Blog

Partizan-Asesoft 76:69

Enigma ili Partizanova prva kraljica

Miloš Jocić, Novi Sad

U drugoj nedelji novembra 2014. godine, i Partizan i Crvena zvezda igrali su svoje prve biti-ili-ne-biti utakmice u sezoni. Partizan, koji je u Evrokupu startovao očajno zahvaljujući kriminalnoj formi i rasporedu ispunjenom nezgodnim gostovanjima, dočekao je utakmicu sa rumunskim Asesoftom kao neku vrstu minijaturnog finala. Važnosti ove, na prvi pogled „samo još jedne“ utakmice, bili su svesni gotovo svi. Dule Vujošević je tako prvi put od početka sezone optimistično govorio o podizanju forme (u odnosu na pomirljive, ali nažalost realne izjave o unapred ucrtanim porazima iz ranog dela sezone), vidljivo naglašavajući da svi u timu Partizana duel sa Rumunima smatraju izuzetno bitnim za finiširanje uvodnog, nesretnog dela sezone. Isto su, prepostavlja se, očekivali i navijači, koji su se nadali da njihov klub može uhvatiti sasvim bukvalno poslednju slamku nade za nastavak takmičenja u Evrokupu. Asesoft je, dakle, u žargonu video igara, bio Partizanova prva kraljica u sezoni.

 Rumunski tim sličan je ekipama koje smo i do sada gledali u Partizanovom delu Evrokupa. Kao što smo pisali i povodom Partizanove utakmice sa Crvenim oktobrom, u pitanju je, u evropskim okvirima, relativno mlada ekipa koja svoje mesto pod suncem traži uz obilatu pomoć američkih i generalno internacionalnih igrača. Kao i u slučaju Crvenog oktobra, takvi igrači su na ovoj utakmici bili uglavnom varljivog kvaliteta – poput katkad suviše impulsivnog pleja Brauna, raspištoljenog litvanskog beka Runkauskasa koji je gađao i kad treba i kad ne treba, sasvim pogubljenog Pelekanosa, basketaški gojaznog Dragana Labovića – ali jačina Asesofta u ovom slučaju ležala je u treneru Vladi Arnautoviću. Srpski treneri često su rak rana za srpske ekipe. Sukobljavanje sa takvim ekipama, iz perspektive domaćih timova, često je podudaran nemačkoj podmornici koja, negde na isteku 1943. godine, uverena u svoju moć, naleće na englesku posadu koja poseduje dekriptorski ključ za mašinu Enigma. Srpski treneri u stranim ekipama često, čini se, imaju dalekovidnu nadmoć nad „domorocima“, naročito ako pride igraju u nešto tajnovitijim, neobičnijim ekipama koje ostaju nepoznate domaćim skautima. Tako je, na primer, u finišu priprema za prošlo Svetsko prvenstvo, Vučinićev Novi Zeland iznenadio mnoge navijače budućeg viceprvaka sveta kada je, pred domaćom publikom, dva puta zaredom propisno namučio Srbiju. Sa druge strane, primer Džikića i njegovog slovenačkog, potom litvanskog, a onda opet slovenačkog terorisanja naših klubova već je ušao u sakrivenu istoriju košarkaške hajdučije i kontrašpijunaže.

Trener Arnautović je tokom utakmice uspeo da koliko-toliko uobliči svoju ekipu koja je je u prvoj četvrtini, sa pet-šest izgubljenih lopti i čak 25 primljenih poena, zaista izgledala neartikulisano. Njegovi odgovori bili su veoma dobri. Prvenstveno se tu misli na usmeravanje svoje ekipe ka forsiranju zonske odbrane i dužih napada (uglavnom preko dužeg zadržavanja lopte u rukama plejmejkera Brauna) kako bi se ubila rastrčana igra Partizana koju smo, sa ovako mladim timom, čekali još od početka sezone. U takvoj igri, gde se težilo relativno brzim napadačkim rešenjima, videli smo želju Partizana da se u utakmicu zaista uđe, od prvog minuta, kao da je u pitanju eliminacioni meč. Crno-beli su sinoć u Pioniru najbolje izgledali kada su igrali brzo, kada su se rešenja pronalazila u prvih petnaest sekundi napada, sa željom da se protivniku ne dozvole predah i opuštanje. Takva igra je Partizanu često, prvi put ove sezone, redovno donosila uzastopne serije od sedam, osam poena, desetak britko postignutih poena.

Arnautovićeva zamisao da se takav Partizan značajno uspori dala je vidljivog rezultata, imajući u vidu da je naš tim u ovoj utakmici bio očigledno dvocifreno bolji od gostiju. Efektno umrtvljavanje utakmice od strane Asesofta navelo je Partizan da igra duge pozicione napade o čijoj je nesposobnosti da osvoje prostor ili stvore slobodnog igrača već pisano. Na ovo se samo nadovezao nestvaran procenat šuta za tri poena rumunske ekipe, koji je tek na kraju utakmice pao na jedva nešto ispod 50% uspešnosti (na vrhuncu svoje moći, gosti iz Ploeštija imali su odnos pogođenih šuteva 8/13!). Trojkaško bombardiranje Pionira i Partizana izgleda posebno nestvarno onda kada vratite snimak utakmice i vidite da je većina tih šuteva, zapravo, išla preko ruke Partizanovih igrača (koji su čak uspevali da izvuku nekoliko dobrih preuzimanja, kao recimo krakatog Milutinova na omalenom Runkauskasu), dok su neki došli iz sasvim nerealnih, tepićolikih pozicija proizašlih više iz očaja negoli iz igrađenih situacija.

Na svu sreću, ti džepovi praznog hoda Partizana ovoga puta bili su samo to, džepovi, a ne vrtlozi koji su u potpunosti usisavali timsku želju za igrom i pobedom – ponajviše zbog prijatno raspojasnog, lepo izvršenog napada. Partizanovi centri su, recimo, ponovo bili skoro nikakvi u igri jedan-na-jedan, no u ovoj utakmici ih skoro nismo ni viđali u takvim pozicijama. Dule Vujošević, čini se, svoje petice ovoga puta nije koristio kao klasična „sidra“ već kao „krvotok“ ekipe; igrače zadatka, kreativnu sredinu terena. Poput Matića u Čelziju, Gagić i Milutinov bili su neprimetne radilice koje su kvarile igru protivnika (Milutinov sasvim solidnim skokom i gomilom iznuđenih faulova, Gagić nekolicinom bitnih otetih, presečenih i spasenih lopti), prosleđivale lopte slobodnim igračima i vrebale svoje prilike ili na kratkim prodorima sa visokog posta, ili iz relativno čistih, nedriblinških situacija ispod koša. Tepić i Boris Dalo, iako obojica i dalje izuzetno napadački nedorečeni u individualnom smislu, lepo su kontrolisali tempo utakmice smenom različitih trkačih temperamenata: veteranski sigurnog prevođenja u slučaju Tepića i mini-tajfunskih driblinga Daloa. Čovek večeri, uz sada već standardno vrednog Murića, bio je međutim sedamnaestogodišnji Vanja Marinković. Mladi bek, koji je imao izuzetne probleme u ranoj fazi sezone sa gotovo svim elementima igre, od dodavanja do selekcije šuta, osetno je opustio svoju ruku sjajnom predstavom protiv MZT-a u ABA ligi pre nekoliko dana, a takvo samopouzdanje isplatilo mu se sinoć u vidu veoma raznovrsno postignutih 19 poena: gledajući njegov skoro savršen šut za tri poena (4/5), ne treba da zaboravimo i na nekoliko odličnih prodora i snalažljivih kontra napada.

Partizan je protiv Asesofta, u takmičarski i psihološki veoma važnoj utakmici, izvojevao jednu lepu pobedu osvojenu posle niza preokreta, u podjednakoj meri zahvaljujući mišićima, taktici i individualnom talentu. Rival je, razumemo, i dalje veoma slab u odnosu na protivnike kakvi su inače padali u Pioniru; takođe uočavamo i da Partizan i dalje uspeva imati neshvatljivo mračne trenutke kada u potpunosti poklekne pred svojim protivnikom, ko god on bio. Ipak, poboljšanja su sada više nego vidljiva, centimetarska umesto dosadašnjih milimetarskih. Sa oporavljenim Mačvanom dobija se stamenost i neobično kvalitetna pokretljivost u reketu, a sa upadima Murića, Andrića i Marinkovića polako se dobija sigurnost u dalekometnoj paljbi. Uostalom, danas se bunimo što razlika u pobedi nad Asesoftom nije bila (zaslužno) veća, a pre samo nekoliko nedelja brinuli smo, zajedno sa igračima Partizana, da poraz bude manji od trideset poena minusa! Prva kraljica je, dakle – pobeđena.

Autor je saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu