Blog

Kontinuitet

Dimitrije Vojnov, Beograd

Posle Četvrtog čoveka sa svim njegovim trapavostima i Neprijatelja sa svim njegovim unapređenjima, a potom i Ustaničke ulice, srpski “žanrovski film” mejnstrim opredeljenja pravi novi korak napred filmom Travelator. Nažalost, ovaj korak napred se nije desio u repertoarski prihvatljivoj formi jer Travelator jeste bioskopski film ali okolnosti kod nas još nisu sazrele da se on kao takav apsorbuje. Kažem „nažalost“ jer filmovi sa pištoljima i devojkama, da parafraziram Godarda su počeli kao zabava a onda u retkim izdanjima prerastali u umetnost. Kod nas su još uvek u povoju i Travelator pravi nagli skok u umetnost. Uprkos tome, Travelator jeste korak napred unutar evolucije započete Četvrtim čovekom.

Ako bismo tražili neko poređenje u stranom filmu onda bi to svakako bila Lucy Luca Bessona s tim što Travelator nije otvoreno stripovski stilizovan, već više liči na globtroterske fllmove kao što je Boarding Gate Oliviera Assayasa ali sa stilskom agresivnošću prvopomenutog. Film je dugo nastajao i teško je proceniti da li je on mišljen ovako, čak bih se i kladio da nije, ali u međuvremenu se desio Drive Nicolasa Winding Refna i onda je ova vrsta priča dobila novu arty infuziju – sudbina je dakle htela da odugovlačenje postprodukcije zbog nedostatka sredstava otvori mogućnost da se autori upoznaju sa nekim estetskim uticajima na koje nisu računali i da ih apropriraju, kao i da se formuliše novi kontekst. Internacionalna publika je srdačno prihvatila stilsku iščašenost Lucy i njeno kršenje žanrovskih konvencija, a to se desilo i kod nas gde ga je pogledalo preko 35 000 gledalaca. Ipak, isti ti Srbi ne gledaju Lucy i Travelator na isti način, kao što uostalom ne veruju kada Gordan Kičić u Ustaničkoj ulici radi apsolutno iste stvari kao George Clooney u Michael Claytonu. Otud u kinematografiji gde je lokalni proizvod gledaniji od stranog, srpski filmovi imaju manje gledalaca od uporedivih stranih ostvarenja.

Ključna reč u priči o Travelatoru je kontinuitet, ta delikatna dimenzija svake kinematografije. Najpre, reč je o kontinuitetu razvoja jedne poetičke linije – žanrovskog repertoarskog filma, a zatim i o kontinuitetu razvoja autora kao pojedinca. Naime, Dušan Milić je već imao dve set-lopte sa filmovima Jagoda u supermarketu i Guča, i obe je propustio. Tek u trećem pokušaju je pogodio. U kinematografiji kao što je naša, gde se filmovi finansiraju javnim novcem putem Konkursa, reč je o dvostrukom hepiendu – Komisija se kockala na nekoga ko je dva puta promašivao i pogodila je, s tim što je teško verovati da je ona zaista naslućivala da će ovo biti bolji film od prethodnih. Sekundarni hepiend proističe iz mogućnosti da se strateški otvori pitanje autorskog kontinuiteta pred Filmskim centrom Srbije koji će nesumnjivo i ubuduće finansirati naše filmove. Uz status jedne od najuzbudljivijih Debitantskih kinematografija poslednjih godina, zanimljivo je da mladi uspešni debitanti iz protekle petoljetke kao što su Mladen Đorđević, Jovan Todorović, Nikola Ležaić, Aleksa Gajić, Nebojša Radosavljević, Srđan Spasojević pa u krajnjoj liniji i Stefan Arsenijević – čiji je slučaj složeniji – već godinama nemaju nove filmove, iako je za neke jasno da su pokušavali da ih izbore u međuvremenu. Na koji način Filmski centar planira da održi autorski kontinuitet? Ovo pitanje će imati povoljniji odgovor zahvaljujući Travelatoru.

Vratimo se samom filmu - Nikola Rakočević igra gejmera koji biva angažovan zbog svoje efikasnosti u pucačkim igrama da ode u Las Vegas i ubije zaštićenog svedoka koji je problematičan i haškom i kriminalnom klanu. Tu radikalnu odluku dodatno motiviše teška bolest njegove majke. Ovo je ujedno i najslabiji segment filma. Naime, pretpostavka da je igrač pucačkih igara fizički spreman da ubije čoveka vatrenim oružjem je svakako u domenu simbola, i kao takva je u redu, ali onda nema potrebe za istovremenim naturalističkim motivom majke na samrti. Smatram da je ta idejna konfuzija u motivaciji junaka ujedno i jedini krupniji dramaturški problem filma. Sve kasnije spada u onaj red problema koji se mogu podvesti pod poslovicu da dobri filmovi imaju sto mana a loši samo jednu. Od prve scene koja deluje kao machinima a zapravo je shooter napravljen za potrebe filma u kome glavni junak upucava NATO zavojevače u Đakovici, Milić najavljuje da ćemo gledati film kakav u Srbiji nije viđen. I to obećanje ispunjava do kraja. Kroz montažno preplitanje dva toka, junaka koji se sprema da ide da zaradi novac i pomogne majci u izbegličkom kampu, i junaka koji je već u Las Vegasu i prati svoju metu pred ubistvo, Milić unosi efekat trilera u film-stanja jer kada bi se priča raščlanila, film se svodi na dve situacije razrađene u serije scena. Međutim, ovakvom montažom između dva toka, sa otkrivanjem bitnih detalja u nekim nekonvencionalnim tačkama filma, Milić stvara intrigatnu celinu.

Ovo je prvi naš film sniman foto aparatom (iako su neki drugi imali premijeru pre njega ali su kasnije snimani) i degradiran kvalitet slike daje filmu poseban utisak, i na nivou pokušaja sa digitalnom opremom deluje bliže mejsntrimu od prvih Mannovih eksperimenata na ovu temu, što svakako treba da imponuje direktoru fotografijr Petru Popoviću. Brojni trikovi sa kamerom u fazi kada se film preseli u Las Vegas odlično koriste atmosferu Grada Greha, prikrivaju često gerilske načine snimanja i u najboljem smislu podsećaju na dela autora iz šezdesetih koji su upravo izašli sa projekcije nekog novotalasovskog filma. Još od dana Kokana Rakonjca se gerila i bezobrazluk nisu ovoliko isplatili nekom reditelju. Jedan od problema filmova koji dovode neameričke likove u SAD i snimaju se u režiji i produkciji neameričkih ekipa je upravo integracija “stranaca” u lokalni milje.Milić je snimio gerilski film i to mu je sjajno uspelo. I Las Vegas i Srbi su u tom susretu sačuvali svoj integritet. Odnos između mladog ubice i Srba koje prati je vrlo suptilno režiran, sa dosta indie zahvata, posmatranja, maksimalno korišćenje detalja na lokacijama, a čak i obilje psovanja među junacima koju su mete deluje “istinito” i desilo se svakome od nas kada smo u inostranstvu sreli Srbe koji su pomislili da su “sami”. U tom smislu, ono što bih smatrao idiosinkratičnim glumačkim rešenjima u ovom filmu funkcioniše. Fan sam Jaguarovog skoka Ace Đorđevića, i Travelator ima dosta sličnosti, opet je reč o usamljenom Srbinu na zadatku u Americi. Ali za razliku od Đorđevićevog oslanjanja na američki krimić sedamdesetih i impliciranje kako je kriminal izvezen iz SAD u SFRJ, Milićev film pripada svom vremenu i govori o izolovanoj maloj grupi Srba koji izvoze svoj konflikt u Nevadu. Bilo bi lepo da se nada od pre sedam godina ispuni i da za tri godine dobijemo srpski žanrovski film u ravni The Hosta Bong Joon Hoa.