Blog

Crvena zvezda- Real madrid 72:79

Ošamario sam Kralja (i nisam preživeo)

Miloš Jocić, Novi Sad

Ako postoji pravi trenutak da se napadne Real Madrid, to je onda onaj novogodišnji, kada je zima i kada se uspavljuje, kada španski džin, na svoju prvu utakmicu, dolazi pravo u Arenu. Isto se desilo prošle godine Partizanu, koji je na startu TOP16 takođe ugostio kraljevski klub. Zvezda, dakle, kao i tada Partizan, nije mogla poželeti bolji trenutak za meč sa najjačim rivalom u grupi (uz Barselonu), jer velika je razlika u perspektivi i pristupu. Za Real Madrid, ova utakmica bila je – uz poštovanje Zvezdinih rezultata – tezga koja se mora što bezbolnije odraditi, rutinsko gostovanje simpatičnom, ratobornom i pomalo misterioznom pridošlici u društvo TOP16. Sa druge strane, Zvezda, neopterećna brigama o čuvanju snage za duele u „domaćoj“ (ABA) ligi, u kojoj su nezdravo bolji od svih ostalih, mogla je svu energiju da uloži u ovaj duel, sa nadom da će uhvatiti Kralja na krivoj nozi, koristeći možda trenutak njegove opuštenosti koji ponekad prati timove u januarskom delu sezone.

Krive noge ipak nije bilo. Čitali smo o manastirskim proslavama Nove godine Zvezdinih igrača, provedenih uz društvo, filmove i lake razgovore, a ne na fudbalerskim bahanalijama; iako je Zvezda jak tim, Real je ipak Real, a dočekati Rodrigeza, Ljulja i (svima neomiljenog) Fernandeza u krcatoj Areni, na svečani drugi dan Nove godine, u derbiju Evrolige, za neke igrače možda je vrh karijere, pa je ratnička meditacija pred meč neophodna. Kao što se moglo videti u prvim delovima utakmice, Real je u sinoćnu utakmicu ušao podjednako spremno. U doba godine kada se od timskih sportova gleda samo prvojanuarska Premijer liga, i kada smo gledali kako divovi poput Mančester Sitija čupaju pobedu iz čeljusti Sanderlenda, a kako od slavlja bunovni igrači Čelzija ginu pred napadima Totenhema, Real je u Beograd došao, kao i uvek, kao besprekorna mašina.

Gledaoci, bili oni navijači ili ne, uživali su u meču u Areni. Budući da Real igra onako kako igraju svi Španci, a da Zvezdi takođe nije strano nadtrčavanje i nadkošavanje sa neprijateljem, sinoćna utakmica nije donela duel u kome jedna ekipa pokušava da nametne ritam drugoj – oba tima uživala su u trčanju i cepanju kolena. Real je, štaviše, bio ubedljivo najživlja ekipa koja je ove godine svratila do Beograda. Za razliku od uspavanih Galatasaraja, Laborala, Neptunasa (rastrojenu Valensiju da ne spominjemo) – koji su uspavani, razumemo se, bili i zbog Zvezdine bajkovite odbrane (grimovski krvave za ove protivnike) – Real je u Arenu došao sa željom da ostvari nadmoć na celom terenu, da štipa u odbrani i da šprinta u napadu. Sudije, za koje će navijači Zvezde imati štogod da kažu zbog serije (ne bismo rekli pogrešnih, već radije) nepreciznih odluka tokom treće četvrtine, od početka su dopustile košarkaški umereno krljanje u odbrani, koje je, kako se videlo, godilo skoro svima. Kalinić i Blažič su, na primer, igrači koji kao da se i hrane umerenim dozama nasilja na terenu, a Real je, za razliku od Barselone, oduvek više vukao na onu fajterskiju vrstu košarke. Uostalom, to je ekipa u kojoj i danas igraju ljudi poput Janisa Burusisa i Rudija Fernandeza, a koja je svoju poslednju titulu prvaka Evrope uzela pod Željkom Obradovićem. (U takvoj igri sinoć se ipak nije snašao, recimo, Jonas Mačiulis, koji je na agresivnu igru Zvezdinih bekova odgovorio sa svega četiri postignuta poena i obiljem nerazumnih šuteva, poteza i driblinga, vidno iznerviran zujanjem crveno-belih oko sopstvene glave)

U tako visokooktanskoj igri nismo, međutim, videli efikasnu košarku. Do kraja poluvremena obe ekipe postigle su jedva preko trideset poena (31:34), a čak i manje od toga su zajedno postigli u prvoj četvrtini (12:15). Real Madrid našao se, kao i mnoge ekipe ove godine, pred bedemom u Zvezdinom reketu. Na jednoj strani imali su Zvezdino poznato skupljanje u sredini i na dnu reketa, a sa druge, naravno, Bobija Marjanovića, centra koji zbog svoje konstitucije čak i u odbrani-na-čoveka može uspešno oponašati središnjeg igrača u zoni 2-3 (onog čije je samo da se dobro postavi i raširi ruke). Zbog toga, Real je u prvom poluvremenu igrao tešku napadačku utakmicu u kojoj su košgeterska rešenja morali da pronalaze uglavnom šutevima sa poludistance i i distance. Felipe Rejes je, recimo, zahvaljujući svom preciznom i jakom horogu bio jedini Realov visoki igrač koji je osetnije ugrozio Zvezdu (13 poena); Gustavo Ajon i Burusis, druga dva centra, zajedno su dali tek 10 poena, a čak su i taj sitniš uglavnom postizali iz kontranapada ili šutem sa kapice, a ne podkošnim zidanjem. Dugo je Real, sve do velike serije trojki u trećoj četvrtini (kojom su otišli na +10 i uspešno prelomili meč), imao problema sa procentima šuta za dva i za tri, koji su kružili ispod razočaravajućih 40% (odnosno 20% u slučaju trojki), što možda i nije čudno imajući u vidu da su ipak igrali prvu utakmicu posle kratke zimske pauze, i to na nezgodnom gostujućem terenu. Većim delom utakmice činilo se da je Realova jedina opcija upravo šut, uz skoro potpuno Zvezdino odsecanje njihovih prodora i spuštanja centrima. Ne čudi stoga što su Španci ponekad igrali kao i Olimpijakos na svom beogradskom gostovanju (zavlačenje plejmejkera sve do dubine reketa, praćeno brzim povratnim pasom na krila ili visoki post, u pokušaju da se isprovocira a potom brzo iskoristi sakupljanje u odbrani). Takav haubičasti stil igre, udaljen od krljanja pod košem, najzaslužniji je što je Real za čitavu sinoćnu utakmicu šutnuo svega šest slobodnih bacanja (6/6).

Zvezda je, međutim, mučila sasvim druge muke. Iako relativno sigurna pod košem, vođena standardnim Marjanovićem, nenadano uspešnim Majkom Cirbesom i sve samouverenijim Lukom Mitrovićem, crveno-beli nisu imali stalnu podršku sa spoljne linije, što je i u njihovom slučaju za posledicu imalo osetno loš procenat šuta. Blažičeva slabija partija (6 poena, indeks korisnosti 3) neprijatno je iznenadila, imajući u vidu da je on igrač koji inače baš na ovako vrelim utakmicama zna da bukne i povede čitavu ekipu, a doprinos Markusa Vilijamsa može i zabrinuti. Posle Olimpijakosa i poraza od Galate i Neptunasa, ovo je već n-ta utakmica protiv „jačih“ ekipa u kojoj se Zvezdin kvoterbek uopšte nije video ni u napadu ni u odbrani, što polako podgrejava sumnje da je u pitanju odličan, ali ipak lako čitljiv igrač. Slabija forma Zvezdinih bekova na stranu, dodatan problem za naš tim pravila je i fluidna odbrana Real Madrida – opet, daleko najozbiljnije ekipe koja je ove sezone došla u Arenu. Trener Pablo Laso ne samo da je lepo iščitao Zvezdinu igru, već je Radonjićeve momke proveo kroz skoro svaki vid obrane koji se mogao postaviti na svojoj polovini. Prvi deo utakmice Realovi igrači počeli su sa preuzimanjem svih u odbrani (što Zvezdini protivnici do sada gotovo da nisu ni igrali, zbog brzine crveno-belih bekova – upravo one brzine koju je Laso pokušao neutralisati preuzimanjem u pik-en-rolu), zajedno sa posebno spremljenim usmeravanjem Marjanovića u sredinu i udvajanjem u slučaju da zapivotira ka čeonoj liniji (rezultat: Marjanović sveden na 9 poena). Nastavilo se kratkim intervalom zonske odbrane 2-3, dok se kasnije uglavnom igralo sa kratkim izletanjima na odbrani od pik-en-rola. Ekipa Dejana Radonjića, napadački ove sezone van sumnje sjajna, ipak povremeno demonstrira svoje stare grehove, pa je tako i na ovoj utakmici, dakle pod odbrambenim naletom veoma sposobne ekipe, njihova slobodarska igra u napadu pokazala dosta pukotina i prekinutih veza između dodavača i drugog igrača. Kada imate protivnika koji je izuzetno raspojasan u svom pristupu odbrani, poželjno je imati utvrđene i unapred spremne taktičke odgovore na takve odbrambene modulacije – umesto da zavisite od toga da li će nekog krenuti šut, ili da li će upaliti neki od slalom-prodora.

U sinoćnoj utakmici Zvezda je, u jednoj obrnutoj slici (imajući u vidu njene mečeve sa Laboralom ili Valensijom), bila ona ekipa koja je konstantno jurila prednost protivnika, čekajući njegove trenutke opuštanja da bi hvatala priključak. Prvu veću seriju Zvezdi su doneli rezervisti u drugoj četvrtini: Dženkins sa sedam uzastopnih poena, Cirbes sa ukradenom loptom, Jović sa nekoliko presečenih pasova i jednom ludom asistencijom. No, čim su crveno-beli došli do minimalnog preokreta, Real – koji je do tog trenutka dao svega dve trojke iz devet ili deset pokušaja – strpao je dvaput zaredom poene van linije 6.75, i ponovo se bezbolno odlepio. Sledeći put kada je Real vezao (i uopšte postigao) vezane trojke bilo je kada je u trećoj četvrtini – ah, treća četvrtina! – Zvezda naizgled počela slamati Špance došavši do tada najveće svoje prednosti od +2. Kada se na trenutak udaljite od teksta, uočavate bespomoć ove rečenice; da je najveći uspeh, najubojitiji šamar na licu Reala, u tom trenutku bilo to vođstvo od dva poena razlike. Isto su verovatno shvatili i igrači Reala. Od tog trenutka, dakle od tog poslednjeg Zvezdinog vođstva na utakmici (kako su crveno-beli do toga došli ne vredi ponavljati: o Zvezdinoj „Trećoj četvrtini“ se ovih meseci i pričalo i pisalo), igrači Reala kao da su volšebno podigli procenta šuta – nisu, znači, zaigrali bog zna kako drugačije, samo mnogo, mnogo ubojitije. Rodrigez i Fernandez počeli su odjednom igrati onako kako smo i navikli da ih gledamo na špicama za najbolje poteze Evrolige, i sa nekoliko vezanih trojki – sa iste pozicije, što malo govori i o nedorečenosti Zvezdine odbrane u tim trenucima, iako su neke od tih trojki bile postignute u kontranapadima, jednu ili dve sekunde po prelasku na protivničku polovinu – odveli svoj tim u dvocifrenu prednost, koju sve do kraja, održavajući visok nivo šuta (55% za dva, čak 40% za tri) nisu ispuštali, došavši jednom čak i do +18.

Poslednja četvrtina, uprkos tome što u zapisniku stoji da ju je Crvena zvezda dobila sa 27:21, nije bila poslednji juriš domaćina da se istrgne pobeda iz ruku pedigriranih gostiju. Onda kada je usled opuštanja gostiju prestalo da se igra u, za Real veoma pogodnom, ritmu koša-za-koš, Crvena zvezda je jednostavno vezala (u dobroj meri preko osvežavajuće preciznog Cirbesa) desetak poena i svela ovaj poraz na dostojanstvenu razliku. Real je, prosto, umnogome kvalitetnija ekipa od Zvezde. Čak i ako zaboravimo šta su početkom poslednjeg perioda Zvezdinoj odbrani radili Rodrigez, Fernandez, Noćioni i saigrači, kojom su brzinom kontrolisali loptu i rešavali polukontre i iznenadna otvaranja ka košu, dakle, ako i zaboravimo na nesumnjivo ogroman individualan kvalitet i široku klupu Real Madrida, tim Pabla Lasa je u Areni bio taktički besprekorno doterana ekipa, sa vanserijskim osećajem za ritam utakmice i prilagođavanje napadačke i odbrambene igre protivniku i stanju na terenu. U nekoliko navrata Zvezda je, poput onog duhovitog transparenta koji su razapeli navijači, uspela da bećarski ošamari Kralja, ali Kralj se možda samo zateturao, potom osvetoljubivo demonstrirajući silu u tačno odmerenim dozama. Za uzimanje skalpa nekom od velikana evropske košarke Zvezdi će, kako izgleda, trebati visoka forma svojih udarnih (Vilijams, Blažič, Marjanović), uz sinoćno pozitivno izdanje rezervi (Dženkins, Jović, Cirbes), praćeno ipak nešto jasnijom i „pismenijom“ koncepcijom napada. Za ABA ligu sada niko ne brine, ali s kim će se deca igrati ako ne sa Barselonom i Realom?

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu