Blog

Valensija-Crvena zvezda 68:77

Doktor Radonja ili kako sam naučio da volim egal

Miloš Jocić, Novi Sad

I tako dođe kraj Zvezdinom „teškom periodu“ ispunjenom jakim protivnicima, kako u ABA tako i u Evroligi, teškom periodu koji je i započeo ulaskom u drugu fazu ovog potonjeg takmičenja. Obzirom kako se (razložno) strahovalo od ove serije nezgodnih protivnika, sve je prošlo veoma fino – izuzimajući poraz od Galatasaraja u Istanbulu, koji ipak nije bio naročito tragičan, i koji je mogao i ne biti porazom da nije bilo ono malo faktora nesreće i smandrljanog ponašanja ekipe u ključnim trenucima utakmice. Izuzimajući taj meč, Crvena zvezda je pobedila gde god je trebala. U ABA ligi, Partizan je na kraju uspeo da izvuče samo častan poraz jednocifrenom razlikom, Neptunasu je svom merom uzvraćeno za onaj, tada šokantan, poraz u drugom kolu Evrolige, a sinoć je pobeđena Valensija, usred Valenije, i to jedna osvežena Valensija, puna temperamentnih Španaca koji se bune na sudije onim najtečnijim esperantom na svetu, MAHANjEM RUKU (i onim mediteranski patentiranim turbo-molitvenim mlataranjem sklopljenim dlanovima), i još temperamentnijih Španaca na tribinama. Tu se negde nalazio i Perasović, uvek polu-tužnog lica, ali jedan od onih trenera, koje je oduvek predvodio Željko, koji će peniti, crveneti, i skakati pored klupe ma koji tim vodili, ma koliko dugo.

A Valensija jeste bila osvežena. Nakon prošle utakmice ova dva tima, koju je Zvezda dobila u skoro memljivo dosadnom tastačenju sa +13 (moglo je biti lako i +23, a o Zvezdinoj nonšalantnosti, koja se neobično mnogo smenjuje sa njenom krvožednošću, pisali smo prošle nedelje), rekli bismo da takva pobeda i nije iznenađujuća jer Zvezda ove sezone jeste jedna dobra ekipa, sigurna u svim poljima igre, dok je Valensija i dalje bila „tek“ moćan tim u kontekstu Evrokupa, ali nedovoljno kvalitetna za osetniji rezultat u Evroligi. Jedan od osnovnih razloga Valensijinog poraza u Areni bio je taj što Španci prosto nisu imali igrače. Van Rosom, Liščuk, Ribas, Lončar, tada nažalost i Lučić bili su na toj utakmici, u to vreme, zaista treća liga evropske košarke, nedorasli u svakom smislu Zvezdinim košarkašima koje su činili ili mladi reprezentativci željni dokazivanja, ili stranci poput Vilijamsa, Blažiča, čak i Dženkinsa, koji su našli dom koji ih obožava, koji možda nigde drugde neće igrati tako dobro kao ovde.

Najbolji dokaz ove tvrdnje o individualnoj inferiornosti Valensije došao je upravo u sinoćnoj utakmici. Van Rosoma nije bilo u postavi, kao ni Liščuka. Sticajem okolnosti, Lončar je morao igrati zbog rotacije, pokazujući istu onu slabu predstavu koju je odigrao u Areni, sporu, neodlučnu, često nepovezanu igru koja je smetala Valensiji i u napadu (loš i veoma spor odabir dodavanja, tek jedan ubačen koš, ono polaganje, od sedam upućenih šuteva) i u odbrani (bolno nesnalaženje u prostoru, naročito tokom serije Zvezdinih dugačkih, dubinskih dodavanja – iako nisu sve greške u odbrani Valensije bile Lončareva krivnja, njegova igra je dobar lakmus-pokazatelj uopštene nesposobnosti igrača Valensije da u vidnom polju drže makar četiri Zvezdina igrača, usled čega su crveno-beli, gotovo ni iz čega, često pravili igrača više koji je kao duh bio sam u reketu ili na šutu). Lončarev brat po negativnom indeksu bio je i Roman Sato, još jedno kršno krilo, koji za šesnaest minuta na parketu nije upisao ni jedan poen, uz obilje velikih promašaja, kao i uz tradicionalno galamljenje na sudije posle svake svoje greške. No, da ne bi utakmica postala nova Perasovićeva noćna mora (jer bilo je tu još uloga u predstavi pod nazivom „Negativan indeks“ – povratnik u Evropu Nedović takođe se našao na pozornici), pobrinulo se nekoliko „osveženih“ igrača. Lučić, nakon loše partije u Beogradu, ovu je odigrao sjajno, sa punim korišćenjem svog senzibiliteta beka/krila; ako održi ovu formu do okupljanja reprezentacije, biće zanimljivo gledati jednog krilnog centra, sposobnog i da skače i da bije i da lepo šuta, koji je došao iz mešovitog braka Partizanove i španske škole košarke. Govoreći o Špancima, Ribas je, eto, takođe odigrao mnogo bolje u Beogradu, kao skoro jedini „pravi“ španski bek u ekipi, onaj koji često i uglavnom uspešno koristi kako evrostep (lateralni dvokorak) tako i „floutere“, poteze i smišljene kako bi se omalenim plejevima dala mogućnost da nadjačaju onog poslednjeg igrača u odbrani, najčešće centra, koji se nacocio pod košem. Naravno, beše tu i centar Dubljević, verovatno jedini konstantno jak igrač u Valensiji ove sezone.

Zvezda je, sa svoje strane, igrala onako kako je igrala i dosad. Ili radije, uglavnom onako kako je igrala do sada. Naime, glavna razlika Crvene zvezde u drugoj Radonjićevoj sezoni od svih prethodnih izdanja ove ekipe (u prethodne 3–4 godine) u tome je što se ova oduvek napadačka ekipa sada uobličila izuzetnim insistiranjem na jakoj individualnoj odbrani. Svaki Zvezdin čovek na parketu je sada Branko Lazić – sledbenik jake, mada ponekad i suviše neartikulisane odbrane, sa naglaskom na vučjem praćenju svog igrača i atletskim probijanjem blokada poput metka, umesto njihovog zaobilaženja i insistiranju na pomoći sa strane u cilju popunjavanja praznog prostora. Ali, u ovoj utakmici, Zvezda se suočila sa izvesnim problemom. Odbrana je funkcionisala, solidno u prvom i veoma dobro u drugom poluvremenu, ali napad nikako nije dolazio. Po prvi put ove sezone, Zvezda je bila u situaciji da, iako je igrala dobru odbranu, napad često nije hteo da se „upali“. Vilijams, recimo, do izvesnog trenutka nije uspevao da nađe Marjanovića, ili neke druge igrače. Usled toga, Marjanović je u početku pokušavao samog sebe da razigra, onako kako je to radio protiv Neptunasa i Partizana, ali ovoga puta to nije uspevao, praveći centarske piruete u prazno i promašujući na njemu znan način. Blažiću nisu uspevali prodori iz gotovo mrtvog ugla, Lazić nije uspevao da opet bude džoker u napadu (promašena bacanja, trojke), a Dženkins se jednostavno nije pronalazio.

Sve je to u teoriji materijal za jednu propalu stvar, ali zbog pomenute užasnosti Valensije (čak i ovako „osvežene“, novim licima i svojom publikom), meč u Španiji pretvorio se u neku čudnu vrstu egal utakmice. Zvezda je tu gotovo stalno vodila, pre svega zbog trenutne nadahnutosti, recimo, one trojkaške strane ličnosti Markusa Vilijamsa (koji je, nećemo se varati, svoje strašno bitne trojke, njih tri ili četiri, u drugoj četvrtini davao ex nihilo, iz teških situacija koje je nekako sam sebi napravio), ali je zbog tog šuma na liniji odbrana-napad takođe bila i pod konstantnom pretnjom Valensijekoja je ogroman broj puta Zvezdinih +7 spuštala na +3, pa +8 na +4, zatim +9 na svega +2, i tako dalje. Kada pogledamo krajnji rezultat, učinke igrača (po indeksu korisnosti, Zvezda je tukla Valensiju za skoro 30 poena; imala je i skoro duplo više skokova), i činjenicu da je naša ekipa pobeđivala u svakoj osim u poslednjoj četvritini – pomislimo da je ovo bila jedna sigurna utakmica. Štaviše, kada bi na površini videli samo trojke Vilijamsa, Kalinića, Ribasa i Dubljevića, lude pogotke Lučića i Marjanovića, ogromne greške i jednih i drugih (Zvezda je imala čak petnaest izgubljenih lopti u napadu!), saplitanja, udaranja, protestovanja, pregledanja snimaka, pomislili bismo da je ovo bila tipično „španska“ utakmica; no, u duši, bila je ona grčka, teška i grčevita, sa Damoklovim mačem koji je visio iznad obe ekipe.

I videlo se tu Radonjićevo sazrevanje, ili radije, njegova sve jača simbiotska veza sa ekipom. Uostalom, za razliku od pomenutih Pešića i Vukoičića, koji su onda zaista bili, uprkos svom kvalitetu, samo instant-treneri za jednu instant-ekipu, ovo jeste, nakon godinu i kusur dana, Radonjićev tim. Rotacije igrača bile su bezgrešne, vršene tačno u onim trenucima u kojima su uslovi bojišta tako nalagali. Konstantno pobeđivanje u četvrtinama, pred španskom publikom, uz protivnika koji je napadao tek u talasima ali je napadao, zahtevalo je koncentraciju čvrstine tvrđave. Nije se, tako, osetilo kada je Dženkins menjao Vilijamsa, niti kada je Lazić menjao Blažića, ili kada je Cirbes ulazio umesto Marjanovića – iako i dalje veoma nesiguran u napadu, Nemac je odigrao veoma dobru odbranu na užasno teškom igraču za čuvanje poput Dubljevića, koji, iako centarske građe, može vrlo lako da vam zagorča život sa bilo kog dela terena (pamtimo od sinoć i njegove koševe pod obručem, i njegove trojke, i onaj njegov tipično bekovski pas od zemlje, sa visokog posta, u srce reketa, pravo Ribasu na zicer). Da nije bilo te konstantne svežine u igračima Zvezde, ova prikrivena egal utakmica lako bi mogla otići, sinoć u Valensiji, u sasvim drugom pravcu. Da nije bilo te svežine, teško da bi Vilijams mogao da razmrdava samog sebe, a potom i celu ekipu, svojim trojkama, i teško da bi Bobi nešto kasnije opet počeo da pogađa onako kako do ove sezone nikada u karijeri nije pogađao, sa udaljenosti, iz situacija koje je sam sebi izgradio. Na kraju, lepo je Radonjić, u ovom dinamičnom meču, koristio i tajm-aute kao ometajuće sredstvo; iako zvuči banalno, naročito ljudima sa one strane TV ekrana, znati kada treba prekinuti igru i ubaciti nešto novo u nju ipak je posao koji se uči, i koji zahteva dobro čitanje dinamike utakmice i mogućnosti protivnika („Da li da ih sečem sada? Ili malo kasnije?“). Matematički precizno, Radonjić je zvao tajm-aut svaki put kada je protivnik – koji se vrlo lako mogao još više popaliti – smanjio najveću Zvezdinu razliku u tom trenutku za 30% ili 40%.

Tako da, utakmica protiv Valensije je dobijena onako kako se protiv Galatasaraja izgubilo, kroz egal i mučnu borbu, ovoga puta na Radonjićevu zaslugu, kao što je i poraz u Turskoj možda išao njemu na dušu. Takav uspeh, imajući u vidu nadani domet ove ekipe, možda nije toliko velik jer Zvezda jeste očigledno jača, pre svega igrački, od Valensije, ali ne zaborivo da je koliko još prošle sezone ova ista ekipa, pod istim trenerom, gubila podjednako guste mečeve od podjednako slabijih ekipa poput Širokog, Mega Vizure ili Cibone. Ostaje nada da će Radonjić znati da kormilari svoju ekipu i u nekoj narednoj gustoj utakmici, kao i da će Crvena zvezda možda, u TOP16, pobeđivati i ekipe koje su realno jače od nje. Želimo sada da vidimo ovu ekipu kako se dokazuje protiv Reala, CSKA, Fenerbahčea; raznorazne Valensije, Neptunase i Laborale već su apsolvirali.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu