u većini slučajeva bivala naterana na prinuđene i neizgrađene šuteve iz pada ili preko ruke, zbog čega je i njen procenat uspešnosti za dva poena bio odgovarajuće nizak. Ipak, iako napadački začepljeni, crveno-beli su pokazali zavidan nivo borbenosti, inata i želje da pošto-poto probude sami sebe, kao što su to radili toliko puta ove sezone. U prvoj četvrtini su ih tako u životu održavale trojke (12 od 18 poena postigli su van linije 6.75!), a u drugoj izvanredan skok u napadu, element igre kroz koji se kanalisala sva Zvezdina hrabrost u ovoj utakmici. U jednom trenutku, Zvezdina aerijalna nadmoć bila je tolika da su imali skoro desetak skokova više od od rivala (12:2), a u određenom periodu igre nije bilo neobično da povežu i po nekoliko napada u kojima su imali po dva ili čak tri dodatna poseda.

Takvu skakačku prednost naša ekipa, nažalost, nikako nije uspevala pretvoriti u koševe. Uspevali su tek da održe korak sa rivalom koji je već u drugoj četvrtini, sa Gudisovom dozvolom za šutiranje, počeo polako da zapada u onu poznatu fazu neozbiljnih šuteva i nonšalantnosti u driblingu. Najozbiljnije je Zvezda buknula, očekivano, na početku i u prvoj polovini Treće četvrtine. Činilo se tada da će serijom dobro izvedenih kontranapada i sve veće pometnje u napadačkoj igri Makabija (basketaški, besmisleni šutevi Džeremija Parga, pogubljenost Devina Smita pri gotovo svakom prenosu lopte) Zvezda uspeti da prelomi meč, prvo psihološki, a onda i rezultatski. Nažalost po njih, Gudis nije dozvolio svojoj ekipi da izgubi mentalnu nadmoć. Ne uletevši i Radonjićevu zamku, Gudis je odbio da pri preokretu Crvene zvezde (42:40) zatraži tajm-aut, znajući da bi time samo podgrejao napaljenost crveno-belih igrača (koji bi u tom trenutku shvatili da čak i trener Makabija misli da mu je ekipa u kanalu; drugim rečima, namirisali bi krv) već je ostavio svoju ekipu da pokuša da se sama izvadi iz bule. U meču telepatskog zurenja u oči na kraju je trijumfovao Gudis. Koš po koš, Makabijevi igrači su stizali, a potom i prestizali Zvezdu, ostavljajući našu ekipu da, kao i nekoliko puta ove sezone, pokušava da se u meč vrati ludačkim pokušajima za tri poena, od kojih je retko koji ulazio.

Minijatura sa Gudisovim nepozivanjem tajm-auta govori i o tome da Crvena zvezda polako počinje da igra utakmice sa ekipama koje su, prosto, spremne za nju. Zvezdin medeni mesec u Evroligi je prošao. Oni više nisu zanimljiv pridošlica koji „iznenađuje“ dobrim igrama; sve se ređe dešava da Blažič prelama utakmice svojim ukradenim loptama i munjevitim spuštanjima na koš, da Lazić budi ekipu dobrom odbranom, a da Vilijams preokreće trojkama. Sada, kao i u utakmici sa Real Madridom, postoji neko ko će čekati Jaku Blažiča na tom levom ulazu, ko će reći igračima da slobodno navlače odveć agresivnog Branka Lazića na faulove kada se razvija tranzicija, omekšavajući njegovu igru onda kada se napad zaista postavi. Možemo, naravno, sve pripisati trenutnoj lošoj formi, ali možda je suviše optimistično reći da Zvezda gubi samo onda kada je u „lošoj formi“. Možda je u pitanju ipak dobro čitanje Radonjićevih svesaka. Dobro se zna, recimo, da će Markus Vilijams, a bogami i Čarls Dženkins, uvek radije šutnuti trojku nego ići na ulaz, makar to bilo i preko ruke. Shodno tome, Zvezdini protivnici sada počinju da se oblikuju i prilagođavaju, fokusirajući se na ometanje izgradnje pozicije na šut a ne na, kao što nepisano pravilo nalaže, odbranu Prve opasnosti, prodora. Glede Vilijamsa, polako se uočava da je jedini igrač sa kojim on ima istinski plejmejkersku saradnju (playmaker: „onaj koji stvara igru“) Boban Marjanović, i da se oko te njihove veze tvori većina Zvezdine strategije za osvajanje prostora i stvaranje slobodnog igrača; zaustavite tu vezu, i Zvezda možda može biti ukroćena. Sinoć u Tel Avivu, upravo su se takve stvari dešavale: Blažiča opet nije bilo, Vilijamsa takođe, a zbog toga ni Mitrović nije dobio mesta za disanje. Iako su svi ovi igrači pružili solidne partije, Zvezdi oni ne trebaju kao tek solidni igrači, već kao gamechangeri, igrači koji primoravaju protivnika da se u potpunosti koncentriše na njih kako bi ostali mogli da se svojim kopljima pridruže iz drugog plana. Jedini od tih udarača iz pozadine koji je bio raspoložen sinoć, Nikola Kalinić, postigao je odličnih 18 poena, ali više zbog toga jer je to inače igrač koji voli da partizanski rovari po gustim protivničkim odbranama.

Ako i jeste u pitanju loša forma Crvene zvezde, onda je trenutak za njeno obaranje lepo odabran. U utakmicama sa Realom i Makabijem niko nije ni očekivao pobedu, pa je možda i normalno da se psihofizička sprema crveno-belih igrača za te utakmice malo i spusti, naročito posle iznurujućeg ritma igre koji je ekipa demonstrirala u prvom delu sezone. Stvari će, nadamo se, biti jasnije naredne sedmice, kada naša ekipa bude dočekivala Galatasaraj, tim koji poznajemo i za koji znamo da može biti pobeđen. Jer, stvar je u sledećem: ako je Zvezda u lošijoj formi, iz nje će i izaći; međutim, ako su protivnici zaista počeli da čitaju Radonjićevu postavku (i što je opasnije, njegove igrače), Zvezda je u riziku da opet prolazi kroz paklen drugi deo sezone, onaj deo godine kada se trofeji gube i osvajaju.