Blog

Putovanje u mikrokosmos

Milica Vučković, Niš

Putujemo.

Ako je verovati Heraklitu, a i teorije makrokosmosa potvrđuju- kretanje je večno, mirovanje je privid. Putujemo, dakle, i nepokrenutim telima, kada kretanja nismo svesni. Čitav je život jedno putovanje, a priželjkujemo da puta ima i iza onoga što zovemo život. Čežnja za dalekim i nepoznatim pokretač je kako naše stvarnosti, još više naših ličnih, duhovnih svetova. Potreba za putovanjem istovetna je potrebi za samim sobom, da kroz empirijski doživljaj i raznovrsne estetičke nivoe dođemo do vlastite estetike. Jedna od najvećih ljudskih maštarija vezana je za nelinearno putovanje kroz vreme. Ova se tema čini kao neiscrpna za umetnost i filozofiju, a na određeni, pretežno simbolički način, naši su snovi oblik putovanja kroz vreme, na kojem mi iznova proživljavamo svoju prošlost, srećemo se sa precima ili odlomcima budućnosti. Bajke i legende, ezoterijski izraz jednog naroda, takođe govore o putovanjima na kojima neminovno dolazi do preobražaja ličnosti onog ko putuje, bilo kroz vreme ili čudnovate prostore. Nama, u ovoj realnosti, preostaju samo prostorna kretanja, čulima dostupna putovanja.

Otkako je internet zagospodario našom svakodnevicom, putovanje na drugi kraj planete ima gotovo teleportacijsku moć. Dovoljno je samo da ukucamo mesto i možemo istog momenta biti tamo: doduše, samo auditivno i vizuelno, ne i celim svojim bićem, što ne remeti putnika-namernika da se i nakon virtualnog putovanja oseti obogaćeno. Onog momenta kada izađemo iz granica poznatih prostora, bilo da je naše telo ili samo um aktivni učesnik, ništa više nije, ne može i ne treba biti isto. Međutim, svet možemo, prema arapskoj poslovici, upoznati i na drugi način, onda kada sedimo kod kuće. Nije svako putovanje svakog putnika oplemenilo. Naš je narod to ilustrovao izrekom Magarac u Beč, magarac iz Beča. Sveopšta banalizacija uticala je i na promenu filozofije putovanja: umesto mudrosti stečene na proputovanjima, najvažniji je broj posećenih zemalja, kao i njihova zvučnost, da je reč o destinacijama koje, istorijski i medijski isforisane, uživaju elitnu poziciju. Umesto istinskog avanturističkog duha dominira konformizam i invazivna hvalisavost. Gnoseološke vrednosti potisnute su egomanijama, pa putovanje više ne izvire iz dubine bića nego iz njegove površnosti. Lepota putovanja mora biti validirana, vidljiva onima kojima će se prezentovati. Ne skuplja se nevidljivo bogatstvo duha, skupljaju se vidljivi dokazi o sopstvenoj vrednosti u bezvrednim društvenim sistemima.

Toj vrsti putnika ne smeta da budu deo turističkog stada koje će galopom protrčati kroz neko mesto, obmanjeni da su ga upoznali. Njima će neko mesto biti lepo, zato što se kotira kao lepo, zato što su drugi to rekli, zato što je tuđe, zato što nije naše. Veliki je izazov ono o čemu G. K. Česterton piše: najspešnije je ono putovanje kada putuješ svojom zemljom kao stranac. Jedino onda putovanje uključuje pozitivnu radoznalost, poštovanje, očaranost, prisutnost. Ostaje pitanje kako da čežnju za dalekim i nepoznatim preslikamo na poznato i blisko. Da kao ka Kavafijevoj Itaci krenemo ka Srbiji sa željom da to bude dug put pun spoznaje. Istraživanje srpske prirode učinilo bi da se i mi sami, ovde, osećamo prirodnije. Obilazak malih, zabitih mesta uzbudljiviji od obilazaka velikih prestonica. Možda bismo uvideli da Pešterska polja nisu ništa manje lepa od Jelisejskih. I da sokolovi koji lete nad dolinom reke Uvac kao da raznose neistražene legende i bajke, stvari izvan vremena.

Najzad, putovanje kroz svoju zemlju svojevrsno je metafizičko putovanje kroz vreme, na kome se prošlost ogleda u sadašnjosti, a mi spuštamo duboko u korenje, da tamo nađemo svoj mikrokosmos neprolaznih lepota.