Blog

Nelagoda

Dimitrije Vojnov, Beograd

Crvena Zvezda je ostvarila rekordnu seriju u Evroligi. Odlazi u prolećni deo u kome će igrati sa najboljim ekipama u Evropi, dovešće ih u Beograd i pružiće vrhunsku košarku navijačima, a imamo pravo da se nadamo da će pružiti dobar otpor, a na kraju možda i iznenaditi raspalivši maštanje o ulasku u Top-8. Kao Zvezdaš trebalo bi da sam ekstatičan jer većina jeste. Nažalost, godine katastrofalnih sezona koje su obično počinjale velikim očekivanjima, a završavale bolnim sunovratima, strašnim javašlukom, javnim skandalima itd. učinile su da mi organizam bude potpuno nespreman za kraj godine u kome je Zvezda u vrhunskoj formi. I telo i um kondicionirani su da u decembru mesecu igrači štrajkuju, treneri odlaze ili bivaju otpušteni bez pravih razloga, Amerikanci ostaju kući posle raspusta i krše ugovore. Ovo sada je jedan novi napor. No, ove slatke muke otkrivaju još jedan moj krajnje lični problem. U vezi sa tim odmah bih naglasio da je ovo moj subjektivni osećaj, lična ispovest, i da ne mislim da su ova moja razmišljanja u bilo kom smislu ispravna.

Kao neko ko je svoj ukus formirao gledajući jugoslovensku klupsku i reprezentativnu košarku i NBA, oduvek sam imao teškoće u praćenju evropske košarke, naročito u situacijama kada ne postoji neki veliki jugoslovenski ili srpski ulog na terenu. NBA me je kondicionirala na jedan vrhunski nivo košarke koji je nedostižan u Evropi, dočim me je jugoslovenska liga učila da je nacionalno takmičenje nekakva nacionalna stvar. Samim tim, svako učešće naših klubova u evropskim kupovima ranije, iako ruku na srce još od sedamdesetih godina prošlog veka naši klubovi dovode Amerikance, delovalo je kao svojevrsno reprezentativno takmičenje u kome naš “nacionalni” tim igra protiv stranaca, pa makar oni bili pojačani američkim plaćenicima. Štaviše, sa određenim sažaljenjem gledao sam na bogataške evropske klubove kako se oslanjaju na Amerikance jer nemaju “svoje” talente. Moja Zvezda je među prvima dovodila Amerikance čim je to dozvoljeno tokom devedesetih, ali ti igrači su tada ipak imali marginalnu ulogu, i koliko god da je Mike Iuzzolino bio poreklom Italijan, ipak sam osećao određenu moralnu superiornost dok nas je demolirao u Pioniru jer sam verovao da MASH ne bi mogao da nas dobije "bez Amerikanca".

Lagao bih kada bih rekao da me dolazak nekih Amerikanaca u Srbiju nije radovao, baš kao fana NBA - pre svih Chrisa Carra, bengera iz Sunsa koji je nakratko zasijao u ligi da bi potom tokom svog sunovrata uspeo da stigne i na naše parkete gde je ostavio marginalan trag. Isto tako bio sam na ivici da odem i gledam Beobanku kada je igrala protiv grčkog kluba za koji je igrao Oliver Miller, NBA centar karakterističan po fizionomiji bezbrižnog gurmana. Nažalost, iako kako rekoh i u slavnim danima Partizana sedamdesetih ili Jugoplastike osamdesetih imamo Amerikance u njihovim evropskim postavama, naše lige su danas postale vrlo slične evropskim. Amerikanci nisu najveće zvezde, ali jesu nosioci igre. Zvezda sada ima sjajan tim, sa dva osvajača srebra i još nekoliko potencijalnih reprezentativaca ali ne smemo da se lažemo, glavni motor ekipe je Marcus Williams, nekada perspektivni koledž plejmejker koji je dobio priliku u NBA, prokockao je i posle dinamičnih uspona i padova po Evropi našao sebe u Zvezdi.

Koliko god da me raduje što je od svih ponuda, Williams izabrao baš Zvezdinu i što smo prezimili u Evroligi, ne mogu reći da nemam osećaj kako smo izgubili svoju “košarkašku posebnost” koju, doduše, ostali odavno nemaju. Taj osećaj nedostatka “posebnosti" se prirodno širi i na celu evropsku košarku. Sada kad su svi postali manje ili više ovisni od američkih igrača, teško je naći “opravdanje” zašto je ona inferiorna u odnosu na američku. Ranije je bilo lako objasniti to odnosom razlike u pravilima, apsurdnom podelom na profesionalce i amatere itd. Međutim, danas te razlike više nisu upadljive. Danas NBA trećepozivci dolaze u Evropu i upravo “američkim stilom igre” podižu rezultate svojim klubovima. Dakle, iz vizure gledalaca sve je manje motiva izuzev lokalpatriotizma zašto bi gledali evropsku košarku, a ne NBA. Međutim, lokalpatriotizam se sve više svodi na lokaciju kluba, a sve manje na njegov sastav. Uniks koji je prošle godine igrao sa Zvezdom doveo je sastav koji je delovao kao sve, sem ruski tim.

Ono što nudi određeni optimizam to je da jaki evropski košarkaški klubovi nisu postali globalni pa čak ni kontinentalni fenomen. Danas ipak niko ne može reći da više prati Maccabi, CSKA ili Barcelonu nego Partizan ili Zvezdu kao što se desilo u fudbalu gde su timovi iz “velike četvorke” postali globalni fenomen i danas su navijači potpuno zadovoljni ako neki njihov “internacionalni favorit” osvoji titulu i ni ne očekuju da se njihov lokalni tim uključi u takve stvari. Štaviše, može se reći da je na globalnom nivou došlo do stvaranja “globalnih reprezentacija” gde navijači slabijih fudbalskih sila projektuju svoju navijačku strast u neke jake ekipe poput Brazila, Argentine, Nemačke, Holandije ili Španije. Ovaj fenomen stvaranja “globalnih reprezentacija” proistekao je iz nastanka “globalnih klubova” koji su potpuno razorili percepciju fudbalskih timova kao reprezenata zajednice. Sada ono dečje pitanje “Za koga navijaš kod nas, a za koga u Evropi?” dobija pun smisao. Ironija je možda baš to što fluktuacija Amerikanaca kroz celu Evropu čini da se većina zainteresovanih košarkaških liga drži u kakvom-takvom egalu. Naime, u fudbalu je promena formata Lige šampiona u spoju sa disproporcionalnim jačanjem bogatih klubova dovela do toga da takmičarska želja potpuno izumre u nekim nekada bitnim fudbalskim centrima, a tu ne mislim samo na Zvezdu ili Steauu u već i na Ajax, zašto da ne?

Tu dolazimo i do završnog obrta. Naime, najjači evroligaški favoriti izuzev Maccabija i Fenerbahcea na ključnim pozicijama u timu imaju Evropljane, a neki bastioni američkih plaćenika poput CSKA su videno “deamerikanizovani”. Međutim, svaki od njih u sastavu ipak ima Amerikance i to ne kao nosioce igre već kao sporedne igrače koji su povoljni u odnosu kvaliteta i cene. Amerikanci sada više nisu “privilegija bogatih” već poslednji adut koji drži “siromašne” u takmičenju. Kada se podvuče crta, verovatno neki moji iracionalni otpori prema evroligaškoj košarci čine da osećam nelagodu i sprečavaju me da u potpunosti uživam u Zvezdinoj sjajnoj sezoni. Međutim, uloga Amerikanaca u evropskoj klupskoj košarci je višeslojna, destruktivna u pogledu jednoličnosti, ali konstruktivna u pogledu očuvanja ravnopravnosti. Kada odmerimo argumente za i protiv, svakako da bih više voleo da su u Zvezdi umesto Williamsa i Jenkinsa Teodosić i Nedović. Ali, ako je to nemoguće, onda je bolje imati i Amerikanca u sastavu samo da se košarkaškom klubu ne desi ono što i fudbalskom, a to je da nove generacije navijača ne mogu ni da zamisle one slavne dane kada smo kao svoje rivale doživljavali Milan i Bayern.