Blog

Crveni oktobar- Partizan 61:59

Smrt u Staljingradu

Miloš Jocić, Novi Sad

Čak i da je Partizan uspeo pobediti u Volgogradu, i da je Tepić u poslednjim sekundama ubacio ono što se ubaciti ne može, naslov ovog sumiranja utisaka ostao bi isti. Uz njega, istovetan bi bio i uvodni pasus: dakle, u jednoj lošoj košarkaškoj predstavi, Partizan je bio podjednako ružna ekipa.

 Protivnik, u evrokošarku novopridošli KK Crveni oktobar, bio je podjednako neubedljiv, naročito u prvim delovima utakmice. Tamo do sredine prve četvrtine, Partizan je, kao u nekoliko trenutaka meča sa Hapoelom, igrao tipično „partizanovski“. U napadu je bilo stegnuto i nervozno (sa poenima koji su, začudo, dolazili sa poludistance, čak i od strane tradicionalno nepreciznih Gagića i Tepića), ali je u odbrani protivniku dopuštano još manje, iz čega je i proistekao sasvim solidan rezultat od 10:4 u korist crno-belih. Na kraju tog perioda pak rezultat je bio 15:10 u korist ruske ekipe – blagodareći, još jednom, Partizanu koji se po ko zna koji put jednostavno ugasio nasred puta, ostavljajući trenera/vozača da pokuša pokrenuti umrtvljeno sokoćalo stalnim turiranjem i petljanjem ispod haube, odnosno, stalnim rotacijama u petorci. Iz odbrambene perspektive, rekli bismo da je takav rezultat sasvim u redu, jer petnaest poena je i dalje sasvim razumna brojka za primiti u jednoj četvrtini, naročito u gostima, protiv nepoznate ekipe. Pogotovo, moramo dodati, kada je čak osam od tih petnaest poena došlo sa linije sa slobodna bacanja, a ne iz igre.Takvu sliku o napadački nedorečenom ali odbrambeno zadovoljavajućem Partizanu mogli bismo iščitati iz statistike ili šturog novinskog izveštaja. No, stvari su bile potpuno drugačije.

Uz svo poštovanje prema ruskom timu, Partizan je u Volgogradu igrao protiv jedne, u evropskom ali i uopšte napadačkom smislu, debelo ispodprosečne ekipe. Noseći igrači Crvenog oktobra bili su, kao što je bio slučaj sa većinom Partizanovih protivnika u Evrokupu, Amerikanci, ali se za razliku od, recimo, zaista ubedljive Banvitove spoljne linije, itekako videlo da „ruski“ Amerikanci ipak ne doprinose ubedljivijoj prevlasti na terenu. Kada smo pričali o Zvezdinoj pobedi nad Valensijom, osvrnuli smo se na to da su, u tom trenutku i na tom terenu, igrači poput Liščuka i Van Rosoma ipak bili druga evropska liga. U toj relaciji, igrači Crvenog oktobra, iako požrtvovani (što je doduše neka vrsta komentatorske utešne nagrade – „ne znaju, ali su požrtvovani) jesu treća liga. Tokom čitave utakmice gledali smo Kazina, Kalpepera i Trevisa u njihovim neizrađenim šutevima, u glavinjanjima u reket, njihove er-bolove; gledali smo ih kako zadržavaju loptu signalizirajući sudiji da traže tajm-aut (što je jedan lep običaj, doduše rezervisan samo za NBA ligu), kako ulaze u serije bezrazložnih poteza i loših rešenja u napadu. Tek je pred kraj utakmice takva ekipa uspela da uputi više šuteva za dva poena nego za tri (iako su trojke šutirali sa procentom od jedva preko 20%), a o nekoordinisanosti njihove napadačke taktike najbolje govori činjenica da su uz takvu igru, na domaćem terenu, uspeli da postignu jedva preko 60 poena. Posebno začuđujuć podatak jeste i taj da je Crveni oktobar – a ovo zaista jeste crni humor, kojem za dobrobit mentalnog zdravlja moramo pribeći – uspeo da ima više izgubljenih lopti od gostiju iz Beograda.

 Kako je Partizan onda uspeo izgubiti? Poentiralo se u ovoj utakmici ono što je bilo polako naglašavano tokom cele ove sezone, a što je naročito bilo vidljivo u Laktašima, u poslednjoj utakmici ABA lige. Igokeju, naravno, nećemo nazvati lošim timom. U pitanju je umešno sastavljena ekipa, od poštenih igrača, koja polako ulazi u napadačku formu koja se od njih i očekuje. Takva ekipa, doduše, nikako nije briljantna, a briljantnom ju je učinio upravo Partizan. U Partizanovom slučaju, to je još jedna od bizarnosti ove sezone. Ne tako davno, taj tim je svojom verzijom košarkaškog katanača (vidi pod: Ivković, Obradović, Džikić) i džentlmenskom tučom uspevala da ukroti i najrazigranije ekipe (setimo se Barselone, tada evropskog prvaka, i utakmice u Pioniru prigodno rešene Robertsovom blokadom u poslednjoj sekundi). Danas, pak, Partizan ne samo da protivnika iznova vraća u život svojim greškama, nego ga, kako utakmica odmiče, čak i dodatno inspiriše. Desilo se to u Laktašima, kada su se raspametili Jeremić, Jorović i Torlak, a ponovilo se i u Volgogradu.U prvoj četvrtini te utakmice, Crveni oktobar, uprkos vođstvu (koje je uglavnom došlo zbog nerazumljive tehničke greške Vujoševića), nije mogao da se sastavi. Kako je vreme odmicalo, i kako je protivnik uviđao da je Partizan ekipa koja nema sigurnost ni u napadu ni u odbrani, odnosno tim koji će u prelomnim trenucima loptu prodati ili baciti u aut, Crveni oktobar počeo je igrati lakše i razmahanije. Sasvim suprotno se, recimo dešava Zvezdi: crveno-beli ove sezone dobro koriste trenutke kada njihovi rivali „ne mogu da se sastave“, i koriste te trenutke za obilato umnožavanje svoje prednosti. Sa druge strane, kada im ne ide, dovoljna su dva ili tri postignuta koša zaredom, najčešće atraktivna, pa da ekipa ponovo pronađe svoju izgubljenu sigurnost u igri (kao što smo videli protiv Budućnosti prošlog vikenda) i vrati se u meč. Sa Partizanom je stvar sasvim drugačija. Mrtav hod protivnika se vrlo retko koristi zbog strašno inferiorne i ograničene igre u napadu, a i kada se uspeva napraviti neka pozitivna serija, možete se, sada već sigurno, kladiti da će u presudnim trenucima neko promašiti zicer ili napraviti pogrešno dodavanje. Umesto da ekipa samu sebe leči, kao što radi Zvezda, Partizan samog sebe povređuje. Takva ekipa je u svakom smislu – bezopasna. Iz statistike bismo, recimo, mogli iščitati da je Partizan na ovoj utakmici imao čak 37 skokova, kao i da je u poslednjoj četvrtini uspeo napraviti zaista hrabru seriju od +9 u odnosu na tada dominantnog protivnika. Što su, naoko, pozitivne stvari. Ono što se u statistici, međutim, ne vidi, jeste da je od tih 37 skokova iskorišćena samo izuzetna manjina (37 skokova, a 59 ukupno postignutih poena!), a da se junačka serija od +9, onda kada je trebalo osigurati vođstvo, završila time što je Murić u teško osvojenom kontranapadu loptu dodao u ruke igraču Crvenog oktobra.

 Kada igrate protiv takve ekipe, koja je bezopasna na svim frontovima (šut za dva uglavnom tavori ispod 40% uspešnosti, trojke su statistička greška, a centri crne rupe u kojima lopte bestragom nestaju, kao da nikada nisu ni postojale), razumljivo je da igrate rasterećenije i slobodnije, znajući da će vaše potencijalne greške u napadu i/ili odbrani prolaziti uglavnom nekažnjeno. A o brojnim Partizanovim uzrocima bezopasnosti već je pričano. Napad, faktički, ne postoji. Kontre se pojavljuju sporadično, a i kada se pojave, igrači katkad nisu sposobni rešiti situacije 2-na-1 ili čak 3-na-1. Pozicioni napad za 20 sekundi kruženja lopte nije sposoban uspostaviti nikakvu dominaciju u prostoru, nije sposoban izroditi nijednog slobodnog igrača, pa se sve svodi na pokušaje uguravanja lopte u koš sa poludistance (obično preko ruke) ili suludim prodorima. Murić, trenutno igrač najvećeg kvaliteta i najbolje forme, mora plaćati ceh svom daru time što se koristi i kao prenosilac lopte, i kao visoki post, i kao povremeni plej, i kao donji igrač, što samo doprinosi raslojenosti i nedefinisanosti igre mladog Slovenca. Gagić i Milutinov – u ovoj utakmici zavaravajuće dvocifreni – i dalje u napadu pokazuju zapanjujuću nemaštovitost i nedostatak centarske snage, brzine i tehnike.U tako mračnoj igri, dva trenutka posebno ostaju u pamćenju. Prvi je onaj pogled nemoći koji mladi igrači Partizana upućuju jedni drugima kada lopta po treći, deveti, sedamnaesti put (imali su 17 izgubljenih lopti na ovom meču) ode u aut ili u ruke protivničkom igraču. „Ko je sad kriv?“ visi pitanje u vazduhu, a na pitanje nema odgovora. Možemo se zapitati kakva hemija vlada u toj ekipi, i šta se radi na njihovim treninzima jer, napominjem, Partizan ne greši u lucidnim, rizičnim, teodosićevskim dodavanjima, već problem za njih često predstavlja i najobičniji prenos lopte do prvog slobodnog igrača. Drugi pamtljiv trenutak je finiš utakmice Milenka Tepića. Igrač sa evroligaškim i reprezentativnim iskustvom bio je, po ko zna koji put, remetilački faktor na terenu a ne faktor mira, bivajući novim emitorom aure nekoncentracije, umesto njenim prigušivačem. Šta reći o naizgled iskusnom pleju koji, na 10 sekundi do kraja utakmice, pri rezultatu +2 za protivnika, loptu tapka u mestu, a potom pokušava postići trojku u poslednjoj sekundi skokom u stranu, levom rukom, preko igrača?

Da je Tepić, dakle, nekim božanskim naumom postigao taj koš, o takvoj pobedi bi se malo toga lepog moglo reći. Partizan trenutno visi sa ivice provalije, iako u nju, bogu hvala, još nije upao. Loša prethodna sezona (ne toliko po rezultatima, ali po igri svakako) se preliva i u ovu, a „beskrajni oktobar“ loše forme i dalje traje, uz minimalna podizanja. Najdelotvornija slamka spasa, čini se, može doći jedino spolja – povratkom Mačvana, nadanim povratkom Pavlovića, i stupanjem na teren Dragana Milosavljevića. Možda će ova grupa izbeglih Aragorna uspeti da obnovi nekada vrlo carstvo, koje sada leži obavijeno ruinom i apatijom?

Autor je sardnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu